Miloševićev je bio represivniji, a Vučićev je manipulativniji – u ovim je rečima profesor Fakulteta političkih nauka Nebojša Vladisavljević sažeo možda i najveću razliku između dva autokratska režima, doduše 2019. godine, kada je njegova knjiga Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra ugledala svetlost dana i pogled čitalaca u izdanju Arhipelaga. Na pitanje da li bi sada – šest godina nakon izjave, odnosno 25 godina nakon događaja koji jedni nazivaju plišanom, drugi obojenom, a treći kontrarevolucijom – nešto urečio drugačije, Vladisavljević za Radar kaže da je doskoro ključna razlika bila upravo u obimu represije. „Vučićeva vlast je počivala na medijskoj manipulaciji i klijentelizmu. Čak i u poređenju sa drugim primerima savremenog autoritarizma, kao što je Erdoganov režim u Turskoj, naprednjačka vlast se isticala selektivnom upotrebom represije. U kriznim trenucima čekali su da se protesti izduvaju. Od Vidovdanskog protesta selektivna represija prerasta u masovnu. Policija brutalno prebija demonstrante, otvoreno sarađujući sa huliganima i kriminalcima koje je unajmila vladajuća stranka, i masovno hapsi stotine učesnika protesta i zlostavlja uhapšene. Paralelno se iz bezbednosnog sektora sklanjaju retki preostali rukovodioci koji su radili po zakonu, a sa vrha vlasti se javno preti ’neposlušnim‘ tužiocima i sudijama. Treba očekivati zaoštravanje represije u narednim mesecima“, kaže naš sagovornik.
Demokratiju u Srbiji ste svojevremeno opisali kao „period između dva autoritarizma“. Često se čuje teza da nas je režim SNS-a vratio na period pre Petog oktobra. Da li su te procene po vašem mišljenju tačne ili su preuveličane? Da li je tačnije reći da se nalazimo u septembru 2000?
Peti oktobar je prekretnica u našem političkom razvoju koja je omogućila izgradnju demokratije, ekonomske reforme i otvaranje zemlje prema svetu. Politički sukobi su rešavani na izborima i unutar političkih ustanova uprkos nepovoljnom nasleđu Miloševićevog režima i eksplozivnoj politici identiteta. Srbija je tada mlada funkcionalna demokratija slična onima u Evropskoj uniji. Danas je stanje bitno drugačije, naprednjaci su nas vratili u autoritarizam. Sličnosti Miloševićevog i Vučićevog režima su očigledne. Reč je o savremenom autoritarizmu, sa višestranačkim ali neslobodnim i nepoštenim izborima, sistematskim kršenjem medijskih sloboda i zloupotrebama javnih dobara u korist vladajuće stranke a protiv opozicije. To su režimi lične vlasti, bez ideologije, u kojima ključne odluke zavise od kaprica jednog čoveka i gde se ne vlada po ustavu i zakonima već pomoću ekstremne korupcije i klijentelizma. Sada su slični i po obimu represije prema političkim protivnicima. Ostaje da se nadamo da neće biti političkih ubistava koja su obeležila poslednje dve godine Miloševićeve vladavine.
Ključni neuspeh demokratskih stranaka je što su potkraj dvehiljaditih izgubile interes za demokratiju i fokusirale se na međusobne sukobe oko evrointegracija i kosovskog pitanja. Izvršna vlast je povremeno usput ometala druge grane vlasti, širila klijentelizam pa i uticala na medije. Sve to je neuporedivo sa sadašnjim stanjem, ali jeste olakšalo povratak na vlast strankama starog režima koje su dokrajčile demokratske ustanove i obnovile autoritarni režim za svega par godina
Sociolog Danilo Mandić smatra da ne postoji primer uspešne smene autoritarnog režima bez „preletača“ iz vladajuće većine, a s druge strane trenutni demokratski front zahteva vladavinu prava, koja će, pak, zahtevati lustraciju na nekom nivou… u kontekstu Šestog oktobra se pominje ocena da se autoritarizam ponovio baš zato što nije bilo adekvatne političke i krivičnopravne lustracije. Može li demokratija bez prebega, odnosno revanšizma?
