Bauk izbora, raspisanih i odlaganih, neodržanih i održanih, redovnih i vanrednih, lokalnih i parlamentarnih, pa i predsedničkih… kruži Srbijom i čini se nema te društvenopolitičke teme koju je moguće pretresati i ne dotaći ih se. S jedne strane, predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić nedavno je raspisala plebiscite za lokalne samouprave, viđene za kraj marta, a s druge, recimo, onaj u Zaječaru, čije je ponavljanje srpsko pravosuđe naložilo, nije sproveden, iako je zakonski rok za to prošao. Dok se javnost Srbije kuva u loncu prevrtljive predstavničke demokratije, vlast iznova iskazuje vrlo fleksibilno razumevanje izbornog procesa. Bilo je tako i ranije, kada su poslanici birani češće no što je moralo, zarad konsolidacije vlasti i izbegavanja neprijatnih tema…
„Izborne manipulacije raznih vrsta deo su šireg paketa autoritarne manipulacije. Na primer, imali smo i ranije široke manipulacije biračkim spiskovima, zloupotrebu notara i opštinskih overivača u korist SNS-a i režimske opozicije, a protiv prave opozicije, pritiske na birače i poklone, kupovinu glasova i grubu zloupotrebu medija u izbornim kampanjama. Novost u proteklih nekoliko meseci je brutalna zloupotreba vlasti i represija protiv opozicije na lokalnim izborima. Videli smo kako huligani i kriminalci u ime SNS-a napadaju opozicione aktiviste, blisko sarađujući sa policijom. Sada je u Kuli proglašena fingirana opoziciona izborna lista pod imenom gotovo identičnom imenu jedine prave opozicione liste. Nažalost, to je samo deo autoritarnog repertoara sa kojim ćemo se suočiti narednih meseci“, kaže za Radar Nebojša Vladisavljević, profesor na Fakultetu političkih nauka.
U tom periodu, čini se da vlasti rezonuju da će na izborima ili pobediti, ili izbora neće biti. Da li su predstojeći izlazi na birališta prelomni po političku sudbinu SNS-a?
Masovni protesti građana širom zemlje u proteklih 16 meseci dramatično su izmenili odnos snaga između vlasti i demokratske opozicije. To se vidi iz istraživanja javnog mnjenja prema kojima opozicione snage, uključujući studente, danas uživaju veću podršku građana od vladajućih stranaka, kao i iz činjenice da SNS više ne uspeva da aktivno mobiliše građane, osim velikim pritiscima na zaposlene u javnom sektoru i socijalno ugrožene građane.
U takvim okolnostima vrh SNS-a izgleda da ne veruje u pobedu čak ni na nepoštenim izborima kakve smo imali do sada. Zato postavljaju lojaliste i ekstremiste na ključne položaje u bezbednosnom sektoru, a državna bezbednost se otvoreno upliće u tužilačke izbore i preti poljoprivrednicima. Paralelno vladajuća stranka preti tužiocima, sudijama, policajcima, kao i profesorima u osnovnim i srednjim školama i na univerzitetu. Masovnu i brutalnu represiju protiv studenata i građana na protestima su već testirali tokom leta, a sada tuku i hapse poljoprivrednike na blokadama puteva.
Vlasti se nadaju da će represijom suzbiti otpor i da će onda vladati kao njihovi idoli u Rusiji i Belorusiji. Najveća odgovornost je na studentskom pokretu, a manje i na opozicionim strankama
Ukratko, sada klizimo od takmičarskog autoritarnog režima, koji počiva na selektivnoj represiji i nepoštenim izborima, ka punom autoritarizmu. Odnosno sve smo dalje od Orbanove Mađarske, a sve bliže Lukašenkovoj Belorusiji i Azerbejdžanu Alijeva.
Mnogi kažu da je vlast poslednjih meseci stupila u period konsolidacije i da održavanje vanrednih parlamentarnih izbora zapravo zavisi od njene procene da će izbornu pobedu – makar i uz krađu – moći da odbrani, zakonski i institucionalno, ali i na ulici, ako treba. Koji preduslovi iz njihove perspektive moraju da se ispune?
