Kao što to obično biva kada ti neko otme pravo na dostojanstven život, u paketu ti otme i prevoz. Autobusi su ostali u garažama, a režim mi se i tog jutra iskezio uz poruku – ako već hoćeš da demonstriraš protiv mene, moraćeš sama da se snađeš. Pa dobro – hodaću. A i bilo bi pomalo besmisleno da se sa vlastodršcima koji su mi rasturili zemlju u kojoj sam rođena objašnjavam oko toga da je gradski prevoz moj koliko i njihov.
Moje su uglavnom bile samo patike za bežanje i porodica (cela, bez prava da neko stavi veto zbog starosti ili mladosti) sa kojom sam krenula da obavim „porodični posao“. Ne novinarski jer nisam pošla na profesionalni zadatak, ni sa namerom da ni tada a ni sada izveštavam, a ponajmanje sa idejom da ću se 25 godina kasnije setno sećati tog dana kao jedinog u kom sam verovala da me u ostatku mog života niko neće primovaravati da mrzim Hrvate, Albance ili Bošnjake, slavim ratne huškače i zločince, i prigrlim prostakluk, ksenofobiju, glupost i nepismenost.
Ne, nisam mogla lično da palim i nisam mogla da podignem ruku i mahnem pripadnicima JSO, ali sam bila tu i prihvatala i one koji su mahali i one koji su palili. Jednostavno, postoje vlasti koje se povlače samo pred silom, a Miloševićeva je to definitivno bila.
Sve u svemu, išla sam da bih postala građanin sveta, a režim mi je odgovorio onako kako je uvek odgovarao, i kako još uvek odgovara, na svaku ekscentričnu želju tog tipa – gomilom suzavca. I gomilom policajaca koji su tada delovali zastrašujuće, koji su gazili i batinjali takođe zastrašujuće, ali koji nisu bili ni nalik onima koji nas danas gaze i mlate – imali su lica a ne crne maske, kožu a ne tetovaže, a nama je ostajala mogućnost da ih prepoznamo i sudski gonimo zbog prekoračenja ili zloupotrebe ovlašćenja. Pod uslovom da postanemo građani sveta…
U toj nadi smo se svi stisli negde oko Pravnog fakulteta, zaglavljeni u gužvi i nesrećni jer smo izgubili korak sa Dragoljubom Đurišićem i njegovim bubnjarima, kada smo kao utešnu nagradu dobili JSO. Zvuk njihovih oklopnih vozila nije zvučao baš kao pobednički ritam bubnjeva, ali se proširila vest da su oni sada naši i svi su počeli da im mašu. Mahali su i oni nama i sve bi moglo da izgleda kao jedna velika i srećna slika moguće pobede, da je kojim slučajem postojala gumica kojom bismo izbrisali sećanje na prethodni dan ili prethodne godine u kojima smo ih znali kao Knindže ili Srpsku dobrovoljačku gardu.
I šta sad? Mahnuti ili ne mahnuti? Lepo je što nas ne gaze i lepo što nas pozdravljaju umesto da pucaju po nama, ali nije baš da smo od iste sorte i da bismo mogli da postanemo prijatelji samo zato što smo podeli vatrenu ulicu i suzavac. A opet, kako bismo bez njih i mnogih sličnih njima koji su se naprasno predomislili, preživeli taj dan i dočekali sutra? Već smo pristali da se zbog zajedništva i brojnosti izmešamo svi – levičari i desničari, laki na oružju i pacifisti, homofobi i borci za LBGT prava… Ali bi i JSO u svemu tome ipak bio više nego što bih mogla da podnesem.
A opet, ko sam ja da se pitam šta bih mogla da podnesem? Nije to bila moja već naša revolucija i svako je imao prava da joj da doprinos kakav misli da treba. Samo petnaestak minuta pre tog susreta sam srela kolegu koji je ispred Skupštine davao sve od sebe da spreči građane da je lome i pale, a koji mi je nekoliko godina kasnije rekao: „Dobro je što me nisu poslušali, da jesu ne bi bilo ništa od 5. oktobra.“ Jednostavno, postoje vlasti koje se povlače samo pred silom, a Miloševićeva je to definitivno bila.
Bio je to dan u kom sam verovala da me u ostatku mog života niko neće primovaravati da mrzim Hrvate, Albance ili Bošnjake, slavim ratne huškače i zločince, i prigrlim prostakluk, ksenofobiju, glupost i nepismenost
Ne, nisam mogla lično da palim i nisam mogla da podignem ruku i mahnem pripadnicima JSO, ali sam bila tu i prihvatala i one koji su mahali i one koji su palili. Bio je to put koji se jednostavno morao preći i toga sam postala svesna kada sam negde oko 17 časova videla ženu u poznim sedamdesetim koja je donela kasetofon, pustila Balaševićevu pesmu „Živeti slobodno“, a zatim se popela na žardinjeru i počela da igra. Taj čudesni prizor u izmaglici suzavca, u trenutku dok je narod još uvek trčao na sve strane i u kom nismo imali pojma da li ćemo stvarno „živeti slobodno“ ili će nas tenkovi zgaziti u narednim satima, primorao me je da zastanem i proverim – a gde sam ja to sada? Slobodni mediji i internet su bili samo san koji smo još uvek sanjali i čekali da se ostvari jednom u budućnosti, a informacija od usta do usta nije baš pouzdana u tim okolnostima. I učinila sam jedino što sam mogla – pozvala sam kumu koja živi u Lisabonu i upitala: „Jesmo mi li mi to pobedili?“
Tada mi je dala potvrdan odgovor, danas se ne bih usudila ni da je pitam.
