Devet je meseci otkako je rekonstruisana nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu pala i ubila 16 ljudi. Ovaj tragičan događaj možda se i mogao desiti i drugde, ali se u Srbiji mogao sprečiti. S druge strane, vlast se upinje da se ne sazna ko je za njega politički i krivično odgovoran, a usput i hapsi i prebija studente i građane koji su u pogibiji prepoznali tek najjeziviji dokaz uvrežene tvrdnje – da je vladavina prava u Srbiji suštinski pravo jačeg – a kojoj su odlučili da se usprotive. Srbija nije ista kao pre 31. oktobra prošle godine, a to naročito važi za pokrajinsku prestonicu.
„Da se ovde sutra održe izbori, Novi Sad bi postao prva slobodna teritorija. SNS je doslovno ukinuo izbore za mesne zajednice zato što je krajnje svestan svoje ogoljenosti i političke slabosti. Naprednjačka kvazipravna opravdanja ’produženja‘ mandata članovima saveta mesnih zajednica nisu vredna komentarisanja. Jer, ako su na jedvite jade – naime, ucenama, zastrašivanjima i svim mogućim finansijama upregnutim u kupovinu glasova – naprednjaci tobož pobedili u Zaječaru i Kosjeriću, šta bi stvarno mogli da urade na Podbari, Telepu, u Starom gradu, na Novom naselju – Limane da i ne spominjem? Da se sutra održe izbori, dobili bismo Novosadsku republiku. A živi prikaz zajednice koja, uprkos svoj režimskoj primeni kriminalno-mafijaških resursa i metoda pobeđuje naprednjake, najveći je strah vlastodršca. On zna da bi se novosadski talas pretvorio u cunami koji bi poklopio njegov brod već sada olabavljenog kormila. Ali, mi ga pozivamo da, kad je već diktator, bude bar diktator dostojan poštovanja, a ne ova ‘zgrčena gomila žila’ (Majakovski) koju vidimo na ekranima. Novi Sad ga poziva: ako nisi kukavica, raspiši izbore“, kaže za Radar Radivoje Jovović, predsednik novosadskog ogranka Pokreta slobodnih građana, pokrajinski poslanik i docent na Fakultetu za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“.
Predsednik je najavio dolazak na Trg slobode, na kojem nije bio od pada nadstrešnice, pa ni za Vidovdan, što je bilo obećano. Da li očekujete da će se to desiti, i pod kakvim uslovima?
Kakav god scenario da se postavi, nikako ne mogu da zamislim Vučića u centru Novog Sada. Razlog za ovo je prost – Novosađani su uzeli svoj grad nazad u svoje ruke. Građanke i građani su ti koji kontrolišu trgove, ulice i raskrsnice. Lopovska naprednjačka „elita“ možda još uvek zauzima javne funkcije i političke pozicije, ali ona ne sme da proviri na ulice našeg grada.
Vučić je mrzitelj i neprijatelj Novog Sada. Naš grad organski odbija njegovo šovinističko, autokratsko i duboko korumpirano biće. Zbog toga se Vučićeva skorašnja „poseta centru Novog Sada“ pretvorila u odlazak na gradilište za koje se jedva može reći da pripada Kaću. Bez želje da zvučim pretenciozno ili demagoški, ne vidim nikakvu mogućnost da se na Trgu slobode pojavi neprijatelj slobode. Ukoliko bi se, pak, u nekom njegovom bunilu očajne političke procene, on tu i pojavio, verujem da bi se i Miletić probudio iz svog decenijskog sna i gađao ga onim čepom što (ne) drži u ruci.
Pozivamo Vučića da, kad je već diktator, bude bar diktator dostojan poštovanja, a ne ova „zgrčena gomila žila“ koju vidimo na ekranima. Novi Sad ga poziva: ako nisi kukavica, raspiši izbore
Brojni građani su, s druge strane, „novosadski obilazili komšiluk“ Žarka Mićina, Miloša Vučevića, Maje Gojković… što je izazvalo podeljene reakcije.
Moja nedvosmislena podrška ide građanima, i uz građane. Potpuno razumem, i osećam, isti taj bes i revolt koje Novosađani osećaju, jer sam i sam Novosađanin. Pritom, ove akcije nisu tu sa nasilničkom namerom, već predstavljaju važnu manifestaciju povratka nečega što nam je toliko dugo nedostajalo – javnog morala. Kriminalac i zločinac mora da bude svestan osude društva (i države), jer mu u suprotnom nikako nećemo moći stati na put. Ipak, mora se biti i društveno odgovoran, te stoga savetujem i oprez prilikom osmišljavanja svakog pojedinačnog aktivističkog poteza.