Nije reč o konsolidaciji vlasti, jer su se okolnosti promenile tokom masovnih protesta. Ranije je SNS bio popularan među biračima i vladao je ograničenim izbornim manipulacijama, kontrolom medija i selektivnom represijom. Veliki deo pravosuđa i policije rutinski je radio svoj posao po zakonu, a režim je obezbeđivao da lojalni kadrovi opslužuju kontroverzne slučajeve, kada je trebalo sprečiti krivično gonjenje ministara, lojalista i njihovih poslovnih ortaka ili kriminalizovati opoziciju i druge istaknute protivnike vlasti.
Sada vrh vladajuće stranke očigledno smatra da može da opstane na vlasti samo ako potpuno i grubo kontroliše pravosuđe i bezbednosni sektor i ako zatvori preostale nezavisne medije. Nadaju se da će masovnom i brutalnom represijom moći da suzbiju otpor građana i da će onda vladati kao njihovi idoli u Rusiji i Belorusiji.
Čini se da bi prošle godine u ovo vreme i manji povodi od, recimo, usvajanja Mrdićevih zakona, promene rukovodstva RTS-a ili blokada poljoprivrednika, izveli ljude na ulice. Sada protesti i kampanje izostaju. Znači li to da su vlasti ipak uspele u svom naumu da pacifikuju nezadovoljstvo, ili nezadovoljni građani prosto čekaju izborni dan?
Prošle godine smo imali stotine hiljada ljudi na protestima, redovno ili povremeno, širom zemlje. Tako masovni antirežimski protesti su veoma retki, nema sličnih slučajeva u Evropi u poslednjih nekoliko decenija. Veoma visok nivo mobilizacije je teško održati, a verovatno nije ni moguće aktivno mobilisati više građana.
Stotine medijskih nastupa predsednika i lojalista iz vrha vlasti u nekoliko meseci, kao i tvrdnje o pripremi atentata na predsednika Republike, svedoče o očaju vrha SNS-a i lojalista zbog pada rejtinga
Sada treba demokratsku energiju građana organizaciono uobličiti i izboriti se za republičke izbore ove godine. A zatim sprečiti da se većinska podrška građana protivnicima režima istopi u previše opozicionih izbornih lista i u opozicionim sukobima. I, konačno, treba osvojiti i odbraniti pobedu na izborima. Najveća odgovornost je sada na studentskom pokretu, centru otpora i najpopularnijem delu opozicije, a u manjoj meri i na opozicionim strankama.
Da li režim i predsednik Vučić nakon perioda iznuđenih, po njih štetnih poteza ponovo nameću teme, to jest, da li su u očima javnosti ponovo postali nadležni za mnogo više od onoga što im Ustav dozvoljava?
Svakako pokušavaju da ostave takav utisak u javnosti. Na stotine medijskih nastupa predsednika Republike i lojalista iz vrha vlasti u svega nekoliko meseci, kao i tvrdnje o pripremi atentata na predsednika Republike, svedoče o očaju vrha SNS-a i lojalista zbog pada rejtinga i gubljenja kontrole nad polugama vlasti. Istraživanja javnog mnjenja i nastavak protesta studenata, poljoprivrednika i građana širom zemlje govore da samo tvrdo jezgro birača SNS-a smatra da su predsednik i lojalisti još uvek relevantni.
Prema dva prošlogodišnja istraživanja, zajednički nastup opozicije i studenata – koji održavaju saradnju za potrebe lokalnih izbora – mogao je da odnese više glasova od vladajuće partije i njenih satelita. Ipak, saradnja je na republičkom nivou izostala. Da vam je neko 15. marta 2025. godine rekao da će situacija u martu 2026. biti takva, da li biste poverovali?
Treba imati u vidu da stanje u redovima protivnika vlasti tada nije bilo sjajno uprkos masovnim protestima. Stranke demokratske opozicije, nedovoljno popularne i ograničenog organizacionog potencijala, već su se povukle sa čela protesta u korist studenata. A studentski pokret je aktivizmom bez presedana zasluženo osvojio naklonost građana. Tada je horizontalna organizacija omogućila studentima da efikasno mobilišu građane i zbunila nosioce režima koji su navikli da selektivnom represijom – političkim, medijskim i bezbednosnim targetiranjem – marginalizuju istaknute kritičare vlasti. Horizontalna organizacija je omogućila efikasne odluke o taktičkim pitanjima, ali i dramatično usporila strateško odlučivanje. Na primer, studenti su se mesecima dogovarali da li da uđu u političku arenu. Isticanjem samostalnosti, odnosno odbijanjem saradnje sa opozicionim strankama i organizovanim delom civilnog društva, studenti su tada pokušali da obezbede jedinstvo pokreta i privuku građane koji nisu podržavali opozicione stranke.
