U pitanju je odgovor – koliko je bitan Miloš Vučević u zemlji u kojoj držaocu svih poluga vlasti, Aleksandru Vučiću, pobunjena javnost danima ponavlja “tebe ništa nismo pitali”?
Upravo toliko njegova ostavka i pad vlade koja se ni za šta nije ni pitala, može uticati na smirivanje duboke političke krize i odluku studenata (čiji jedan deo, onaj novosadski, jeste tražio demisioniranje premijera) da odustanu od borbe za pravdu, kojom su na noge digli i ujedinili ogroman broj građana različitih političkih uverenja. Ni malo, drugim rečima.
Zakasnela ostavka Miloša Vučevića, data samo noć nakon pompezno najavljenog “saopštavanja važne vesti”, tokom koga ni Vučić, ni on, ni Ana Brnabić nisu ništa zucnuli o takvoj mogućnosti – iako su nastupili upravo u formaciji pogodnoj za saopštavanje takve vesti – zato je samo još jedan pokušaj skretanja pažnje i kupovine vremena, unapred osuđen na neuspeh.
Odatle i odlaganje saopštavanja cele informacije – da li nakon ostavke sledi izbor nove vlade u već postojećem parlamentu, ili pokušaj izazivanja izbora, za koje je lako pretpostaviti da ih, u postojećim uslovima, opozicija ne može prihvatiti?
Bitno je, naravno, da tu vest saopšti Vučić lično, ali je bitno i da se dodatno razmotre opcije kako iskoristiti onaj rok od 30 dana za eventualni izbor nove vlade i kada formalno započeti taj rok, sazivanjem sednice Skupštine na kojoj će ostavka i formalno biti podnesena.
Ozbiljno uzdrmanoj vlasti potreban je predah i izgleda da se nada da ga može dobiti uobičajenim pokušajem skretanja pažnje javnosti na nagađanja o tome ko bi mogao biti novi premijer, da li je to zaista Marko Đurić kako je već spekulisala hrvatska štampa ili se, možda, Ani Brnabić ipak ne dopadaju luksuzno opremljene kancelarije u skupštinskoj zgradi u Kralja Milana u koje se sa brojnom svitom i jakim obezbeđenjem preselila, pa bi radije da se vrati u Nemanjinu….
Ili će, ukoliko ipak bude donesena odluka o izborima, tabloidi pokušavati da nametnu teme datuma njihovog održavanja, učesnika i neučesnika, menjanja tabora, sastava lista…
Uzaludno gašenje požara nezadovoljstva
Moguće je da u redovima vlasti, opijene neograničenom moći kojom je godinama raspolagala, ima još nesvesnih nepovratne promene koja se u Srbiji dešava, poput, recimo, ministra Siniše Malog, koji je mislio da može da ruča u restoranu u centru pobunjenog Beograda i da time ne izazove bes ostalih gostiju.
Politički iskusnom Aleksandru Vučiću, međutim, mora biti jasno da manevar započet Vučevićevom ostavkom ne može ugasiti požar nezadovoljstva koji nastavlja da se rasplamsava, naročito nakon noćnog prebijanja novosadskih studenata, zbog kojih je jedna devojka ponovo završila u bolnici sa teškim povredama. Treća do sada, posle dve koleginice pregažene na beogradskim ulicama.
Čak ni eventualna namera da nova vlada ispuni studentske zahteve teško može biti išta više od teoretske mogućnosti – ne samo zato što ni vlada nije nadležna za ono što studenti traže, a to je rad pravosudnih institucija, već i zato što sada imamo sasvim dovoljno materijala da verujemo da se samo u poslovima oko rekonstrukcije novosadske nadstrešnice nalazi dovoljno razloga za pad cele vlasti i mnoge odlaske na robiju.
Šibicarenjem, koliko god vešto bilo, lavina se ne zaustavlja. Generalna proba blokade Beograda je uspela, a Novi Sad se sprema da to isto demonstrira blokadom tri mosta za vikend, mada noćni napad na studente može celu akciju da reformuliše i ubrza. Treninzi ispoljavanja otpora traju širom Srbije, čak i u mestima koja se, kako je primećeno na društvenim mrežama, “ni protiv Turaka nisu bunila”. Vlast dodaje razloge da bes nastavi da raste a masovnost dosadašnjih akcija otpora hrani optimizam pobunjene Srbije.
Vreme se ubrzalo. Svojim mamcima, pretnjama, pritiscima i organizovanjem nasilnih akcija, vlast ga ne može usporiti. Naprotiv.