Svaka akcija poseduje tri ključne logike unutar datog, tj. trenutnog, društvenog konteksta – političku, simboličku i materijalnu. U planiranju i komparaciji dobiti i gubitaka na ova tri plana mora se razmotriti da li se više dobija nego što se gubi. Ako je, primera radi, dobit medijska vest od jednog dana, a gubitak može značiti nečiji nepotreban pritvor, onda treba sesti da se planovi reevaluiraju. Trebaju nam svi naši ljudi, treba nam da ova borba bude strateška i održiva. Međutim, ukoliko je kritika ovakvih poteza zasnovana na strahu od naprednjačke medijske kontraofanzive, koja će iskoristiti potencijalno slabije strane neke akcije, tu moram da istaknem da ne treba više da marimo šta režimski mediji rade. Ti mediji će nas, šta god mi radili, „načiniti“ na đavole i satane. Vreme je da eliminišemo taj strah od njih. Zna se gde smo mi, zna se gde su oni, linija je povučena i strane izabrane. Prosto je.
Naš grad organski odbija predsednikovo šovinističko, autokratsko i duboko korumpirano biće. Zbog toga se njegova skorašnja „poseta centru Novog Sada“ pretvorila u odlazak na gradilište za koje se jedva može reći da pripada Kaću
Kakvi su odnosi u novosadskoj opoziciji, koja je, čini se, uspela da napravi saradnju dublju od tehničke?
Odnosi u novosadskoj opoziciji su dobri. Imamo normalnu komunikaciju i saradnju, a imali smo prethodno i neke dobre zajedničke akcije, koje se nažalost nisu nastavile. Međutim, pozivam javnost da dobru saradnju ne poistovećuje sa jednoobraznošću pristupa. Pokret slobodnih građana Novi Sad stoga ne upućuje javne kritike i zamerke, već deluje primerom i u skladu sa svojim idejama i vrednostima, gde smatramo da će se onaj najispravniji put pokazati delovanjem i radom. Taj rad je otežan činjenicom da su nam oteli i zatvorili petoro istaknutih saboraca, ali pravi tim se dokazuje onda kad je teško.
Kakva je situacija u novosadskom SNS-u, o čijim skaj-prepiskama i unutrašnjim borbama je pisao i KRIK?
Ima jedan citat komičara Edija Izarda kad kaže da je Britansko carstvo u dvadesetom veku bilo „imperija koja se raspadala ostajući na okupu“. To je SNS. Oni iz tog kola ne mogu van, a ne mogu više ni jedni sa drugima; utoliko pre što jedni drugima predstavljaju konkurenciju i opasnost u besomučnoj potrazi za više pozicija i novca, koji postaju sve manje dostupni. Žuri im se, jer naziru svoj politički kraj. Nauk za sve nas je – hrabro, ali pametno. Niko ne treba da postane žrtva njihove nervoze, već treba da ih savladamo jednom ofanzivnom, ali strateškom partijom šaha.
Novosadski naprednjaci iz tog kola ne mogu van, a ne mogu više ni jedni sa drugima, utoliko pre što su jedni drugima konkurencija i opasnost u besomučnoj potrazi za više pozicija i novca, koji su sve manje dostupni. Žuri im se, jer naziru svoj politički kraj
Nekoliko načelnika novosadske policije poznato je po optužnicama za ozbiljna krivična dela. Istovremeno deluje da se kriminal u Novom Sadu kao retko gde finansijski „ozakonio“. Je li uopšte moguće političku promenu napraviti samo političkim metodama?
Pitanje je šta smatramo političkom pobedom. Ako je vidimo kao pobedu na izborima, uz masovno građansko delovanje i neposlušnost u odbrani našeg glasa, gde nećemo dopustiti da nas matematički i fizički orobe i porobe, onda bih rekao da je pobeda izvesna, samo je njeno ostvarenje pitanje naše hrabrosti i istrajnosti. Nikakva kriminalizovana policija ne može sprečiti promenu ako joj se pokaže snaga ulice i integriteta. Na toj osnovi smo, podsećam, osvojili tolike pobede u ovoj borbi, i prebacili loptu na njihovu stranu terena.
