Studenti se letenju uče zimi, tako kažu ulice, a deca u leto, kaže jedan film Radivoja Andrića. I sve bi to bilo sasvim u redu kada nekim ljudima raširena krila ne bi smetala u bilo kom godišnjem dobu. Zbog filma i knjige Leto kada sam naučila da letim Srpsko nacionalno vijeće u Zagrebu nagradilo je Radivoja Andrića i književnicu Jasminku Petrović, i kao što je red, na svečanost je otišla i ambasadorka Srbije u Hrvatskoj Jelena Milić. Dobitnici nisu mogli da prisustvuju, ali su poslali pismo u kome su zahvalili deci regiona, koja će valjda biti pametnija od nas, i mladima u Srbiji, koji ovih dana mogu da im budu uzor. I šta se zbiva? Pismo bude pročitano, čuje se aplauz, a ambasadorka identifikuje sebe sa režimom, režim sa državom, ljudsko pismo sa političkom kritikom, političku kritiku sa „flagrantnom uvredom“, i tako lično uvređena napusti prijem. Ako čitaocu taj misaoni proces nije jasan, neka ga uteši to što nije jasan ni Raši Andriću iako se čuveni reditelj bavio raznim ekscentričnostima u filmovima poput Munja, Kad porastem biću Kengur, Tri palme za dve bitange i ribicu.
Šta se zapravo zbilo u Zagrebu? Je li odlazak ambasadorke bio neprimetan ili demonstrativan?
Ne znam, jer taj snimak nisam ni gledao. Trudim se da se ne bavim mnogo ljudima koji mi nisu bliski, kao u filozofiji o škarama, koju mi je ispričao prijatelj iz Dubrovnika. Kao što potkresujemo krošnje maslina – jer maslina oboli kada je krošnja previše gusta, pa nema dovoljno sunca – tako moramo i sa ljudima. Imam mnogo godina, ne mogu da se bavim svima, pa se tako trudim da ne slušam i ne gledam ljude koji me ne zanimaju. Zato ne znam tačno šta se desilo. Nisam uspeo ni da shvatim šta je nju isprovociralo.
Jasno je, međutim, da su i vas isprovocirali neki komentari ambasadorke, pogotovo njeno jednačenje države i režima.
Tom zamenom pojmova ovaj režim se služi dugo i često. Govore nam da smo protiv države, a mi smo zapravo snažno za ovu državu, i baš zbog toga smo protiv režima. Ne mogu da kažem da je baš svaki njihov potez loš. Ranije, recimo, nismo imali auto-put do Čačka, sada ga imamo, ali mislim da skoro sve rade pogrešno, i većinom strašno pogrešno. Mislim i na vodu i na zemljište i na vazduh i na arhitekturu, da ni ne pominjem institucije, zdravstvo, prosvetu, sve to ide baš nizbrdo i postalo je potpuno nevažno za ljude na vlasti. Izgleda kao da se upravljanje ovom državom svelo na jednog čoveka i stranku, na paralelni sistem vladanja. Kao kada u ratu imate vojne i paravojne jedinice, a sve ide preko paravojnih. To nam je svima jasno već godinama, ali sada je doteralo do duvara.
Režim se ne klima prvi put. Ali ranije je gorelo na jednom mestu. Sada ima stotinu žarišta, i nemaju ni dovoljno snage ni dovoljno vremena da se bave svim tim požarima
Takvo jednačenje nije opasno samo kada govorimo o ovom režimu, nego i o budućima. Šta ćemo, recimo, ako i ubuduće deo ljudi bude ubeđen da im penzije glavom i bradom daje vlastodržac, a ne država?
To je strašno zato što su ti ljudi penzije zaradili. Niko im ništa ne poklanja, te su pare njihove, i u nekom momentu su penzije čak bile i umanjene. Ali režim uglavnom ima dobar marketing, osim kada se oseća nesigurno, kao sada, kada ne zna gde udara. Vlast u tom domenu zna šta čini, i izgleda kao da se sve samo na marketingu i zasniva, da se samo zbog toga i radi, što je užasno. Valjda temelj treba da budu neke ideje, pa da se na njima grade kampanje. A ovde imamo kampanje radi kampanja, larpurlartizam.
Pomenuli ste da se režim trenutno klima, pa ne zna gde udara, no nije li takvo ponašanje njemu inherentno? Vlast od samog početka oštro reaguje na svaku sitnicu, što i jeste u prirodi autoritarnih režima, koji se uvek plaše da će jedna rupa rasparati celo tkanje. Otuda i ova reakcija ambasadorke ni na šta.
