Uprkos nesumnjivom značaju i posledicama koje će neizostavno proizvesti, najavljene izmene krivičnog i krivičnoprocesnog zakonodavstva ostaju u senci bitke za Jadar i drugih gorućih tema koje okupiraju srpsku javnost. Tako u društvu iznurenom permanentnim dešavanjem istorije, jedan od najkrupnijih zahvata na ovdašnjem krivičnopravnom organizmu prolazi gotovo neopaženo. Ali propust da se blagovremeno uoči odvijanje još jednog zakonodavnog eksperimenta in vivo, mogao bi biti povod za novo kajanje.
Za sve koji su makar i delimično pratili ovdašnje prilike, ovakav ishod ipak ne predstavlja iznenađenje. Od dolaska na vlast, vladajuća stranka je među ostalim „raskidima s prošlošću“, najavljivala i dosledan raskid s tekovinama „žute“ reforme pravosuđa u koje je oduvek ubrajala i reformu krivičnoprocesnog zakonodavstva. Iako je složeni zakonodavni poduhvat godinama odlagan, ustupajući mesto probitačnijim političkim temama, poput obećavane borbe s korupcijom, rešenja kosovskog pitanja i ekonomskih reformi, ovdašnji vlastodršci i njima bliski profesorsko-ekspertski krugovi nikada nisu odustali od proklamovanog cilja. Mrski, adversijalni Zakonik o krivičnom postupku, kao i većina onoga nastalog u doba njihovih političkih prethodnika, morao je biti poslat na smetlište istorije.
Vlast sudijama namenila ulogu kadija iz poznate narodne izreke
Ali dosledni rušilački pohod, poput onog u Savamali, ipak je, iz nekog razloga, izostao. Umesto očekivanog donošenja potpuno novog zakonika, kojim bi politička omnipotencija vladajuće stranke još jednom bila potvrđena, aktuelni zakonodavac ovaj put čini nešto možda još i gore. Pred nama je grubo sklepani zakonski mutant. Naime, reč je o tekstu u kom se na postojeće zakonske odredbe kaleme instituti dijametralno suprotnog procesnog sistema. Rezultat ovakvog poduhvata je još jedan prepoznatljivi proizvod aktuelne vlasti – bućkuriš svega i svačega i spoj nespojivog. Poput dubaijske kule u centru stare varoši, naši politički gospodari i u oblasti krivične procedure ostaju verni vrednosnoj dimenziji koju nemilosrdno nameću – divljoj eklektici i kiču.
Osnovnu karakteristiku ove papazjanije predstavlja odustajanje od ideje raspravnosti i neutralnog sudije. Pozivajući se na dubioznu „domaću krivičnoprocesnu tradiciju“ (uz potpuni izostanak analize učinaka prethodnog zakonika), ponuđeni tekst se vraća našim navodnim korenima – inkvizitorskom tipu procedure sovjetskog šmeka.
Prema ovoj zamisli, srpski sudija dvadeset prvog veka biće verni nastavljač ideje o sudiji – inspektoru i neumornom tragaču za takozvanom materijalnom istinom, ma šta ovaj ezoterični pojam značio. Ubuduće, kao i u vreme Miloševića, ali i socijalističkog samoupravljanja i posleratnih suđenja okupatorima i domaćim izdajnicima, sudija će na glavnom pretresu uz tužioca ravnopravno izvoditi dokaze i tako biti u neskrivenom sukobu interesa kroz priliku da i dokazuje i da o sopstvenim dokazima sudi. Novovekovni srpski sudija se tako „u duhu naše tradicije“ vraća ulozi kadije iz poznate narodne izreke.
