Kada se politika svede na to da bajke pričamo odraslima umesto deci, onda ni politika ni veština pripovedanja ne mogu da budu kako treba. Treba se podsetiti, recimo, u šta se prometnula narodna izreka „Spolja gladac, iznutra jadac“. Ta je dosetka, izvorno tek jedan od hiljada unosa u zbirci Vuka Karadžića, vremenom avanzovala u princip političkog delovanja – važno je kako vlast izgleda, a ne kakva jeste, i pod okolnostima koje smo kao normalne prihvatili, srpski se režimi toga drže kao pijan plota. Ali u trećem po veličini gradu Srbije više ni ta jadna zamena za političku misao ne opstaje. Niški SNS, metaforično, nije ni gladac, ni jadac, već pobesneli jarac, kolekcija najmanje četiri tabora koji, kažu sagovornici Radara, ratuju do istrebljenja. Ili barem dok Beograd ne drekne.
„Frakcije imaju Zoran Perišić, Darko Bulatović i Dragana Sotirovski. Postoji i frakcija hronično nezadovoljnih, koji nisu došli do najviših nivoa, koji stalno dobijaju nove šefove, a nikako da stvore sopstveni uticaj“, objašnjava narodni poslanik Đorđe Stanković, član Narodnog pokreta Srbije.
Perišić i Bulatović su bivši gradonačelnici, a Sotirovski sadašnja gradska čelnica. Građanski aktivista Danijel Dašić kaže da, kao u nekom vesternu, Niš nije dovoljno velik za sve njih i njihovu pratnju.
„Naprednjacima je bilo lako i lepo 2012. ili 2014, kada su tek počinjali, kada su se tek navikavali na skupocene stvari i službene škode. Sada su apetiti porasli, i jednostavno nema dovoljno para za sve. S vremena na vreme procure priče da su malo palili automobile jedni drugima ili se tukli.“
Brojke ne mogu da se sakriju
Spaljeni automobili lokalnih funkcionera priča su bez raspleta iz 2017. godine. Tuče su savremenije. Traje to, ali se vatra u vanrednoj situaciji i dalje može zataškati.
„Bore se za moć, ali niko ne sme da rizikuje da ne posluša vrhovnog šefa. Još se brzo udružuju kada treba da budu protiv nekoga“, sumira Đorđe Stanković.
Obrni izreku, okreni ćurak, uvek naposletku dođemo do „vrhovnog šefa“.
„Tada naoko, za običnog građanina Niša, spuste tenzije, ali i tada smo figurativno na zapadnom frontu Prvog svetskog rata. Kao što su tamo jedni druge masakrirali, a nisu napredovali, i ovde je svako ušančen u dubokom rovu, među ljudima koji ih podržavaju, i proglašavaju primirje samo oko izbora, kada dobiju strogu naredbu da budu dobri, inače nema džeparca, mobilnog i izlaska“, slikovito prikazuje Danijel Dašić.
Kada već pominjemo izbore, i Dašić i Stanković tvrde da Niš ima 11.500 glasača prijavljenih na adresama kojima je „kućni broj” nula. Pod tim brojem može da bude poslovni objekat, možda i objekat bez epiteta, poput trafostanice, ali ne i dom.
Frakcije imaju Zoran Perišić, Darko Bulatović i Dragana Sotirovski. Bore se za moć, ali niko ne sme da rizikuje da ne posluša vrhovnog šefa
Đorđe Stanković
„I sigurno ih nismo uhvatili sve. Postoji kuća od 36 kvadrata, na adresi Mokranjčeva 22, u kojoj je prijavljeno devedeset dvoje ljudi. Imaćemo performans, pozvaćemo građane da vidimo može li toliko ljudi tamo da stane“, ilustruje Dašić.
No koliko god se niški SNS potrudio na planu Ginisovog rekorda u kategoriji gustine stanovništva, čini se da od toga nije bilo velike vajde. I Đorđe Stanković i Danijel Dašić podvlače da Nišu nije problem samo Srpska napredna stranka, već i to što u stranačkom sečenju finansijskog kolača njihov grad prolazi lošije nego drugi.
„Budžet Niša je trenutno oko 14 i po milijardi dinara, a budžet Novog Sada preko 45 milijardi, ne računajući deo koji Novi Sad dobija od Vojvodine“, navodi Stanković.
Obojica smatraju da je Niš izgubio bitku za status drugog grada Srbije, nekada veoma ogorčenu.