Masovnije „preletanje“ funkcionera nedemokratske vlasti na drugu stranu, ili podela vladajuće strukture koja vodi pobedi opozicije, obično se dešava u birokratskim režimima i onima sa organizaciono i kadrovski jakim vladajućim strankama. Nije realno očekivati da će se to dogoditi u ličnom režimu u kojem su godinama sistematski urušavane sve državne i režimske organizacije, a odavno sa ključnih položaja uklonjeni autonomni rukovodioci i oni koji su se našli na putu neograničene vlasti jednog čoveka i njegove porodice. Pad upravljačkog kapaciteta ovog režima čiji smo svedoci u poslednjih nekoliko meseci izvire iz lične vlasti, koja počiva na lojalnosti i proizvoljnom upravljanju a ne na stručnosti i radnom iskustvu. Masovni protesti samo su ubrzali taj trend. Pad ličnih režima podstiču veliki društveni pokreti i široke koalicije društvenih i političkih snaga a ekstremna represija obično izaziva podelu bezbednosnog sektora i ubrzava smenu vlasti. Revanšizam posle smene nedemokratske vlasti nije rešenje. Dovoljno je da nova vlast obezbedi sve uslove tužilaštvu i sudovima da nesmetano istražuju i kažnjavaju zloupotrebe vlasti i ekstremnu korupciju. I da onima koji su sistematski kršili ljudska prava privremeno ograniči rad u državnim ustanovama.
Kao važne razdelnice tokom dvehiljaditih navodili ste ubistvo Zorana Đinđića, izručenje Slobodana Miloševića u Hag, odnosno proglašenje kosovske nezavisnosti. Naprednjaci su donedavno polagali pravo na Đinđićevu zaostavštinu, Milošević se danas pominje kao antikolonijalni borac, a Srbija je na Kosovu ostala bez svih odlika državnosti. Kako to tumačite?
Naprednjaci su preuzeli program demokratskih stranaka pokušavajući da prošire podršku van tvrdog šovinističkog jezgra. Posle dolaska na vlast vodili su pomirljivu nacionalnu politiku da bi stekli međunarodnu podršku. A zatim prioritet postaje okupiranje svih javnih ustanova i preduzeća i sistematsko izvlačenje njihovih resursa za partijske i privatne potrebe, uz klijentelističku kooptaciju stranaka nacionalnih manjina. Režimski tabloidni mediji i dalje šovinizmom omamljuju tvrdo radikalsko jezgro pristalica i udaraju po kritičarima vlasti. A vlast paralelno rastavlja neformalnu autonomiju severa Kosova koju su tamošnji Srbi žilavo branili godinama. Prvo su sve autonomne lokalne vođe zamenili kriminalcima i lojalistima, a zatim predali kontrolu nad severom prištinskoj vlasti i albanskim specijalcima. Danas naprednjačka vlast funkcioniše kao razbojnička družina, nema tu ideologije, patriotizma i javnog interesa. Država je za njih isključivo sredstvo lične kontrole i bogaćenja na račun poštenih građana. A prema onima koji se drznu da ukažu na zloupotrebe vlasti, slede pretnje i odmazda.
Naprednjačka vlast funkcioniše kao razbojnička družina, nema tu ideologije, patriotizma i javnog interesa. Država je za njih isključivo sredstvo lične kontrole i bogaćenja na račun poštenih građana. A prema onima koji se drznu da ukažu na zloupotrebe vlasti slede pretnje i odmazda
Živimo li na neki način pod tiranijom mita o Petom oktobru kao nekakvom izolovanom incidentu? Da li nas je prethodnih nekoliko godina ipak podsetilo da je razvlašćivanju Miloševića prethodila decenija manje i više uspešnih pobuna?
Peti oktobar je samo vrhunac velikih talasa protesta koji su više puta, od samog početka devedesetih, izazvali ozbiljne krize režima, slabili podršku vlastima, jačali opozicione stranke i civilno društvo i, konačno, oborili nedemokratsku vlast. Sličan trend vidimo i danas. Od novembra imamo proteste po obimu i intenzitetu bez presedana u Evropi u poslednjih nekoliko decenija. Takvih protesta ne bi bilo bez temelja koje su postavili raniji talasi mobilizacije – od protesta „1 od 5 miliona“ i otpora tokom pandemije, preko protesta posle masovnih ubistava u „Ribnikaru“ i Duboni pa do otpora rudarenju litijuma. Ovogodišnji protesti su drastično oborili podršku građana vladajućoj stranci i podigli popularnost njenim protivnicima, naročito studentskom pokretu. To se vidi iz obima, raznovrsnosti i dugotrajnosti protesta i istraživanja javnog mnjenja. A posledica je i činjenica da vladajuća stranka više ne može da upravlja zemljom bez grubog kršenja zakona i represije.
Pre četvrt veka je postojao horizont očekivanja – srušimo li Miloševića, ući ćemo u Evropu i rešićemo sva otvorena pitanja. Sada je narativ sličan, ali Vučić i te kako trguje sa Zapadom. I, još važnije, Zapad trguje s Vučićem. Koji je trenutni horizont nade u Srbiji?