Ubuduće, kao i u vreme Miloševića i posleratnih suđenja okupatorima i domaćim izdajnicima, sudija će na glavnom pretresu uz tužioca ravnopravno izvoditi dokaze i tako biti u neskrivenom sukobu interesa kroz priliku da i dokazuje i da o sopstvenim dokazima sudi
Zašto je sve ovo, ipak, očekivano? Kao što je u dosadašnjim, retkim osvrtima isticano, reč je prvenstveno o još jednom ideološki obojenom poduhvatu. U društvu koje nezaustavljivo hrli ka autoritarnosti, u kom su sve institucije, uključujući i one pravosudne, odavno obesmišljene i podjarmljene ličnosti koja uzurpira većinu nadležnosti u Republici, jasno je da ni na nivou načela nema mesta neutralnosti. Stranački postupak priliči društvima demokratske, raspravne kulture, gde postoji jasna podela vlasti i ustanovljena nezavisnost i nepristrasnost suda. Nasuprot tome, u zajednici u kojoj se od školske klupe pa sve do sudijske katedre usađuju i poštuju zvanične istine i kult ličnosti, ovakav kulturni model je beznadežno neprirodan i osuđen na neuspeh.
Partijski kontrolisano tužilaštvo ostaje brana da neki politički osetljiv predmet dopre do suda
Ali, valja primetiti još nešto, ništa manje obeshrabrujuće. Ovakvim zaokretom i povratkom „na staro“, zakonodavac prećutno, ali i neopozivo odustaje od ideje po kojoj je domaće tužioce uopšte moguće osposobiti za obavljanje odabranog posla. Pridodavanjem nove istrage koju će voditi pretresni sudija, politička vrhuška prećutno nam saopštava gorku istinu: da bi u većini postupaka uspeo, ovdašnjem tužiocu je neophodna pomoć suda. A odbrana? Ona će se u tom kafkijanskom komadu, kada joj ništa drugo ne preostane, odugovlačenjem postupka ili drugim smicalicama, valjda, već nekako snaći.
No, ovakva promena imaće i druge implikacije u oblasti prava i sloboda građana. Partijski strogo kontrolisano tužilaštvo predstavljaće i dalje branu od prodora bilo kog neželjenog, politički osetljivog predmeta u sud. Drugim rečima, tužilaštvo će i ubuduće za drugare, rođake i kumove ljudi na vlasti biti sigurna kuća. S druge strane, za one u nemilosti moćnika, ali i obične smrtnike, ovakvo tužilaštvo više neće biti jedini neprijatelj. Sve ono što iz bilo kog razloga ostane u tužilačkom situ, sada će morati da se bori protiv dva neprijatelja – jednog vidljivog (i manje opasnog) u vidu tužioca i drugog nevidljivog (ali daleko opasnijeg) u vidu suda. Na taj način će se drastična nejednakost dva sveta u podeljenoj Srbiji dodatno produbiti.
Umesto polaganja računa zbog oblikovanja sve nasilnijeg društva, vlast se glasačima ulaguje cikličnim povećavanjima kazni. Ne košta ništa, a narod voli! No, ako se ovako nastavi, uskoro će za zabrinjavajuće veliki broj krivičnih dela biti zaprećena doživotna kazna zatvora
Naposletku, ali ništa manje značajno, vraćanje inkvizitorske uloge sudu dovešće i do dodatnog pogoršanja stanja na planu sudske efikasnosti. U sistemu u kom će tužiocu ponovo biti omogućeno da nakon potvrde optužnice utone u „zimski san“, sud će biti opterećen besomučnim izvođenjem dokaza i to najčešće onih kojima je tužilac propustio da potkrepi optužnicu. Glavni pretresi će se unedogled produžiti, jer će sudije biti ponovo zadužene pronalaženjem zaturenih svedoka, izvođenjem novih veštačenja i dodatnim ispitivanjem već ispitanog.
Nastavak populističkog i sve neumerenijeg trenda povećavanja kazni
Jednom rečju, vraćamo se ideji večitog procesa, na čijem se nepostojećem kraju, prema predanju, nalazi gral istine. Uz to, dodatnu pretnju po efikasnost ubuduće će predstavljati i žalbeni postupak. Kako je drugostepeni sud, u duhu inkvizitorske ideje, sada obavezan na to da na većinu procesnih grešaka pazi, bez obzira na ono što je navedeno u žalbi, broj ukinutih presuda, kao i broj pretresa pred apelacijom, drastično će se povećati. Tako ćemo se ponovo vratiti vremenu u kom su krivična suđenja trajala decenijama i u kom su oslobađajuće presude predstavljale zanemarljivi izuzetak.