„Niš je veliki grad koji bleštava svetla i luksuz koncentriše na jednom ili dva kvadratna kilometra, i to deluje lepo, ali čim krenete dalje od centra, vidite zatvorene lokale. Kada šetate, zna se pravilo – kladionica, kladionica, apoteka, polovna roba, menjačnica… Brojke ne mogu da se sakriju. Grad Niš je 2013. usvojio budžet od deset milijardi dinara. Budžet za 2023. je bio oko 14 milijardi. Zvanična inflacija u Srbiji od 2013. do 2023. bila je 49 posto. Ne možemo, dakle, ni inflaciju da pratimo“, dopunjuje Dašić.
Slepilo
Kolaps, dakle, uprkos tome što „vrhovni šef“ bdi i nad Nišom.
„Predsednik nam dolazi redovno, i svaki put da drugu brojku otvorenih niških fabrika. Jednom kaže da ih je osam, za šest meseci kaže da ih je sedam, onda kaže devet. Poslednji put je bilo deset. A trebalo bi da ode na sajt Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj, gde piše da je otvoreno pet fabrika, i da su dve u probnom radu, da još nisu pokrenule proizvodnju. Kada se 14 milijardi podeli sa brojem stanovnika, to je ispod nivoa Babušnice. Najopasnije što može da se desi naciji jeste da su ljudi zadovoljni onim što postoji, jer ih je strah da i to mogu da izgube“, zaključuje Dašić.
Najgore je to što Nišlija, kao i svaki čovek, uvek ima šta još da izgubi. Naročito kada je na snazi filozofija u okviru koje – po Dašićevoj priči – gradski funkcioner tokom rasprave o budžetu, na opasku da građani sve plaćaju iz svojih džepova, odgovara: „Ma hajde, koji građani, zna se odakle pare dolaze.“ No odakle god dolazile, nema ih dovoljno za običnog Nišliju, kao što ih nema ni za frakcionaša.
Postoji kuća od 36 kvadrata, na adresi Mokranjčeva 22, u kojoj je prijavljeno devedeset dvoje ljudi. Imaćemo performans, pozvaćemo građane da vidimo može li toliko ljudi tamo da stane
Danijel Dašić
„Prosečan Nišlija prima 50.000 ili 60.000 dinara plate, nikako onaj prosek koji se često vidi u novinama. Prosečan Nišlija radi u državnoj firmi ili privatnoj firmi manjeg obima. Rata kredita za stan bila bi, dakle, kao cela njegova plata“, kaže Đorđe Stanković.
Stanković govori o platama, Dašić nastavlja o penzijama.
„Kada se ode malo dalje od centra, najveći broj starijih živi od deset, petnaest, dvadeset hiljada dinara. U selu u kome je moja tazbina, prvi komšija ima 12.000 dinara penzije, prva komšinica 18.000.“
Pod takvim okolnostima, slepilo je kada opozicioni Beograd s visoka osuđuje armiju glasača u javnim preduzećima, kojih naravno ni u Nišu ne manjka.
Kolektivna kompromitovanost
„Centrala im pre svega zahteva da glasaju na izborima, potom i da donesu listu sigurnih glasova od dvadeset, pedeset ili više ljudi. Imamo petnaest lokalnih javnih preduzeća, koja imaju od pedeset do osamsto radnika, što znači da su takve ustanove i jedan od najvećih poslodavaca i ozbiljan broj glasova“, podseća Stanković.
Opet pričamo o glasovima, o čoveku svedenom na glas, i to metaforični. A Nišlija trenutno ne zna čak ni kada bi taj nečujni glas mogao da iskoristi. Datum lokalnih izbora još nije poznat, mada ekscentričnih ideja nije nedostajalo.
„SNS ima ideju da izbori budu usred leta – kao opcije su figurirali 30. jun, 7. jul, 11. avgust. To zaista ne bismo dozvolili. Ko je tada u gradu? Sada su počeli da pričaju o 1. septembru, što možda nije loš datum, ali moramo da vidimo kako je birački spisak uređen, da se izborimo da nas puste u lokalne medije, a sve će ostalo onda biti do nas“, objašnjava poslanik Narodnog pokreta Srbije Đorđe Stanković.
Sagovornici Radara smatraju da je niški SNS kolektivno toliko kompromitovan da mu kao rešenje za lokalne izbore ostaje samo da se maskira imenom Aleksandra Vučića, da stvori „opoziciju“ koja će posle glasanja naprasno ugledati napredno svetlo, i da se, dakako, osloni na stanovnike trafostanica. Đorđe Stanković uzima u obzir te okolnosti, i razume pozive na bojkot, ali smatra da Niš ima prevratnički potencijal i dodaje da „u normalnim uslovima“ SNS tamo odavno ne bi postojao. Nevolja je u tome što je u gradu na Nišavi, kao i u gradovima na brojnim drugim rekama, baš svašta proglašeno normalnim.