Međunarodni kontekst se bitno promenio. Tada su najuticajnije zapadne zemlje podsticale demokratizaciju, a danas rado trguju sa autokratama raznih profila. Ćutanje zapadnih država Vučić već godinama kupuje planovima za eksploataciju litijuma, nabavkom najskupljih borbenih aviona koji nam nisu potrebni i predajom severa Kosova prištinskim vlastima. A na drugoj strani kineske i ruske firme rade šta god žele. Za demokratiju moramo da se izborimo sami, nadam se na vanrednim izborima. Tradicija otpora autoritarizmu i široko raspoloženje građana protiv režima garancija su da će se to i dogoditi. A onda treba brzo uhvatiti kopču sa EU i učiniti sve da se što pre politički i ekonomski integrišemo u taj blok – jer je to u našem interesu.
Na delu je građanski aktivizam političke opozicije – usred velike političke krize stranke funkcionišu kao nevladine organizacije i grupe samoorganizovanih građana
Nedavno istraživanje pokazalo je da, iako podrška članstvu u EU opada (33 odsto za, 44 odsto protiv), podrška demokratizaciji društva i države raste. Kako komentarišete ove nalaze – može li demokratizacija bez deklarisanih evropskih vrednosti? I koliko je pad podrške članstvu stvar propagande vlasti, a koliko nekih drugih faktora?
Višegodišnja intenzivna propaganda ključnih predstavnika vlasti i režimskih tabloidnih medija protiv EU a u korist Rusije i Kine svakako je doprinela nezainteresovanosti naše javnosti za evrointegracije. Politička i ekonomska nestabilnost u tom bloku nisu pomogle, kao ni razmirice između zapadnih zemalja, a tu je ekonomski i politički uspon Kine. Masovni otpor najširih slojeva društva ekstremnoj korupciji i podrška obnovi demokratije presudni su za dugoročno približavanje EU. Mahanje zastavama tog ekskluzivnog kluba na protestima neće mnogo pomoći. Kao i posle Petog oktobra, izgradnja demokratije verovatno će ići u paketu sa promenom spoljne politike u skladu sa interesima zemlje – a to je ubrzano približavanje EU.
Jedan od pokazatelja erozije demokratije bila je činjenica da su studenti iskazali nepoverenje u predstavničku demokratiju, iako je nje u periodu 2000-2012. bilo više nego ranije, a i od tad. Koje su to prilike propuštene u tih 12 godina kako bi se razvila veća otpornost demokratije?
Studenti vide neposrednu demokratiju i deliberaciju putem plenuma i zborova kao dodatne kanale političke participacije a ne kao zamenu za predstavničku demokratiju. To je očigledno iz ključnog studentskog zahteva za održavanje vanrednih skupštinskih izbora. A svi oblici participacije su bitni u otporu naprednjačkom autoritarizmu. Kada je reč o periodu posle Petog oktobra, treba imati u vidu da su demokratske stranke uspostavile i učvrstile demokratske ustanove uprkos nepovoljnom nasleđu Miloševićeve vlasti – urušenim političkim i javnim ustanovama, teškoj ekonomskoj situaciji, fluidnim granicama i nerešenom kosovskom pitanju. A onda nastupa i globalni pad demokratije. I u državama u znatno povoljnijem položaju, kao što je Mađarska, urušena je demokratija i obnovljen autoritarizam. Ključni neuspeh demokratskih stranaka jeste u tome što su pred kraj prve decenije vlasti izgubile interes za demokratiju i fokusirale se na međusobne sukobe oko evrointegracija i kosovskog pitanja. A usput je izvršna vlast povremeno ometala druge grane vlasti, širila klijentelizam, pa i uticala na medije. Sve to je neuporedivo sa sadašnjim stanjem ali jeste olakšalo povratak na vlast strankama starog režima koje su dokrajčile demokratske ustanove i obnovile autoritarni režim za svega par godina.
Otpor najširih slojeva društva ekstremnoj korupciji i podrška obnovi demokratije presudni su za dugoročno približavanje EU. Mahanje zastavama tog ekskluzivnog kluba na protestima neće mnogo pomoći. Kao i posle Petog oktobra, izgradnja demokratije verovatno će ići u paketu sa promenom spoljne politike
Opšti konsenzus je da su izbori od predsedničkih 2017. sve manje slobodni. U Zaječaru smo videli da, i kad se završe, saziv lokalne skupštine može da se konstituiše nezakonito, a novosadski izbori za mesne zajednice jednostavno su zanemareni. Švedski IDEA institut otuda je Srbiju smestio na 109. od 173 mesta kada je reč o demokratskim izborima. Ima li onda smisla insistirati na raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora kao rešenju nezapamćene društvene, pa i institucionalne krize?