Režim se ne klima prvi put. Klimao se i kada je dete ubilo decu u „Ribnikaru“ i tokom velikih protesta protiv kopanja litijuma. Mislim, međutim, da je ovo klimanje znatno ozbiljnije. Ranije je gorelo na jednom mestu, i onda su gasili taj požar. Sada je kao u Los Anđelesu, ima stotinu žarišta, svako malo plane neko novo, i nemaju ni dovoljno snage ni dovoljno vremena da se bave svim tim požarima. Zovem ih požarima, a u stvari je reč o spasonosnom gašenju požara, jer je pravi požar režim, a studenti i ljudi koji ih podržavaju su vatrogasci.
Studenti rade mnogo pametnije rade nego što je moja generacija radila na protestima 1992. i 1996-1997. Odmah su od sebe odbili sve stranke, što smo mi tada pokušali, ali nismo uspeli.
Nakon masakra u „Ribnikaru“ bili ste razočarani studentima. Od tada nas ne dele ni dve godine. Kako su od onih koji vas razočaravaju postali oni koji vas oduševljavaju?
Stvarno ne znam šta se desilo, jer je meni prelomni moment bio „Ribnikar“. Ubijena su deca, dete ih je ubilo, i meni se činilo da od toga nema goreg. Nikad mi nije palo na pamet da se iselim iz zemlje, a kada je dete ubilo decu, rodila mi se misao da moram odavde da odem, da duševno ne mogu to da izdržim. Mislio sam da je to moment u kome će sve da izađe na videlo, da će da ljudi polude kao ja, da će se u njima roditi bes, otpor, sve što treba da se rodi. Ali ni to nije bilo dovoljno. Onda sam izgubio nadu, ali sada su mi je studenti vratili time kako govore, kako deluju. Ova zemlja odavno nije bezbedna. Radio sam za stari B92, i kada se spremalo bombardovanje, Šešelj je pretio da će sve koji rade za B92 da veže za predajnike RTS, pa ako će NATO agresori već da gađaju predajnike, neka barem i nas počiste. Naravno da se u tom vremenu nisi osećao bezbedno kada Šešelj kaže tako nešto, ali onda se nekako navikneš, navikao sam na nebezbednost, i veći mi je udar bio „Ribnikar“ nego Novi Sad iako u oba slučaja govorimo o užasnim tragedijama. Ali sasvim je moguće da je mlade, koji nisu odrastali u vreme hardkor propagande Miloševićevog režima, tek Novi Sad kosnuo dovoljno jako da shvate da smo svi u opasnosti.
Ništa se naravno ne dešava preko noći, pa je i za mlade Novi Sad bio samo inicijalna kapisla.
Treba praviti razliku između povoda i razloga. Razlozi su i duboki i široki, ima ih koliko hoćeš, a Novi Sad je bio povod. Povod, međutim, može da bude i nešto sitno, nešto potpuno blesavo što probudi inat i protest. Poskupe olovke, i ljudi izađu na ulice. Voleo bih da se tako podignemo zbog svake sitnice. Moraš da ustaješ zbog svega da ne bi došlo do ovako velikih tragedija.
Kada su već studenti ustali, postavljaju se dva pitanja – šta dalje i kako bismo mi stariji mogli da im pomognemo? Da li je bolje da se ne mešamo kako ne bismo nešto pokvarili?
Radim i kao pomoćnik režije, a pomoćnik je čovek koji planira snimanje i uvek mora da misli značajno unapred. Postoji plan „a“, ali za slučaj da padne kiša ili se glumac razboli, moraju da postoje i planovi „b“, „v“, „g“ i tako dalje. I što si bolji pomoćnik, imaš više tih planova. Tako i o studentskim protestima razmišljam unapred. Ne brine me promena režima nego šta će doći posle. Ne treba samo da promenimo režim, nego i to kako država funkcioniše. Mora da se vrati snaga u institucije, da institucije rade svoje poslove, jer one postoje zato da bi kontrolisale vlast, a ne zato da bi joj služile. Onda se pitam da li ima dovoljno ljudi koji umeju da na pravi put vrate ne samo državu, nego i narod, jer je i narod otišao dođavola, duhovno, već na nivou osnovnog vaspitanja, na nivou najobičnijeg „dobar dan“, „hvala“ i „doviđenja“. E sad sa našim studentima i njihovom podrškom, sa time što sam video u toj velikoj grupi mladih, vratila mi se nada da takvih ljudi ima. Onda ima i nade za ovu zemlju. I ponovo nemam želju da odem iz nje. Mislim da su studenti dovoljno oprezni i da mnogo pametnije rade nego što je moja generacija radila na studentskim protestima 1992. i 1996-1997. Odmah su od sebe odbili sve stranke, što smo mi tada pokušali, ali nismo uspeli. I mislim da ih zasad samo treba pratiti. Ako traže savet, savetujemo. Ako ne traže savet, ćutimo. Mi smo se pokazali i nismo baš uspeli. Trebalo nam je mnogo vremena i energije da dođemo do 5. oktobra, a i nakon njega je došlo razočaranje.
