U intervjuu za naš nedeljnik iz aprila 2024, pravnica i članica CEPRIS-a Sofija Mandić obrazložila je stanovište da na junskim izborima ne treba učestvovati, jer uslovi za njihovu regularnost ne postoje. Naslov intervjua je bio „Ne znam odakle nada“. Godinu i po dana kasnije, studentski zahtevi objedinili su se u onaj za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, a lokalni plebisciti tokom 2025. pokazivali su iste, a možda i više nivoe neregularnosti. Kako naša sagovornica danas stoji s nadom, kako sagledava izuzetno sadržajnu političku godinu na isteku, kako posmatra nezapamćena gibanja u pravosuđu… pitali smo je u razgovoru u nastavku.
„Naslovi u medijima, pa i taj koji pominjete, mogu da zavaraju u složenim društvenim okolnostima. Uvek sam bila optimistična – verujem da mi imamo snage i da imamo civilizacijsko pravo da živimo dobro, da živimo bolje. Isto tako imam veru i u izbornu pobedu. Moja opaska da nema nade odnosila se na to da nema nade da će vlast na formalni izborni rezultat ispisati realan rezultat. Dakle, ja sam bila protiv toga da među građanima širimo stav koji glasi – samo je dovoljan juriš, pobedićemo uz mnogo vere i optimizma. I dalje me onespokojava rasprava o kolonama i listama, a odsustvo dovoljne svesti, strategije i želje da se spreče već viđene i poznate metode izborne krađe. Mislim da režim dozvoljava lokalne izbore sa širokim opoziciono-studentskim listama koje ‚za dlaku‘ gube lokalnu vlast. Kad kažem da dozvoljava, mislim da ni ne pokušava da pokvari zajednički izlazak na izbore opozicije i studenata, a znamo da to umeju da urade kada se baš potrude. Time nas spremaju da se isto tako mogu izgubiti i ’veliki‘ izbori. To je ono što je isto – stare metode krađe i kuvanja građana za određeni izborni ishod“, kaže Mandić za Radar.
Šta je drugačije u odnosu na leto 2024. godine?
Neki sudovi su počeli da donose zakonite odluke u izbornim postupcima, koje mogu da utiču na izborni ishod. To smo prvi put videli tokom 2025. godine – mislim pre svega na odluku Višeg suda u Zaječaru. Takođe, svedočili smo advokatskim, pa čak i tužilačkim izborima na kojima su kandidati državne mašinerije pobeđeni. Kako je to bilo moguće? Između ostalog, jer su birački spiskovi bili „čisti“, javno objavljeni i nisu bili u rukama samo jedne strane. To je ono što mora da se dogodi i na političkim izborima, a neće se dogoditi sve dok opozicione snage ne budu imale koministre za unutrašnje poslove i državnu upravu.
Izbori u Sečnju, Negotinu u Mionici pokazali su da, uprkos bezmalo uličnim borbama, vlast ipak nema negdašnji kapacitet da po svaku cenu zadrži apsolutnu moć. Šta se onda u međuvremenu promenilo – novi društveno-politički akter u vidu studenata, bolja saradnja lokalne opozicije, buđenje apstinenata?
Dogodilo se sve od navedenog. Na snazi je novi društveni momenat, dogodili smo se jedni drugima. Borba protiv ovog režima, odnosno načina na koji oni vladaju, nije više stvar nekolicine nas, već šireg društvenog pokreta. Lepo je prisustvovati tom veleobrtu, iako me povremeno mori pitanje zašto se sve to nije desilo pre deset godina. Vidimo da podrška vladajućoj stranci, čak i u starim uporištima, strmoglavo pada – iako smo sigurni da je ono što piše na papiru tek deo istine o tome koliko se stvarna podrška istanjila.
Nakon što je Viši sud u Zaječaru usvojio žalbu opozicije prema kojoj odbornički mandati u tamošnjoj lokalnoj skupštini nisu zakonito potvrđeni, usledila je žalba predstavnika SNS-a, i to Ustavnom sudu. Ujedno su najavili „redovnu sednicu“. Do odluke Ustavnog suda, paralisanom opštinom vladaće Privremeni organ. Šta je za vas veće iznenađenje – odluka Višeg suda ili da se o onakvom kršenju propisa uopšte raspravlja?
Odluka Višeg suda je iznenađenje i to je istovremeno dobro i neizmerno tužno – sud je doneo običnu odluku, u skladu sa zakonom. Međutim, tokom lokalnih izbora u kojima sam i sama učestvovala kao članica izborne komisije, nismo mogli ni da sanjamo da će bilo koji sud doneti odluku koja je elementarno pravična. Sudije su se uvijale da izbegnu odgovornost i odluku, svesni da ona može da utiče na političku stvarnost. Ali – to jeste uloga suda u izbornom postupku. Nadam se da će se i samo pravosuđe izboriti za to da sudije od integriteta odlučuju u izbornim sporovima i da se predmeti u tim sporovima dodeljuju slučajnom dodelom. Tada će, sigurna sam, biti više odluka poput one u Zaječaru. Dakle, nije stvar u tome da sud donese odluku koja prija našem političkom ukusu, već da ne dozvoli povredu izbornog postupka.