Sada su horizontalna organizacija i ignorisanje opozicionih stranaka, osim na lokalnim izborima, glavna prepreka efikasnom delovanju svih demokratskih snaga. Studenti su danas u položaju u kojem su se veće stranke demokratske opozicije nalazile pre dve-tri godine. U samom su centru antirežimskog otpora, dovoljno snažni i popularni da tu poziciju zadrže, ali bez kapaciteta ili želje da objedine ili predvode najširu političku i društvenu koaliciju za demokratizaciju zemlje. Odgovornost leži naročito na onim potencijalnim kandidatima sa studentske liste koji javno osuđuju uticajne ličnosti iz opozicionih stranaka. Svi protivnici režima će biti oslabljeni ako takvo stanje potraje.
Studenti su danas u položaju u kojem su se veće stranke demokratske opozicije nalazile pre dve-tri godine. U centru su antirežimskog otpora, dovoljno snažni i popularni da tu poziciju zadrže, ali bez kapaciteta ili želje da objedine ili predvode široku političku i društvenu koaliciju
Režimski radnici kupuju i otvaraju lokalne medije, javni servis dobio je nove visoko postavljene kadrove čije biografije ne obećavaju, pokreće se i nedeljnik blizak vlastima, a društvene mreže preplavljuju se sivozonaškim nalozima. S druge strane, postoji stalna bojazan po pitanju sudbine medija koji izveštavaju kritički. Koji planovi vlasti „čekaju“ medijski polumrak, ili mrak, da bi se ostvarili?
Vladajuća stranka je trpela nezavisne medije dok god je komotno vladala i održavala podršku većine građana. Promena odnosa političkih snaga tokom masovnih protesta je okidač za brutalni pokušaj vlasti da preuzme preostale nezavisne kablovske televizije i štampane medije. Već godinama stotine režimskih botova koji su zaposleni u javnom sektoru obesmišljavaju rasprave o političkim i društvenim pitanjima na društvenim mrežama i kleveću protivnike vlasti. A ometanjem sajta Radara režim sada testira nove poluge pritiska na nezavisne medije i javnost.
Vrh režima očigledno smatra da ishod narednih republičkih izbora treba rešiti nekoliko meseci ranije gušenjem preostalih nezavisnih medija i demokratske opozicije, kao i zlostavljanjem svih aktivista i građana koji su ustali protiv vlasti. Čekaju samo turbulentnije međunarodne prilike koje bi bar delimično skrenule pažnju međunarodne javnosti sa finalne brutalne represije protiv nezavisnih medija, demokratske opozicije i pobunjenih građana.
Sada su međunarodne okolnosti nepovoljnije za režim, imajući u vidu pad njihovog rejtinga kod EU i Rusije, kao i američke administracije. Ipak, ne treba potceniti spremnost režima da javni interes i prirodna dobra i dalje ustupa ili podređuje interesima svojih stranih poslovnih ortaka i stranih vlada
Od sastava studentske liste, preko odnosa studenata i opozicije, do trvenja unutar opozicije – mnogo šta se nameće kao tema. Postoje li važnija čvorišta kojim bi protivrežimski deo Srbije trebalo da posveti više pažnje? Studenti su obasjali pitanje lustracije, opozicija pitanje saradnje s EU…
Ne treba gubiti vreme na dugotrajne programske rasprave, jer su ključne programske tačke opšteprihvaćene tokom prošlogodišnjih protesta. To su obnova demokratije, vladavina prava i unapređenje različitih oblasti društvenog života osloncem na stručnost i radno iskustvo, a ne na partijsku lojalnost i nepotizam. Dovoljno je te tačke razraditi na jednoj ili dve strane, sve preko toga će zbuniti birače i provocirati programske sukobe u opoziciji. Ako opozicija pobedi na republičkim izborima, uspeh nove vlasti neće zavisiti od programskih nijansi već od upravljačkog kapaciteta, tj. organizacionog jedinstva i saradnje, podrške građana, kao i posvećenosti vođstva načelima demokratije i vladavine prava.
