Ako bi kreiranje lažnog narativa o 5. oktobru u prorežimskim medijima trebalo ilustrovati jednim primerom, odlično bi poslužila naslovna strana srpskog magazina koji je 2018. godine o ovom događaju napisao „Dan kada je opljačkana Skupština„. Već ta naslovnica pokazuje do koje mere su proteklih 13 godina mediji prestali da budu čuvari javnog pamćenja i postali sistemski proizvođači zaborava.
Petog oktobra 2000. godine medijske slike iz Srbije su obišle svet: stotine hiljada pobunjenih građana, bager ispred Skupštine, dim, euforija, Miloševićev pad. Bio je to trenutak kada se činilo da je jedna stravična, mračna epoha završena. Četvrt veka kasnije, na vlasti su ponovo oni koji su tog 5. oktobra poraženi – radikali i socijalisti. Ministar informisanja Miloševićeve Vlade, Aleksandar Vučić, danas je predsednik Srbije. Čovek koji je devedesetih godina prošlog veka bio zadužen za cenzuru, kažnjavanje i kontrolu medija, sada predvodi vlast koja je izgradila sofisticiran, umrežen sistem tabloida, televizija i digitalnih kanala kako bi oblikovala stvarnost i kontrolisala sećanje.
U tom sistemu, uloga medija u priči o 5. oktobru nije samo da informišu, već da reinterpretiraju i disciplinuju sećanje. Svakog 5. oktobra mediji pod kontrolom vlasti građane podsećaju ne na nadu i oslobođenje, već na nasilje i izdaju. Kolektivno sećanje se iz godine u godinu prilagođava, istorijski narativi se revidiraju, prošlost se remodeluje, a cilj je jedan – osiguranje dominacije političkih interesa vlasti u sadašnjosti.
Čovek koji je devedesetih godina prošlog veka bio zadužen za cenzuru, kažnjavanje i kontrolu medija, sada predvodi vlast koja je izgradila sofisticiran, umrežen sistem tabloida, televizija i digitalnih kanala kako bi oblikovala stvarnost i kontrolisala sećanje
U provladinim, propagandnim i tabloidnim medijima, 5. oktobar se najčešće kadrira kao puč, izdaja, državni udar, operacija „stranog uticaja“, uz obilato korišćenje dramatične, kriminalizujuće leksike (“sunovrat političke stabilnosti”, „organizovali agenti CIA“, “režirani nemiri”). „Ono što NATO pakt nije uspeo sa bombama, uspeo je novcem, domaćim izdajnicima i propagandom„, samo je delić komentara prošlogodišnje specijalne TV emisije na kanalu Informer. Česti motivi tekstova o 5. oktobru su sumnjiva finansijska pozadina, sugerisanje da je zasnovan ili da je proizveo pljačku i kriminal, kao i da postoje skriveni sponzori revolucije. Tako se u zavisnosti od izdavača, načini medijskog tretiranja 5. oktobra kreću od tvrde ekskluzive i „otkrića“ poput poverljivih transkripata („Razgovori Klintona i Putina o Miloševiću nekoliko dana pred 5. oktobar„) preko „insajderskih“ ispovesti („5. oktobar organizovalo 130 agenata CIA – ovo su detalji“) do konzervativnih neutralnih „podsetnika“, uz obavezne negativne političke izjave i provladin okvir.
Izbor sagovornika/ca u ovim medijskim tekstovima jednako je ilustrativan i indikativan kao i izbor reči – od provladinih političara i funkcionera (Aleksandar Vulin: „Peti oktobar je dan izdaje Srbije i Srba“), penzionisanih podobnih policijsko-vojnih kadrova, proverenih medijskih radnika i „insajdera“, „analitičara“ oštre retorike neopterećene činjenicama, a sve uz militarizovanu, zavereničku terminologiju kojom se potkrepljuju tvrdnje o „stranim operacijama“ i „terorističkim elementima“. Svi oni su na istom zadatku – da stvore povišenu dramatičnost i legitimišu narativ o ugroženoj državi, bez kontrapitanja, osporavanja ili sučeljavanja sa drugačijim stavovima ili sećanjima.