Ukoliko bi se, pak, ispostavilo da režim ozbiljnom silom krene na ljude, to bi mu bio brz kraj. Pamti ovo društvo, ipak, i velike štrajkove i demonstracije, a neki još pamte i Narodnooslobodilačku borbu. Neće biti dobro ako visoki rukovodioci pomisle da mogu da rade šta hoće, a da mi oćutimo na to. Stoga, srazmerno karakteru i metodama njihovog delovanja, mi ćemo i odgovoriti – jer na represiju devetnaestog veka odgovor neće biti finoća i nedoumica postmoderne. Ovo nije nikakva pretnja, već moj ozbiljan savet kao građanina i politikologa, zasnovan na analizi pada svih skorijih evropskih autokratskih režima.
Predsednik je 2. jula pomilovao „SNS junake“ koji su tukli studente, iako je to bio zvanični uzrok pada Vlade bivšeg gradonačelnika Novog Sada. Govorilo se i da je jedan od njih u pritvoru nasrnuo na Davora Stefanovića, člana PSG. Za jedne – dolivanje ulja na vatru, za druge – dokaz da su vlasti osetile trenutak za razbijanje nezadovoljstva. Kako vi to vidite?
Režim je zaključio da je leto vreme za kontraofanzivu, te da je pripremljen teren za konačnu demonstraciju pune snage i oholosti. Poenta je ohrabriti i nagraditi svoje, a defetizmom ispuniti protivničke redove. Važan razlog za davanje pomilovanja nasilnicima i zločincima jeste slanje signala „svojima“ da neće biti pušteni niz vodu, odnosno održavanje poljuljanog sistema lojalnosti. Vučićev režim prečesto nazivaju sistemom lične vlasti, čime se gubi iz vida da, koliko njegovi kriminalni feudalci zavise od njega, toliko i on zavisi od njih. Situacija sve više podseća na kasne devedesete, kad je Milošević prestajao da bude neprikosnoveni vladar, a kad su lokalni warlord-ovi bili ti čija je reč neretko bila veće težine nego što, spolja gledajući, možemo i da pretpostavimo.
Režim je zaključio da je leto vreme za kontraofanzivu, te da je pripremljen teren za konačnu demonstraciju pune snage i oholosti. Poenta je ohrabriti i nagraditi svoje, a defetizmom ispuniti protivničke redove
Što se napadača na našeg Davora tiče, on nije bio iz redova pomilovanih batinaša. Važno je što ste postavili ovo pitanje, kako bismo tu nedoumicu još jednom mogli da razmrsimo. Puštanje lažnih vesti u ovakvim slučajevima može samo da naškodi opštoj borbi, jer je za borbu potrebna istina, a ne još laži. Pravi napadač na Davora Stefanovića identifikovan je i već je izneo priznanje krivice, a Davor je zbog njega kao i zbog odsustva pravovremene reakcije zatvorskih čuvara, uz pakao pritvora prošao i pakao jedne dodatne traume. Ne znamo još uvek koji je stvarni razlog ovog napada bio – psihička nestabilnost, politička narudžbina, ili nešto treće. Davorova je želja – zbog njegovog karaktera ozbiljnog filantropa i humaniste – da u odsustvu više informacija, protiv napadača, čoveka koji lično ima više nego dovoljno problema, ne podižemo nikakve medijske hajke. Dobićemo, pre ili kasnije, pravdu za sve naše saborce, a u međuvremenu Davoru i ovim putem poručujem da smo mi, njegovi prijatelji iz PSG, strašno ponosni što imamo uz sebe čoveka takve dobrote, snage i volje.
Sednice Skupštine grada Novog Sada jedno vreme održavane su bez prisustva opozicije. Kako tumačite takvo tumačenje predstavničke demokratije, na koju se upravo SNS stalno poziva kao jedinu legitimnu meru vlasti?
Razorili su Novi Sad. Uništili su ga investitorskim urbanizmom, voda je neispravna za piće, kanalizacija se oseća u pola grada, a sada uništavaju i ono malo preostalih parkova. Cene stanova nepojmljivo su visoke, jer klika mora nekako da opere prljav novac. Kad je na sve to, i mnogo više, pala nadstrešnica, ubrzo su shvatili da im se bliži kraj. Zato više nego ikada ranije siluju procedure, otvoreno krše pravo, ukidaju parlamentarizam. Potrebno je pokrasti sve što se može pre nego što nastupi dan građanskog suda, kad će pokušati da se brzim letovima ekspeduju na neku teritoriju bratskog kriminala.