Odluka Višeg suda u Zaječaru je iznenađenje i to je istovremeno dobro i neizmerno tužno – sud je doneo običnu odluku u skladu sa zakonom, o čemu ranije nije moglo ni da se sanja
Nedavno se baš o Ustavnom sudu raspravljalo u Skupštini Srbije, kada je opozicija kritikovala naposletku izabranih petoro kandidata za sudije Ustavnog suda, na predlog predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Priprema li se vladajuća koalicija na ovaj način za buduće teškoće nalik onoj u Zaječaru?
Pre nekoliko dana je zakletvu za sudije Ustavnog suda položilo čak desetoro sudija. Već sam ih u jednom intervjuu podelila u tri kategorije – sudije ćate, sudije sa utešnom nagradom i sudije klimoglavce iz prethodnog mandata. Koliko je novi sastav Ustavnog suda loš, toliko je i dobra vest da ljudi od profesionalnog integriteta nisu hteli da uđu u „aranžman“ sa predsednikom i da tako budu izabrani – bilo da ih predsednik predlaže ili imenuje. Kada je reč o Ustavnom sudu i izbornim sporovima, nadležnost ovog suda je dosta restriktivna – Ustavni sud odlučuje o izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost sudova. Odluke poput onih u Zaječaru ne ispunjavaju uslove da budu izvedeni pred Ustavni sud. Ako nove sudije budu postupale mimo Ustavom propisanih pravila, nadam se da će za to adekvatno i odgovarati, kada se steknu uslovi.
Da se bojazan uvukla u vladajuću koaliciju svedoči i njihova odluka da jednostavno ne raspišu izbore za mesne zajednice u Novom Sadu. Ulazimo li u period vladavine privremenih organa i odlaganih izbora?
Deluje da je tako, iako ima različitih tumačenja zbog čega se vlast odlučuje za takav pristup. Jedni veruju da je u pitanju strah od poraza. Ja sam bliže utisku da se tako nešto dešava jer su „mali“ izbori, poput onih u mesnim zajednicama, dobar način da se testira javnost na mogućnost ukidanja izbora. Nesprovođenje izbora, odnosno njihovo ukidanje je nešto što sada deluje kao rešenje svih problema. Vrlo je verovatno da se radi o kombinaciji ova dva faktora – da strah od poraza rezultira probom da se oni i formalno ukinu. To još uvek deluje kao maštarija, ali treba biti na oprezu.
Od predsedničke inauguracije je prošlo osam godina i zbog neadekvatne reakcije na nekoliko batinaša, oni su se namnožili. Počeli su da ruše Beograd, „dobijaju“ izbore, zatvaraju Skupštinu
Sastavni deo narušavanja integriteta izbornog procesa do sada su predstavljali batinaši. Neki su nehotice potvrdili da su ucenjeni, za neke se zna da su, kao osuđenici, obavljali različite usluge. Kako komentarišete njihovo prisustvo? Zašto vlastima policija nije dovoljna za represiju?
Srpska napredna stranka koristi batinaše za uterivanje straha od samog početka. Setimo se samo inauguracije Aleksandra Vučića iz 2017. godine, na kojoj batinaši dave novinare i udaljavaju ih sa događaja. Prošlo je osam godina i zbog neadekvatne reakcije na nekoliko batinaša, oni su se namnožili. Počeli su da ruše Beograd, „dobijaju“ izbore, zatvaraju Skupštinu. Dakle, batinaši nikada nisu bili tu jer policija nije dovoljna za represiju, njihova osnovna svrha je da zastraše, što policija više ne može da uradi, bar ne u onoj meri u kojoj je režimu potrebno.
Možda se ispostavi i da je Dolovac pravilno osetila da se Vučićevoj eri bliži kraj, te reakcijama u poslednji čas želi da se od nje distancira i ostane upamćena kao heroj ovog vremena
Istovremeno smo prisustvovali i neobičnim pomilovanjima batinaša okrivljenih za napade na studente, kao i držanju studenata i građana u produžavanim pritvorima. Kome je stalo do tolike nesrazmere u tretmanu okrivljenih? I šta se njome postiže?
To su sve potezi osobe – mislim na Aleksandra Vučića – koja više ne može da sakrije svoju frustraciju zbog pobune koja se ne smiruje. Govorimo o osobi koja, iz meni nepoznatih razloga, smatra da ima pravo da upravlja zemljom u svim segmentima, čak i kada za to više nema realnu podršku i kada građani žele da se vrati u svoja skromna ustavna ovlašćenja. U toj produženoj frustraciji javljaju se i sulude ideje – da se protivnik uhapsi, a partijski drug oslobodi. Sve to kako bi se strah ponovo pojavio. Deluje mi da taj cilj nije postignut, ali je svejedno neophodno da se u vremenu koje dolazi pred domaćim i međunarodnim organima isprave nepravde načinjene žrtvama represije ovog režima.