Iako su u javnosti oduvek bila prisutna različita tumačenja, konfliktne analize i razumevanje uzroka, posledica i dometa „petooktobarske revolucije“, upadljiva je promena medijskog tretmana ovog događaja kroz vreme. Posle konsolidacije vlasti Srpske napredne stranke u koaliciji sa Socijalističkom partijom Srbije – dakle, gubitnika i poraženih pre 25 godina – upadljiv je rast revizionističkog i delegitimišućeg tona prema 5. oktobru. U proteklih nekoliko godina, taj ton dramatično eskalira, sam pomen datuma pojačano se povezuje sa „haosom“, „krađom“, „stranim novcem“, a u proteklih desetak meseci koristi se i kao negativna matrica za poređenje sa aktuelnim protestima („Vučić melje opoziciju – 5. oktobar je mrtav san“).
Kako se ovakvo medijsko izveštavanje odražava na razumevanje značaja, ali i predistorije i uzroka koji su doveli do 5. oktobra?
Stalnim ponavljanjem da je 5. oktobar bio „puč“, „izdaja“ ili „strana operacija“, potiskuje se njegovo suštinsko značenje – masovni demokratski otpor autoritarnom režimu i simbol oslobađanja institucija. Ovakvim medijskim tretmanom, umesto da ostane u kolektivnom pamćenju kao slavan trenutak građanskog otpora, on se delegitimiše i reinterpretira kao nekonotrolisani haos i početak propasti (pljačkaške privatizacije, kriminal, gubitak državnog suvereniteta). Vrednosno i komunikativno usklađena, višegodišnja medijska operacija kontroliše kolektivno sećanje. Ovako oblikovan diskurs služi kao lekcija iz prošlosti: poruka građanima je da promene putem ulice vode u ekonomsku i političku katastrofu i zavisnost od stranih, neprijateljskih interesa. Time se upravlja kolektivnim pamćenjem kroz kontinuirano selektovanje i pojačavanje negativnih aspekata, stvara se narativ straha od ponavljanja 5. oktobra, a opozicija i građanski nemiri se povezuju sa izdajom i destrukcijom.
Prema prorežimskim medijima, svaki protest ili blokada pretvaraju se potencijalno u „novi 5. oktobar“, ali u negativnom ključu, dok se vlast prikazuje kao garant stabilnosti i mira. Potpuna medijska relativizacija i kriminalizacija jednog slobodarskog, demokratskog događaja, kod publike proizvodi gubitak vere da je građanski otpor legitiman i efektivan
Prema prorežimskim medijima, svaki protest ili blokada pretvaraju se potencijalno u „novi 5. oktobar“, ali u negativnom ključu, dok se vlast prikazuje kao garant stabilnosti i mira. Potpuna medijska relativizacija i kriminalizacija jednog slobodarskog, demokratskog događaja, kod publike proizvodi gubitak vere da je građanski otpor legitiman i efektivan. Iza toga slede apatija i pasivnost: poruka je da „promene nemaju smisla“ jer svaka promena, navodno, vodi u haos i ne donosi suštinski boljitak – ni društvu, ni pojedincu.
Ovakav maligni medijski revizionizam dovodi do toga da mlađe generacije, koje se 5. oktobra ne sećaju jer nisu bili ni rođeni, stiču predstavu da je to bio negativan događaj, a ne simbol demokratizacije i oslobađanja društva. Ujedno, kolektivno sećanje se fragmentira: opozicioni i kritički mediji ga slave kao dan slobode, dok provladini tabloidi oblikuju sliku koja opominje i plaši. Fragmentirano sećanje je jedno od ključnih „oružja“ manipulacije prošlošću sa ozbiljnim posledicama. Za početak, društvo gubi zajednički referentni okvir. Kada se isti događaj u medijima interpretira dijametralno suprotno – jedni ga slave kao oslobođenje, drugi ga proglašavaju izdajom – nestaje zajednički temelj društvenog dijaloga i razumevanja. Kada nema slaganja čak ni oko osnovnih činjenica i značenja, to političku komunikaciju i zajedničko donošenje odluka čini nemogućim. Sa još jednom posledicom fragmentiranog sećanja se suočavamo svakodnevno – dramatične podele i polarizacije. Svaka grupa bira svoju verziju prošlosti i na njoj gradi svoj identitet. Za jedne, taj dan je događaj nade i promene, za druge nasilje i manipulacija „stranih faktora“. Bez zajedničkog razumevanja prošlosti, teško je graditi poverenje u institucije, političke procese ili čak međusobno poverenje među građanima. To vodi u osećaj kolektivne nesigurnosti i stalni strah od „novih izdaja“ ili „novih haosa“.