Najlakše je sporazumeti se sa nekim ko je bio u ratu, jer je on video šta se tamo dešava, on je video koliko je to sve pogrešan put.
Rekli ste da će za ovom epohom ostati pustoš. Šta će biti najteže obnoviti?
Ljude. Obično se kaže da u Srbiji kulturna politika ne postoji, ali ona postoji, veoma gadna i perfidna. Danas sam saznao da u Zavodu za transfuziju uopšte nema krvi. Izgubili smo ljudskost zbog straha, zbog toga što čovek pokušava da sačuva sebe, decu, suprugu, užu ili širu porodicu, i onda prestaje da brine o ostalim ljudima, koji su takođe njegova braća. Popraviti ljude biće najteže, ali i najlepše. Mi smo već matori i veoma nas je teško promeniti, ali na mesta koja se bave decom, koja su najvažnija, moramo da vratimo najbolje ljude. Urednik dečje redakcije Radio-televizije Beograd nekada je bio Duško Radović. Ne govorimo, dakle, samo o tome kakav treba da bude informativni program na javnom servisu. Zabavni program nas uništava, jer je sve njemu podređeno. Naravno da ljudima treba zabava, i sam se time bavim, moji filmovi zabavljaju ljude, ali nije to najvažnije. Moramo, dakle, da krenemo od prosvete, od dece, a što se nas starijih tiče, koliko uspemo, uspemo.
Imali ste već dobra iskustva snimajući priču o jednoj devojčici koja je naučila da leti. Rekli ste da deca u regiji vide dalje i lepše od nas. Na čemu gradite optimizam?
Gradim ga na onome što sam mogao da vidim u malom prostoru u kome sam radio. Letujem godinama u Zatonu Velikom, pored Dubrovnika. Tokom rata su ih prvo okružili JNA i crnogorski rezervisti, potom su napadani iz istočne Hercegovine, u njima se skupljao bes, ali nove generacije već ga nemaju. Nemaju ga čak ni ljudi koji su bili u ratu. Najlakše je sporazumeti se sa nekim ko je bio u ratu, jer je on video šta se tamo dešava, on je video koliko je to sve pogrešan put. Najveći problem su bila tadašnja deca, pogotovo dečaci, koji nisu bili stasali za rat, a bili su trovani propagandom. Sada su ti klinci odrasli, poženili se, i drugo im je važnije, a najnovija generacija uopšte nije opterećena problemima iz prošlosti. Jedna devojčica koja je poreklom odavde, ali sa roditeljima živi u Americi, kada je videla hrvatsku zastavu, rekla je: „Vidi, mama, srpska zastava“. I svi su se smejali. To je genijalno. Ne treba naravno da se zaborave žrtve, to nije ni moguće, jer grobovi postoje i svaka porodica, sa svih strana, ima nekoga ko je ubijen na stratištu, ali možemo to da dovedemo na racionalan nivo. Kada smo takvi, onda možemo da razmišljamo i sudimo kako valja.
Film ne treba da bude kao es-em-es, precizan i racionalan, nego takav da ti tvoja sopstvena duša kaže šta je poruka.
Koliko, po vama, ima autentične mržnje na našim granicama, a koliko je ona instrumentalna, to jest podgrevamo je Informerom i njegovim regionalnim srodnicima kada je potrebno skrenuti pažnju sa stvarnih problema?