Vanredni skupštinski izbori su jedini način da se iz velike političke krize izađe mirnim putem. Već gotovo godinu dana je na delu nenasilni otpor građana autoritarizmu i korupciji, koji se dešava jednom u nekoliko generacija, imajući u vidu obim i raznovrsnost oblika protesta, od kratkih komemorativnih blokada ulica, preko blokade univerziteta i štrajka i protesta u osnovnim i srednjim školama, do protestnih marševa i velikih demonstracija. A od Vidovdana imali smo i masovnu građansku neposlušnost i decentralizovani nenasilni otpor represiji. Mobilizacija građana je potpuno oborila upravljački kapacitet ove vlasti tako da sada postoji veliki jaz između formalne kontrole političkih i javnih ustanova od strane SNS-a i realnosti u kojoj više ne mogu da upravljaju zemljom. Taj politički vakuum, koji je izvor velike nestabilnosti, može se prevazići jedino vanrednim izborima. Cilj promena nije samo smena nedemokratske vlasti već i obnova demokratije. A do tog cilja se najsigurnije stiže nenasilnim i demokratskim sredstvima.
Mobilizacija građana je potpuno oborila upravljački kapacitet ove vlasti tako da sada postoji veliki jaz između formalne kontrole političkih i javnih ustanova od strane SNS-a i realnosti u kojoj više ne mogu da upravljaju zemljom
Kako je Vučić od genseka SRS poznatog po problematičnim izjavama i ocrnjenog ministra informisanja, te više puta pobeđenog kandidata na izborima za gradonačelnika Beograda, dospeo u situaciju da danas drže sve poluge moći i uticaja u Srbiji?
Dok je Tomislav Nikolić predvodio naprednjake u pobedi na predsedničkim i skupštinskim izborima, Vučić je izgubio gradske izbore od DS-a sa deset procenata razlike. Ipak, Nikolić je očigledno želeo da uživa u prednostima vlasti pa je kontrolu nad strankom i dnevnom politikom prebacio svom najbližem saradniku. A ovaj ga je ekspresno marginalizovao i zatim upregnuo sve državne i javne resurse u podizanje sopstvenog rejtinga i suzbijanje opozicije i nezavisnih medija. Pod kišobranom borbe protiv korupcije sve javne ustanove i javna dobra pretvorio je u privatnu i stranačku prćiju. Iskustvo nam govori da će vlast braniti do kraja, svim sredstvima.
Odlika devedesetih bila je dugotrajna, iako turbulentna saradnja opozicionih snaga. Danas su protivrežimske snage ugrubo podeljene na dva pola, koji trenutno deluju nepomirljivo – na studente i opozicione stranke. Ima li smene režima bez njihove saradnje ili je upravo njihova difuznost prednost u borbi za demokratiju?
Višemesečni protesti su proizveli dramatičnu promenu odnosa snaga na političkoj sceni, između vlasti i opozicije ali i unutar opozicionih snaga. Opozicione stranke, koje su predvodile otpor devedesetih i u poslednjih nekoliko godina, prepustile su studentima vodeću ulogu u demokratskom pokretu i podržavaju proteste iz drugog plana. Na delu je građanski aktivizam političke opozicije – usred velike političke krize stranke funkcionišu kao nevladine organizacije i grupe samoorganizovanih građana. S druge strane, odsustvo vođstva i anonimnost studentskih plenuma olakšali su otpor nedemokratskoj vlasti koja je počivala na selektivnoj represiji u prvim mesecima protesta. Od Vidovdana vidimo i da je visoko decentralizovana građanska neposlušnost bitno otupila oštricu represije i ukazala domaćoj i svetskoj javnosti na despotsku prirodu vlasti i sistematsko kršenje ljudskih prava. Ipak, sada ulazimo u novu fazu političke krize u kojoj je saradnja svih neophodna. Nije reč samo o pripremama za vanredne izbore već i o otporu sve ekstremnijoj represiji. Svi delovi demokratskog pokreta uspešno sarađuju već mesecima kada je reč o organizaciji protesta širom zemlje i zajedničkom nastupu na lokalnim izborima. Saradnja nedostaje samo u vrhu, između vrha studentskog pokreta i vođstva opozicionih stranaka.