Jasno je da upravljanje kolektivnim sećanjem kroz medije nije puka propaganda, već sofisticirani oblik društveno-političkog inženjeringa. Stalno medijsko „dorađivanje“ istorije tako da odgovara sadašnjim potrebama vlasti, stvara publiku bez istorijskog instinkta koja sumnja u sopstvena sećanja. Suočena sa više verzija istog događaja, ophrvana kontradikcijama, neretko bira brzi zaborav, umesto napornog i često neugodnog razumevanja. Za tu publiku, stabilnost postaje vrednija od slobode, a zaborav bezbedniji od sećanja. Kao što znamo, to, nažalost, nije slučaj samo sa 5. oktobrom.
Zašto se ova vlast tako grčevito, sistematski i agresivno trudi da oblikuje pervertiran, toksičan narativ o jednom od najvažnijih datuma srpske savremene istorije, datumu koji simbolizuje otpor i pobedu građana nad vlašću zaslužnom za ratove, zločine, bombardovanje i totalnu ekonomsku i političku devastaciju našeg društva? Odgovor je, naravno, vrlo jednostavan. Zato što 5. oktobar za današnju vlast nije samo istorijski datum, već stalni podsetnik da se ona može promeniti masovnim građanskim otporom – kao što joj se već jednom desilo, pre četvrt veka. 5. oktobar je svedočanstvo i dokaz da građani, kada su mobilisani i jedinstveni, mogu da sruše autoritarni sistem. Iako su posledice i razočaranja nakon 2000. godine česta tema, sama činjenica da je moć režima bila poništena masovnim protestom opasna je uspomena za svaku vlast koja vlada dugo i autoritarno. Medijski demonizujući 5. oktobar, vlast želi da ga neutrališe kao inspiraciju i uzor budućim generacijama. Sadašnja verzija Vučićevog režima ima mnogo sličnosti sa kasnom fazom Miloševićevog – koncentracija moći, kontrola medija, nezadovoljstvo mladih i loši ekonomski uslovi života. Nije nelogično što je u strahu od mogućnosti da u nekom trenutku nezadovoljstvo dovede i do nekog novog „5. oktobra“. Prikazujući ga kao opomenu i upozorenje, vlast štiti svoju poziciju u sadašnjosti. Kontrolišući medijsko sećanje, ona ujedno pokušava da kontroliše svoju budućnost.
A kako bi mediji trebalo da govore i pišu o 5. oktobru?
Morali bi da ga tretiraju ne kao mit, ni kao traumu, već kao istorijski događaj od javnog interesa – priliku da se društvo podseti šta znači građanska volja, institucionalna odgovornost i politička smena vlasti bez nasilja. Dužnost medija nije da čuvaju mitove, već da otvaraju prostor za sećanje u kome će se razumeti kontekst, motivi i posledice. Umesto stalne revizije i senzacionalizma, mediji bi trebalo da nam omoguće kritičko sećanje – suočavanje sa greškama tranzicije, ali i sa dostignućima tog trenutka. To je jedini način da se 5. oktobar vrati u javni prostor ne kao politička etiketa, već kao zajednički momenat učenja o tome kako građani mogu menjati istoriju.
Sadašnja verzija Vučićevog režima ima mnogo sličnosti sa kasnom fazom Miloševićevog – koncentracija moći, kontrola medija, nezadovoljstvo mladih i loši ekonomski uslovi života. Nije nelogično što je u strahu od mogućnosti da u nekom trenutku nezadovoljstvo dovede i do nekog novog „5. oktobra“
Nažalost, ono što je, između ostalog, olakšalo medijske manipulacije o 5. oktobru na prorežimskim platformama je činjenica da Srbija ni dan danas nema dogovor o značenju ovog datuma. Vlast ne želi da otvara to pitanje jer bi morala da prizna kako je njen današnji legitimitet u kontradikciji s istorijom, a opozicija ga često navodi kao simbol izgubljene šanse, ali retko kad nudi suštinsku analizu. Tako, umesto da 5. oktobar bude mesto zajedničkog pamćenja i refleksije, on je postao poligon za političke obračune i kontrolu sećanja.
Konačno, društvo koje ne ume da govori o sopstvenim prekretnicama postaje društvo bez orijentira – ne zna odakle dolazi, pa ne zna ni kuda ide. Ako se 5. oktobar 2000. godine ne razume, neka sledeća pobuna neće imati istorijsku svest, već će biti samo nekontrolisana erupcija revolta, bez znanja i strategije.
U tome i jeste najveća opasnost lažne medijske slike o ovom datumu, jer onaj ko briše značenje i kontekst prošlih pobuna, sprema teren da svaka naredna bude bez suštinskih efekata i stvarnih društveno-političkih promena.
