Dijalog na koji poziva vlast simbolično je uspostavljen u ponedeljak u Novom Sadu – izborom novog gradonačelnika bez prisustva opozicije, koju je policija onemogućila da na dostojanstven način dođe do radnog mesta, kao i potonjim hapšenjem petorice opozicionara. Četvorici je na teret stavljen prekršaj nepristojno, drsko i bezobzirno ponašanje, a jednom krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti. Prema saznanjima medija, hapšeni su i građani koji su tokom protesta ispred zgrade novosadskog parlamenta jajima i brašnom „pohovali“ policiju.
Uzorni dijalog nastavljen je u utorak u Zaječaru, sukobom odbornika opozicije i građana na jednoj i privatnog obezbeđenja zgrade gradske uprave i policije, na drugoj strani. Bes pobunjenih Zaječaraca planuo je zbog netransparentnih dogovora gradskog rukovodstva sa kompanijom Ziđin i drugih spornih odluka.
Šifra USAID
Utorak je bio i dan za podizanje oštre kampanje blaćenja civilnog sektora na još opasniji nivo: naoružana policija je upala u četiri nevladine organizacije (Crta, Građanske inicijative, Trag, Centar za praktičnu politiku) sve s izgovorom da proverava način trošenja donacija USAID-a, organizacije proglašene nepoželjnom od dolaska Donalda Trampa na vlast.
Naoružana policija upala je u četiri NVO koje ne povezuje USAID, već kritički odnos prema postupcima vlasti, zbog koga Vučić ne skriva osvetničku netrpeljivost
Osim što navodnom istragom, o čijoj su realizaciji tabloidi bili obavešteni pre početka policijske akcije, nisu obuhvaćene državne institucije, kao najveći korisnik donacija USAID-a, obrazloženje koje je izneo tužilac Nenad Stefanović spornim čini i činjenica koju je iznela Maja Stojanović iz Građanskih inicijativa – da Centar za praktičnu politiku nema projekat USAID-a. Sa organizacijama protiv kojih je akcija pokrenuta, Centar, međutim povezuje nešto drugo – kritički odnos prema postupcima vlasti, zbog koga Vučić ne skriva osvetničku netrpeljivost prema njima.
Logično deluju pretpostavke da bi se neko podsmevanje demokratiji, slično novosadskom, moglo desiti i sledeće sedmice, kada bi, napokon, trebalo da zaseda Skupština Srbije – ali ne da bi usvojila ostavku premijera Miloša Vučevića, čime bi otpočeli rokovi za izbor nove vlade ili nove izbore.
Plan koji je iznela predsednica parlamenta Ana Brnabić usmeno najavljujući sednicu za utorak, podrazumeva, između ostalog, donošenje zakonskih rešenja neophodnih za ispunjavanje jednog od četiri studentska zahteva, za koje nas je vlast, doduše, više puta uveravala da ih je već ispunila. U skupštinskoj proceduri je, kako je prebrojao advokat Rodoljub Šabić, oko 90 zakona koje je predložila vlada, od kojih čak osam nakon Vučevićeve ostavke.
Kadrovi za primer
Kao što u dramskim delima pištolj koji se pojavi u prvoj sceni na kraju mora da opali, čini se da onaj srednji prst kojim je nedavno iscrtala zidove širom Srbije, uključujući školske, vlast sada na mnogo konkretniji način nudi građanima.
Na to ukazuju i brojni detalji pomenutih poteza, počev od odluke da novi gradonačelnik Novog Sada bude Žarko Mićin, poznat kao „desna ruka“ Miloša Vučevića, ali i čovek za koga Novosađani tvrde da je bio koordinator batinaških grupa koje su sprovodile nasilje nad građanima tokom protesta u tom gradu.
Istraživanje u koje smo imali uvid detektuje čak i pad Vučićeve lične popularnosti, a ne samo stranačke, koji se redovno beleži već duže vreme
Mićin se u ponedeljak javno zaklinjao da je spreman da razgovara sa svakim, te da će mu cilj biti stabilizacija društva i zaustavljanje podela, ali se upečatljivijom pokazala činjenica da je, prema sopstvenom priznanju, važnu funkciju u novoj gradskoj vlasti namenio Vuku Raoniću. Jer, iz bogate kolekcije naprednjačkih „sposobnih“ kadrova, odabrao je baš čoveka koji je, kako se vidi na snimku dostupnom javnosti, fizički napao snimatelja Juronjuza tokom novembarskog velikog protesta u Novom Sadu. Mićin je svoj plan vezan za Raonića otkrio nakon što su ga novinari pitali o razlozima njegovog sedenja u prvom redu tokom sednice gradske Skupštine, iako nije ni odbornik ni član Gradskog veća.
Jasna provokacija upućena nepodobnoj javnosti vidi se i iz odluke da za zamenika gradonačelnika bude reizabran Đurađ Stakić, član (originalne) Srpske radikalne stranke, poznat po tome što je studente nazvao „volovima“, a na pitanje novinarke N1 zašto je odgurnuo ženu koja je pala, odgovorio udaranjem njenog mikrofona.