Situacija sve više podseća na kasne devedesete, kad je Milošević prestajao da bude neprikosnoveni vladar, a kad je reč lokalnih krvoloka neretko bila veće težine nego što je moglo da se pretpostavi
Što se naprednjačkog pozivanja na institucije predstavničke demokratije tiče, mogu samo grohotom da se nasmejem. Suština predstavničke demokratije ostvaruje se slobodnim i poštenim izborima, podelom vlasti, nezavisnim kontrolnim i regulatornim telima i agencijama, uz puno uvažavanje medijskih, ljudskih i građanskih prava i sloboda. Neka tiranin prstom pokaže da išta od svega ovoga postoji, pa ću se posuti svim pepelom ovog sveta.
Savet za kulturu Skupštine Novog Sada prihvatio je inicijativu Mićina o podizanju spomenika poginulima u padu nadstrešnice. Kako tumačite ovu odluku?
Ideja da SNS, pod čijim je rukovodstvom projekat rekonstruisanja nadstrešnice sproveden, a čiji visokorangirani članovi zahvaljujući potpori korumpiranog dela pravosuđa bezočno izbegavaju odgovornost za zločin na Železničkoj stanici, podiže spomenik stradalima, jedna je od najvećih uvreda za žrtve ovog zločina. Ovom bizarnom idejom SNS pokušava da prikrije krivicu za pogibiju ljudi, a istovremeno prebaci loptu na teren kritike opozicije i građana koji, eto, „ne podržavaju podizanje spomenika“.
Predstavnička demokratija se ostvaruje slobodnim, poštenim izborima, podelom vlasti, nezavisnim kontrolnim i regulatornim telima i agencijama, uz uvažavanje medijskih, ljudskih i građanskih prava i sloboda. Neka tiranin prstom pokaže da išta od svega ovoga postoji
Spomenik treba da se podigne tek nakon što se saznaju svi detalji zločina, te ko je, i na koji način, umešan u njega. Tek tada, s punim saznanjem o ovoj strašnoj traumi za naš grad, mogu se definisati mera i način, izgled spomenika i poruka koju će nositi za generacije koje dolaze. I o tome treba da se, s obzirom na to da je reč o pitanju bez presedana, pitaju svi Novosađani, ali i šire, jer je ovaj zločin iz temelja potresao celo društvo. Odluka o podizanju spomenika pripada građanima, a ne ubicama. Jedino zaveštanje koje kao posledica delovanja SNS-a treba da ostane, jeste humano proširenje zatvorskih kapaciteta, koje ćemo sprovesti jednom kad se pravda vrati u grad.
Okupljanje kod zgrade Marije Vasić podsetilo nas je da je puštanje iz pritvorskih jedinica i dalje pritvor, samo kućni. Možemo li govoriti o dvostrukim standardima, ne samo u politici, gde i može da ih se očekuje, nego i u pravosuđu?
Delovanje dvostrukih aršina – reč je o osobini inherentnoj samom biću ovog režima. Kad imate režim čija je jedina svrha eksploatacija građanskog rada i dostojanstva, on i ne može delovati drugačije. Sprega političkih funkcija, prljavog kapitala i kriminala je takva da je njihove nosioce sad već sasvim teško personalno razlikovati, a pravosuđe tu nije izuzetak – osim ono nekoliko preostalih časnih sudija i tužilaca. Naprednjaci prebijaju, targetiraju, prolivaju krv, oni su iskoristili zvučni top, oni su krivci za pad nadstrešnice i smrt šesnaestoro ljudi. Zbog njih su životi mnogih ljudi bespovratno uništeni. Niko za to nije osuđen, niko od njihovih nije u pritvoru. U pritvoru su profesori i studenti. U pritvoru je Marija Vasić, koja se borila ne za rušenje, već za uspostavljanje ustavnog poretka, koji je ova vlast odavno poništila stotinama kršenja Ustava i zakona, uzurpacijom institucija i prenošenjem moći iz bilo kakvih pravnih okvira u njihove privatne, krvave ruke.