Predsednik Vučić pokušao je da umiri javnost pre godinu dana najavama „nikada ozbiljnije borbe protiv korupcije, koja neće trajati samo jedan dan“. Tresle su se mahinacije, uhapšeni su Grčić i Sotirovski. Sada, kada se čini da je TOK uistinu pokrenuo borbu protiv korupcije u slučajevima „Nadstrešnica“, „Generalštab“ i „Razgovor Lučića i Milera“, Vučićeve reakcije su drugačije. Da li vas iznenađuju i odgovara li mu korupcija samo kad od sebe nagoveštaj da?
Vučiću je odgovaralo Javno tužilaštvo za organizovani kriminal, kao i svako drugo tužilaštvo, sve dok je imao potpunu kontrolu nad onim što ti organi rade, uključujući tu i tzv. kontrolisane slučajeve korupcije (u kojima nastrada obično neko ko je stranački „pušten niz vodu“). Ne tvrdim da je predsednikova kontrola nad tužilaštvom potpuno i preko noći nestala – ali je očigledno temeljno okrnjena. To uzrokuje nervozne reakcije, poput one o ukidanju JTOK-a. Mi iz CEPRIS-a smo odavno tvrdili očigledno – ovaj režim će trajati sve dok traje njegova kontrola nad tužilaštvom. U tom smislu, borba između režima i tužilaštva je borba pojedinaca za ostanak na slobodi.
Pretio je podnošenjem tužbi protiv svih koji su doveli do povlačenja projekta „Generalštab“, otvoreno medijski ratuje s nepoćudnim sudijama i tužiocima… Čini se da bi jednu polovinu Srbije da pomiluje, a drugu da optuži. Šta ćemo sve u 2026. moći da očekujemo od režima – labavljenje društvene atmosfere ili njeno zaoštravanje?
Nezahvalno je bilo šta predviđati. Sigurna sam da režim sam neće „olabaviti“ atmosferu, oni mogu samo da zatežu i zastrašuju u nadi da će stvari ponovo biti kao ranije. Ono što može dovesti do raspleta van režimskog plana može se desiti u kombinaciji međunarodnih i domaćih faktora u nekoj vrsti „savršene oluje“ u kojoj su Vučić i njegovi saradnici istovremeno u toliko nevolja, da se više od njih ne mogu odbraniti na načine na koje su navikli. U toj oluji naći će se sigurno i neki nepredviđeni događaji. Jedino čemu možemo da se nadamo da će oni ostati u političkoj ravni i da niko više neće stradati od loših građevinskih radova, policijske ili batinaške brutalnosti.
Dogodili smo se jedni drugima. Borba protiv ovog režima nije više stvar nekolicine nas, već šireg društvenog pokreta. Lepo je prisustvovati tom veleobrtu, iako me povremeno mori pitanje zašto se sve to nije desilo pre deset godina
Kako tumačite ovogodišnji reputacioni tok Zagorke Dolovac?
Zagorka Dolovac je bila „mirna“ i kooperativna za režim, sve dok joj se sam režim nije mešao u uticaj u javnotužilačkoj strukturi. Kao i u mnogim drugim slučajevima, režim se preigrao pa je u tužilaštvu naspram Dolovac stavio većeg poslušnika – Stefanovića. Radi se o tužiocu sa velikim ambicijama, malo znanja i nikakvim granicama u postupanju. Vrlo je moguće da je na taj način Vučić izazvao Dolovac na reakciju, te ona sada brani svoj zabran. Naravno, ovo je samo pretpostavka, kako stvari za sada deluju. Moguće da će godina koja dolazi pokazati koliko je sukob izvršne vlasti i tužilaštva ozbiljan, a koliko režiran. Možda se ispostavi i da je Dolovac pravilno osetila da se Vučićevoj eri bliži kraj, te reakcijama u poslednji čas želi da se od nje distancira i ostane upamćena kao heroj ovog vremena.
I, dok se radi na tome da se TOK podjarmi i stavi pod uticaj VJT i Nenada Stefanovića, čini se da pravosudni esnaf nikada nije bio solidarniji, što međusobno, što s građanima, što se videlo i u štrajkovima i protestima, gde se poslednji zvao „Pravda je slepa, pravosuđe nije“. Ima li esnaf dovoljno snage da se odupre pritiscima spolja, ali i iznutra?
Solidarnost među sudijama i tužiocima je zaista vidljiva i dobra tekovina godine na izmaku. Pravosuđe je konačno reagovalo adekvatno, podsećajući predsednika da je dužan da odstupi, jer ometa pravdu. Smenjuju se slike katastrofe, poput one u kojoj je tužiteljki spaljen auto jer je uhapsila batinaše – i slike solidarnosti – u kojoj tužioci skupljaju novac da koleginici kupe novi auto. Sigurna sam da će 2026. godina u tom smislu biti godina još upečatljivija. Građani imaju samo pravosuđe da ih brani od razularene vlasti, a pravosuđe ima samo građane koji mogu da stanu iza njega u borbi za društvo u kome je vlast smenjiva, a pravda zamisliva.