Ništa čudno, uostalom: aktuelnoj akciji „srednji prst građanima“ doprinos je prethodno dao i sam Aleksandar Vučić, dozvolivši da Aleksandar Jokić, identifikovan kao učesnik organizovanih napada na studente FDU, stoji iza njega na stranačkom mitingu u Pančevu – što je Dekanat FDU osudio kao „kontinuiranu normalizaciju nasilja nad studentima i studentkinjama“.
Šta mi možeš
U dva pomenuta slučaja, poruka „šta mi možeš“ pride je stigla i od tužilaštva: pravdajući dovođenje Raonića u javnu instituciju, novoizabrani gradonačelnik Mićin pozvao se upravo na činjenicu da protiv njega od novembra nije pokrenuta istraga. Time je argumentovao zaključak da nasilja koje se jasno vidi na snimku nije bilo, zbog čega, veruje, njegov prijatelj može biti postavljen na važnu javnu funkciju. U slučaju Jokićevog nasilja nad studentima, tužilaštvo je odbacilo krivičnu prijavu, a ceo kontekst govori da ni žalba koju su zbog toga podneli oštećeni, nema mnogo izgleda na uspeh.
Za poslednja dva meseca, najveći porast podrške protestima zabeležen je kod onih koji podržavaju partije na vlasti, ustanovila je Crta
Naizgled, moglo bi se govoriti o donekle različitim odgovorima vlasti na međusobno slične izazove s kojima se poslednjih dana suočava. Recimo, u bogatom Novom Sadu, sprečila je nastojanja opozicije i pobunjenih građana da onemoguće nastavak njene apsolutne kontrole nad gradom. U malenom Bogatiću, međutim, policija nije ometala pobunjene meštane dok su preuzimali opštinsku salu i iz nje fizički izbacivali šefa odborničke grupe SNS, a sve kako bi, u strahu od rudarenja litijuma, sprečili raspravu o Nacrtu prostornog plana.
Suštinski, međutim, situacija je slična – ni u Novom Sadu, ni u Bogatiću, ni u Kraljevu, iz koga u nastavcima stižu vesti o nevoljama gradonačelnika Predraga Terzića – naprednjaci više nemaju razloga da veruju u pobedu na sledećim izborima „samo“ sa onim nivoom manipulacija i pritisaka kojim su se koristili na dosadašnjim. I nema sumnje da uveliko traže način da se i s tom budućom kao i s ovom aktuelnom nevoljom izbore. Verovatno po svaku cenu.
Repertoar je uglavnom očekivan: pojačava se represija i to ne samo ona za koju su zaduženi policijski kordoni i istražni organi – tu su i otkazi i drugi pritisci na pojedince, smanjenje plata prosvetnim radnicima u obustavi rada i ko zna šta još o čemu ćemo tek biti obavešteni. Važne su i pretnje, pa odatle poplava medijskih svinjarija kojima se, neretko, ugrožavaju životi nepodobnih.
Pumpanje…rejtinga
Celu operaciju sveobuhvatnom čine i istovremeni pokušaji revitalizacije rejtinga vlasti. Udžbenički, takoreći: kad istraživanja javnog mnjenja pokažu da građani korupciju vide kao glavni problem, vreme je za hapšenja u svojim redovima, kao najubedljiviji dokaz navodne spremnosti vlasti za obračun sa tim zlom. Što zbog iskustva, što zbog uvida u sadržinu optužbi kojim se terete ugledni naprednjački kadrovi, od Milorada Grčića do Dragane Sotirovski, učesnici u brojnim anketama, doduše, pominju „sportski ribolov“, odnosno metod „poljubiš i pustiš“, ali to za vlast ne mora da predstavlja naročit problem. Jer, ceo spektakl je ionako prvenstveno namenjen očuvanju dosadašnjeg naprednjačkog biračkog tela, najprijemčivijeg za princip „verujte meni, a ne svojim očima“ kojim se vlast godinama rukovodi.
Istovremeno, Vučić nastavlja da u redovnim intervalima ponavlja da je „upravo dobio rezultate istraživanja“ koji pokazuju da naprednjaci odlično stoje – prema verziji lansiranoj sa TV Hepi ove nedelje, „najjača politička stranka, samostalno, dobila bi, uprkos protestima na ulicama, 49,4 odsto glasova da su danas izbori“. Neka druga istraživanja, međutim, govore drugačije – jedno u koje smo imali uvid detektuje čak i pad njegove lične popularnosti, a ne samo stranačke, koji se redovno beleži već duže vreme.
Da je stabilizacija rejtinga sve teže ostvariva govori pojava dosadašnjih naprednjaka na protestnim skupovima širom Srbije
Iako se ne bavi stranačkim rejtinzima, vrlo zanimljive i za vlast zabrinjavajuće uvide daje i istraživanje Crte, rađeno od 8. do 13. februara, na slučajnom, reprezentativnom uzorku od 1.065 ispitanika. Glavni zaključak ankete je da su studentski protesti postali ključni faktor političkih i društvenih promena u Srbiji, s potencijalom za dalje širenje i jačanje podrške.