Dok se pooštravaju kazne, neobjašnjivo se povećava cenzus za krivična dela vezana za javne nabavke. Visoko postavljeni vrednosni limit verovatno će ocrtati nove granice sive zone koja će dodatno olakšati malverzacije u državi koja je već u svetskom vrhu po korupciji
Ništa manje ne zabrinjavaju ni nameravane izmene krivičnog zakonodavstva. Sa jedne strane nastavlja se populistički i sve neumereniji trend povećavanja kazni. Političke vlasti su odavno shvatile da je pretnja drakonskim kaznama najjeftinija i najefikasnija verzija panem et circenses. Umesto polaganja računa zbog oblikovanja sve nasilnijeg društva, glasačima se ulaguje cikličnim povećavanjima kazni. Ne košta ništa, a narod voli! No, ako se stvari ovako nastave, uz tempo ovdašnjih zakonskih promena, može se očekivati da će uskoro zabrinjavajuće veliki broj krivičnih dela biti zaprećen doživotnom kaznom zatvora i nezastarivošću.
Najava nove selekcije u pravosuđu, po meri vlastodržaca
Ni ovaj put vapaji struke da ove igre brojkama neće izlečiti društvo duboko obolelo od nasilja nisu bili od koristi. Sa druge strane, represivnost se manifestuje i kroz permanentno povećanje broja novih krivičnih dela. Pored već apostrofiranog inkriminisanja objavljivanja materijala kojima se savetuje izvršenje krivičnog dela, koje je dozlaboga nejasno i podložno zloupotrebama, tu su i drugi zahvati, poput širenja kažnjivosti kod odavanja tajnih podataka. Vidljivo je da je zakonodavac dvema novim inkriminacijama pokušao da pokrije pravnu prazninu uočenu nakon prošlogodišnjeg tragičnog događaja u „Ribnikaru“, ali će biti zanimljivo videti kako će se ovakav zahvat odraziti na sudbinu aktuelnog postupka. Sa druge strane, nasuprot evidentnoj represivnosti, nalazi se neobjašnjivo povećavanje cenzusa kod krivičnih dela vezanih za javne nabavke. Visoko postavljeni vrednosni limit verovatno će ocrtati nove granice sive zone koja će dodatno olakšati malverzacije u društvu, koje se i inače nalazi pri vrhu liste najkorumpiranijih država sveta.
Pridodavanjem nove istrage koju će voditi pretresni sudija, politička vrhuška prećutno nam saopštava gorku istinu: da bi u većini postupaka uspeo, ovdašnjem tužiocu je neophodna pomoć suda. A odbrana? Ona će se u tom kafkijanskom komadu valjda već nekako snaći
Šta je mogući zaključak? Ova i ovakva reforma krivičnog zakonodavstva u potpunosti je saobrazna dominantom vrednosnom modelu vladajuće partije. Uz planirane izmene zakona o Pravosudnoj akademiji koje će, po svemu sudeći, biti iskorišćene za proširivanje mehanizama političke selekcije u pravosuđu, jasno je da dobijamo još jedan set zakona koji su po meri i kulturnom obrascu naših vlastodržaca. Da i od predviđene javne rasprave ne treba očekivati bilo šta značajno, uverila nas je brže-bolje i ministarka pravde, koja je – na samom početku ovog procesa povodom kritika na zakonska rešenja – rekla da je reč o svesnoj manipulaciji i politikantstvu, koji imaju za cilj obmanjivanje građana.
Drugim rečima, više sreće drugi put. Kao i u mnogim drugim oblastima, za popravljanje stanja, ako ono tada uopšte bude bilo moguće, moraćemo da sačekamo neka bolja vremena, ili barem vremena naklonjenija pravu i pravdi.