Poznata je politika „zavadi pa vladaj“, i bivše republike Jugoslavije su zaratile zbog toga, pa sada svima vlada neko drugi, nekima malo više, nekima malo manje. Ali unutar naše države sada se dešava isto, neko ovdašnje ljude baca jedne na druge, pa njima vlada, i dođe ti da kažeš: „Daj, čoveče, stani na loptu, urazumi se.“ I dalje se nadam da ljudi koji su sad na vlasti mogu da se urazume. Ali videćemo. A što se tiče skretanja pažnje, čini mi se da kod dobrog dela ljudi to više nema prođu, jer shvataju da je to deo marketinga. Problem je što u ovakvim vremenima ljudi sa margine dolaze u centar. Ima ljudi koji autentično mrze, i ja mogu da ih razumem, ali oni su margina. Nevolja nastaje kada tu mržnju marketing premesti u centar pažnje, i to postane politika. Takvih je sada mnogo i u vrhu vlasti. Margina je i na ekranima. Nama su na televiziji retko pravi šampioni, deca koja pobeđuju na svetskim takmičenjima iz matematike. Češće su šampioni oni koji se svađaju po rijalitijima. Oni postaju uzor, i to je strašno, a nije teško promeniti. To je samo programska šema. U redu, ima ljudi koji vole gladijatorske borbe, a rijaliti je moderna gladijatorska borba, u kojoj se ne ubija baš, ali se do krvi svađa. To samo treba vratiti na marginu, u dva posle ponoći, a u udarne termine treba staviti naučno-popularni program. To je jedan potez prstom nekog glavnog urednika.
Kada smo prošli put razgovarali o filmu Leto kada sam naučila da letim, o njegovom učinku na planu takozvanih međunacionalnih odnosa, rekli ste da niste imali tako velike planove kada ste ga snimali. Kasnije ste ipak govorili o „generacijskom poslu popravljanja tih odnosa“. Jesmo li išta uspeli da popravimo?
Uspeli smo ponešto, poneki parčić paramparčadi. Plašio sam se da radim dečiji film zbog odgovornosti, nisam bio siguran da sam dovoljno pametan i široke duše da mogu da radim za decu. Naposletku sam ga i prihvatio zbog Srba i Hrvata, zbog te popravke. Ali kada sam o njemu razmišljao, nisam polazio od te ideje. Takvi poduhvati mogu da ispadnu lažno, pamfletski, prst u oko, i njima se ne veruje. Tu sam ideju namerno sklanjao i bavio se ličnim, sitnim odnosima između ljudi nadajući se da će tako da izbije i ta velika ideja. U principu je dobar plan za svaku umetnost da ne govoriš direktno to što hoćeš da kažeš. Kada su jednog mog kolegu pitali koja je poruka njegovog filma, rekao je: „Ako hoćeš poruku, poslaću ti es-em-es.“ Film ne treba da bude kao es-em-es, precizan i racionalan, nego takav da ti tvoja sopstvena duša kaže šta je poruka.
U našem poslu se trudimo da se držimo zajedno, ali uvek postoji neki viši nivo vlasti. I taj može da poništi konkurs na kom je žiri dodelio novac rediteljima kao što su Goran Marković, Srđan Dragojević, Želimir Žilnik.
Nisam to smislio ja, naravno, ta ideja katarze potiče još iz starogrčkog pozorišta. Plačom u tragedijama i smehom u komedijama čovek pročišćava dušu. Najdraža mi je priča jednog mog prijatelja koji mi je prišao u kafani i rekao: „Nisam gledao tvoj film, ali moj komšija jeste.“ Već sam počeo da se smejem, kao što se smejemo vicevima u kojima je prva rečenica smešna, pa ne moramo ni da slušamo ostatak, ali prijatelj je insistirao da nastavi. Taj njegov komšija je bio na ratištu i u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosovu, i otišao je da gleda film sa sinom koji ima dvanaestak godina. On je, dakle, ratnik, ali u nekom trenutku počne da mu se steže grlo, pokušava da se uzdrži, ali suze idu, i onda pogleda u sina, a sin se smeje. I ostane mu samo da opsuje i svoje suze i sinovljev smeh. To je sjajno. Ako film može da pogodi i okorele ratnike, zadovoljan sam. Svi mi koji smo radili na Letu želeli smo upravo da se deca smeju, a da se odraslima stegnu srca.
Mladi danas imaju mnogo raznovrsnije zabave od nekadašnjih filmova i flipera, pa ste već posumnjali u mogućnost da se filmom mnogo na njih utiče, ali svejedno pokušavate. Da li je i danas moguće da se pojavi film koji bi bio „generacijska himna“, poput vaših Munja i sličnih radova?
Siguran sam da je moguće, samo je pitanje vremena. Nije tu reč čak ni o talentu, već o momentu. Munje nisam gledao od montaže, pošto me nerviraju greške. Čim primetim grešku, iznerviram se toliko da ne mogu dalje da gledam. Kad bi neko analizirao Munje, mogao bi da zaključi da to nije genijalan film, da je u njemu mnogo šta moglo da bude bolje, ali da se pojavio u dobrom trenutku. Takvi filmovi će se sigurno i dalje pojavljivati, ne sumnjam u to, nego mislim da je snaga filmske umetnosti opala u odnosu na vreme kada je Godar 1968. prekinuo Kanski festival zbog studentskih demonstracija. Film više nema toliku snagu, ali i dalje ima neku.