Posebno je zanimljivo da je, za poslednja dva meseca, najveći porast podrške protestima zabeležen kod onih koji podržavaju partije na vlasti: sada svaki peti građanin kome su one bliže podržava proteste, a krajem decembra bilo ih je upola manje. Studentima veruje gotovo 60 odsto građana, pa odatle, valjda, i ona promena odnosa vlasti prema njima – pre svega u vidu izvesnog ublažavanja retorike, ali i kroz nešto konkretnije poteze, poput najavljenog smanjenja školarina ili nuđenja smeštaja učesnicima marševa ka gradovima u kojima su planirani protesti.
Studentske proteste podržava 64 posto građana, dok oko 80 odsto građana podržava većinu zahteva studenata, pokazalo je istraživanje organizacije koja se vlasti već zamerila ukazivanjem na izbornu krađu 2023. Trećina građana u anketi navodi da je učestvovala u protestima, a više od polovine (52 posto) veruje da studenstki zahtevi nisu ispunjeni. Umesto besa, straha i zabrinutosti, sada preovladavaju nada i optimizam, ali taj rast optimizma ne proističe iz poverenja u državnu politiku i stanje ekonomije, već iz energije koju su doneli studentski protesti.
Za čak 72 posto građana protesti su posledica državnog nemara i korupcije, a ne pokušaja „obojene revolucije“ ili „vojvođanskog separatizma“, što su bili neki od ključnih spinova namenjenih diskreditovanju pobune. Uverljivijom od Vučićevih, pokazala se studentska poruka njemu „nisi nadležan“: gotovo 60 posto građana smatra da predsednik Republike nije nadležan za rešavanje studentskih zahteva.
Vidi mene
Studentski odnos prema „predmetnoj instituciji ceremonijalnog karaktera“ uspeo je da Vučića donekle izbaci iz fokusa pažnje javnosti u kom se širio prethodnih godina, što je dovelo do niza njegovih pokušaja da se u tu poziciju vrati. Neki su bili mudri, poput pristajanja na intervju televiziji koja nije pod njegovom kontrolom, a mnogi sasvim bizarni, makar na prvi pogled.
Efekat pojačane represije moglo bi biti uspostavljanje saradnje studenata i drugih organizovanih grupa, čiji je izostanak do sada išao u prilog vlasti
Svega je tu bilo, nešto po medijima glavnog toka, još više po društvenim mrežama: gledali smo ga kako jede kokice dok putuje ka Davosu, meša mućkalicu u kuhinji Predsedništva, muči se oko podizanja sača u kome se pravi pita sa mladim sirom, pravi sendviče za učesnike mitinga u Sremskoj Mitrovici, „vesla“ u mraku sa premijerom u ostavci, odgovara na „originalna“ pitanja ministra Siniše Malog, pokušava da razlikuje četiri vrste kole, pravi kiflice, izvodi roditelje na ručak…
Možda u svemu tome ima psihiloške potrebe za pažnjom, ali je ona manje bitna u odnosu na politički pragmatizam: nema sumnje da su sve poruke, makar i neuspešno, upućene određenim ciljnim grupama, sve u pokušaju podizanja ličnog rejtinga, kao glavnog osigurača piramide vlasti.
Da je stabilizacija rejtinga sve teže ostvariva govori pojava dosadašnjih naprednjaka, u nekim slučajevima odbornika i drugih funkcionera, na protestnim skupovima širom Srbije. Pojava još nije masovna, ali Vučić dobro zna da ne bi bila bezazlena čak i da nije zabeležena na društvenim mrežama. A jeste. O nezadovoljstvu zbog masovnih hapšenja u sopstvenim redovima, da ne govorimo – nisu baš svi korisnici benefita od učešća u naprednjačkom projektu spremni na dogovoreno javno provlačenje kroz blato, niti mogu da budu sigurni u obećanja koja daje uzdrmana vlast.
Dok, prema široko rasprostranjenim pretpostavkama, lično orkestrira represiju prema pobunjenicima, Vučić bi mogao da porazmisli i o neželjenim efektima tog poduhvata, poput mogućeg uspostavljanja saradnje studenata i drugih organizovanih grupa, čiji mu je izostanak do sada išao u prilog. Saopštenjem studenata Pravnog fakulteta u blokadi, objavljenim u ponedeljak, međutim, najavljena je upravo takva mogućnost. Od novosadskih studenata stigao je i poziv za generalni štrajk 7. marta, a moglo bi se desiti da, u atmosferi sve drastičnijeg gaženja demokratskih sloboda, studenti koji se bore za rad institucija shvate ono čemu su se do sada opirali – da su i opozicione stranke neophodna institucija u svakom demokratskom poretku.