Sada je važnije da se demokratska opozicija čvrsto organizuje, izabere vođstvo i obezbedi saradnju u velikoj zajedničkoj koaliciji ili dve-tri koalicije koje bi tesno sarađivale. Proevropske stranke su već napravile jedan, mada stidljiv, korak u tom smeru. Čuvanje kandidata sa studentske liste u tajnosti do početka izborne kampanje, kako režim ne bi mogao da ih targetira, opravdano je pod pretpostavkom da će se izbori održati ove godine pod sličnim uslovima kao ranije.
Nažalost, verovatnije je da će režim pokušati da reši ishod tih izbora mesecima pre samih izbora zatvaranjem preostalih nezavisnih medija, dodatnim ograničenjem opozicionog delovanja i brutalnom represijom nad svim protivnicima. Dakle, preobražajem u režim sličan Belorusiji ili Azerbejdžanu. U tom slučaju, čvrsta organizacija, popularno vođstvo i bliska saradnja različitih delova opozicionih snaga neophodni su da bi se svi zajedno odbranili od masovne represije koju vrh vlasti očigledno planira, kao i da bi se izborili za republičke izbore po uslovima koji neće biti nepovoljniji nego ranije.
Univerzitetski profesori ukazuju se kao pogodna meta, kako za režim, tako i za razočarani deo nezadovoljnih u Srbiji – trenutka kad su plate počele da pristižu, glasi narativ, njihova podrška studentima počela je da jenjava. Kako ga tumačite?
Podrška univerzitetskih profesora studentskim protestima nikada nije bila potpuna uprkos činjenici da je većina profesora podržala blokadu univerziteta prošle godine. Pogrešan utisak u javnosti izvire iz činjenice da se svega nekoliko profesora javno usprotivilo blokadi. Sada vidimo da režim ohrabruje lojaliste koji su do sada ćutali da aktivno razgrađuju autonomiju univerziteta.
Tamo gde ne može da nađe saučesnike na univerzitetu, vlast direktno ugrožava njegovu autonomiju, na primer osnivanjem Fakulteta za srpske studije u Nišu, uprkos protivljenju većine profesora
Lojalisti su na primer glasali da se ne prihvati izveštaj o izboru Jelene Kleut za redovnu profesorku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu iako je ispunila sve relevantne zahteve. Tamo gde ne može da nađe saučesnike na univerzitetu vlast direktno ugrožava autonomiju univerziteta, na primer osnivanjem Fakulteta za srpske studije u Nišu uprkos jasnom protivljenju većine profesora. Ipak, nema sumnje da je otpor autoritarnoj vlasti najveći u prosveti, uključujući i univerzitet, i samo je pitanje trenutka kada će se ta većinska energija kanalisati u nove masovne proteste.
Hoće li aktuelna vlast uspeti da ubedi spoljne faktore, a pre svega EU, da je pouzdaniji partner od bilo koga ko može da je zameni?
Sada su međunarodne okolnosti nepovoljnije za režim, imajući u vidu pad njihovog rejtinga kod Evropske unije i Rusije, kao i američke administracije – usled bruke na Floridi i kolapsa klijentelističkog aranžmana oko Generalštaba.
Ipak, ne treba potceniti spremnost režima da javni interes i prirodna dobra i dalje ustupa ili podređuje interesima svojih stranih poslovnih ortaka i stranih vlada radi očuvanja vlasti i privatnih interesa. Tako su planirali rudarenje litijuma, kupovali najskuplje borbene avione koji nam nisu potrebni, davali koncesije prištinskim vlastima da ih neko ne bi pitao za demokratske izbore, slobodne medije i vladavinu prava.
EU i vlade država članica do sada nisu otvoreno i temeljno podržale demokratsku opoziciju jer masovni protesti protiv režima nisu proizveli jasno artikulisanu, organizovanu i popularnu političku alternativu autoritarnom režimu koja će prihvatiti njihove ključne političke i ekonomske interese u regionu. A to podrazumeva i vođstvo demokratskog pokreta koje može da neposredno i efikasno komunicira sa stranim vladama, ali i sa potencijalnim partnerima u domaćoj poslovnoj zajednici i bezbednosnom sektoru.