Jedna vaša mladalačka predstava u „Dadovu“ nije oduševila vračarski partijski komitet. Takvih komiteta sada nema, ali cenzure ima. Da li mislite da je ova savremena, finansijska cenzura možda i gora, jer je perfidnija?
Mislim da je ipak najgora autocenzura; kada sam autor razmišlja da mu nešto neće proći, pa od toga odustane. To je najgore. A ovo od države i institucija je nekako očekivano. Učili smo još u istoriji filma o starom Holivudu, u kome je postojala takozvana sloboda dvorske lude. To dobiješ kada snimiš pet, šest, sedam dobrih filmova koji vrate uložene pare, i onda ti daju da snimiš šta ti hoćeš. Tako je i Orson Vels snimio neke filmove. Tako je i sada. Radnički sindikati su u fabrikama potpuno uništeni, postali su jedan od pipaka vlasti, ali u našem poslu se trudimo da se držimo zajedno i delujemo kao jedan organizam. Nekako uspevamo u ciljevima, mada ne uvek, jer uvek postoji neki viši nivo vlasti. I taj, na primer, može da poništi konkurs na kom je žiri dodelio novac rediteljima kao što su Goran Marković, Srđan Dragojević, Želimir Žilnik. I to je užasno, ali je i to bolje nego autocenzura. Ako se naviknemo na autocenzuru, ništa nećemo uraditi. A to što institucije više para daju režimskim rediteljima a manje nerežimskim filmovima… Pa u redu, nije ni to loše, jer kada imaš manje para, moraš da ih nadoknadiš maštom i idejama. Ograničenja te guraju da budeš jasniji i ubitačniji.
Kada smo već na polju mašte, šta novo zamišljate ili spremate?
U ovom se poslu uvek radi na nekoliko frontova. Obično sto odsto toga ne uspe, ne zbog ovog režima, već po prirodi posla, a kada nešto uspe, to je incident. Tako i ja sada radim na tri-četiri projekta, pa se nadam da će neki od njih uspeti. Želja mi je da snimim seriju o bošnjačko-hrvatskim odnosima po romanu Borisa Dežulovića Jeb’o sad hiljadu dinara. To je neverovatno dobro napisan roman, a moj pokojni otac i ja smo ga dodatno razradili. Da sam čovek koji ima moć, uvek bih davao Srbinu da radi film o ratu muslimana i Hrvata, i tako ukrug, jer čovek sa strane može da bude racionalniji. Želim, doduše, da snimim i film o srpsko-bošnjačkim odnosima, po romanu Emira Imamovića Pirketa. Celih sedam godina to guramo, sada je Imamović opet možda našao producenta… Treći projekt, o detinjstvu Milutina Milankovića, najizvesniji je, zato što smo za taj film dobili neki novac od Filmskog centra Srbije. Novac nije dovoljan, ali daj šta daš. Pisao ga je Ranko Božić, divan pisac koji je radio i na Montevideu, i tako je duševan čovek da se raspilaviš već čitajući scenario.
Pokušavam da radim i jedan film sa crnogorskim piscem i producentima. Sigurno ima još nečega, ali sam zaboravio. Dosta i pomažem drugim rediteljima iz celog regiona, volim to da radim, jer sa iskustvom koje imam mogu unapred da zaključim šta neće uspeti, šta će odvući mnogo vremena i energije, a da nije suština. A suština su uvek glumci i tekst. Radim i reklame kada ih ima, što je dobro plaćen i kratak posao, ali veoma naporan. Nemaš kao u filmu jednog čoveka iznad sebe, producenta koji daje pare, nego ih ima mali milion, a svima im treba ispuniti želje, i to je komplikovano. Kada sam upisao režiju, u klasi nas je bilo četvoro. Pokojni profesor Vladan Slijepčević, božanstven čovek i reditelj, na prvom času nam je rekao „Najverovatnije je da niko od vas nikada neće snimiti film, ali ja ću da vas naučim kako da pošteno živite od ovog zanata. Zato ću vas učiti zanatu, a ne umetnosti.“ Mi smo još i imali sreće, jer je od četvoro sa klase dvoje snimilo filmove, Oleg Novković i ja, ali Slijepčević nas je naučio zanatu tako da se za sebe ne brinem. Zato se i ne osećam kao neka faca kada govorim protiv vlasti, jer znam da vlast ne može da mi ukine prihode, da sam zaštićen dosadašnjim radom. Kada nagovaram ljude da se borimo, svestan sam da oni možda i nisu tako zaštićeni.