Kroz borbu smo saznali u kojoj je meri duboko korumpiran pravosudni sistem, a sada znamo i imena onih koji protivzakonito i pristrasno čine usluge vladajućoj stranci. Ovo poslednje nije slučajno; režim je i sam želeo da se za njihova imena sazna kako bi im bilo teže da otkažu poslušnost. Ipak, napominjem, ako je nekad bilo vreme da se otkaže poslušnost i radi po pravdi i zakonu, to je sad, jer ono što sledi jeste reorganizacija i smena svih koji su radili protivno zakonu, sudski procesi i lustracija.
Naprednjaci prebijaju, targetiraju, prolivaju krv, oni su koristili zvučni top, oni su krivci za pad nadstrešnice i smrt šesnaestoro ljudi. Niko za to nije osuđen, niko od njihovih nije u pritvoru. U pritvoru su profesori i studenti
Od čega zavisi raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora? Da li su se vlasti zaista uplašile istraživanja javnog mnjenja koje pokazuje rast popularnosti studentske liste?
Mislim da su ih stanje na terenu, istraživanja javnog mnjenja, ali i Zaječar i Kosjerić, ozbiljno uplašili. Sada sledi pokušaj naprednjačkog rebrendiranja, kao i završavanja dogovora oko velikih koruptivnih projekata, pre nego što se usude da raspišu izbore. S druge strane, novca je sve manje, stečenog bilo legalno bilo ilegalno, a ekonomija je u negativnoj spirali, upravo zato što se nijedno od važnih društvenih pitanja ne rešava. Pritisak naše borbe i takvo stanje jedini su koji će nam izbore približiti i omogućiti nam da počnemo da čistimo Augijeve štale naprednjačkog sistema. Usudio bih se da tvrdim, takođe, da je za naprednjake bolje da izbore raspišu ranije nego kasnije, i da pripreme predaju vlasti, ali se čini da su toliko izgubili dodir sa stvarnošću da nisu spremni da prihvate poraz koji ih neminovno čeka. Važno je da građani znaju da je pobeda blizu, samo je pitanje vremena i upornosti.
Na čemu SNS može da zasnuje kampanju? I da li se sada nalazi u situaciji u kojoj se ranije nalazila opozicija – naime, da je rezervoar glasova presušio?
Naprednjaci nemaju više odakle da povuku nove glasove. Mogu da pokušaju sa novim imenom, mogu da pokušaju da se rebrendiraju, ali to će biti isti ti ljudi koje je protest nazvao „ćacijima“, time javno potcrtavši nepremostivu razliku između nas i njih. Takođe, kod mnogih ljudi zastrašivanja više ne uspevaju, a ni novac, kog SNS ima sve manje. Ono što će doduše zasigurno pokušati, i što već odavno radi, jeste da ubacivanjem svojih „spavača“ i lažnih opozicionih lista prevari birače. Tu se moraju otvoriti četvore oči i ne biti pod utiskom nečijeg rada u poslednjih devet meseci, već temeljno proveriti poslednjih trinaest, a verovatno i trideset pet, godina nečije biografije.
Treba li opozicija u slučaju parlamentarnih izbora da izađe na njih, ili da samo podrži studentsku listu? Ako izlazi, treba li da se ide u jednu kolonu ili više njih?
Opozicija mora da uradi ono što će maksimizirati mogućnosti pobede društva nad SNS-om. Sve drugo što bih rekao bilo bi društveno neodgovorno. Treba da se sedne i razgovara, da se studiozno i nesujetno analiziraju validna istraživanja javnog mnjenja i stanje na terenu. Ako je zaključak analize taj da je najbolji mogući metod borbe podrška studentskoj listi – onda je to pravac. Za početak, opozicija treba jasno da iskomunicira šta donosi na taj sto – a to su u prvom redu stručnjaci i poznavaoci procedura, izbornih kampanja i izbornog procesa, rad članova izbornih komisija, baze kontakata i obuke i mreže kontrolora, rad aktivista, međunarodne konekcije. Režim će se srušiti samo odsustvom sujete, saradnjom i spremnošću na žrtvu. I, ponavljam, svaki opozicionar treba da bude spreman da dokaže posvećenost ovoj borbi. Lično, ako ću svojim nekandidovanjem pomoći opštoj stvari, onda, kao levičaru, opozicionaru, i kao čoveku koji želi dobro svojoj zajednici – moj odgovor je apsolutno „da“.
