U trenutku kada je Patrik Drid, dekan novosadskog Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, besno cepao plakate koje su postavili studenti u blokadi, jedna devojka ga je upitala: „A ko će to počistiti?“ Ta sasvim logična primedba je na Vučićevu pristojnu Srbiju imala efekat ujeda ose – Drid je još agresivnije nastavio da pravi đubrište od poda fakulteta i ostavio ga iza sebe, baš kao što su i naprednjaci iza svojih mitinga ostavili klozete ispred Narodne skupštine i deponiju u Ćacilendu.
Nažalost, higijenske navike nisu jedina razlika između dve Srbije, iako su veoma slikoviti primer. Pre bi se reklo da su samo prateća scenografije suštine po kojoj su najosnovnija prava, poput onog na sigurnost, rezervisana samo za naprednjačku elitu jer nam je „država“ slikovito objasnila da su samo njihovi životu bitni, a da je ostatak građana Srbije ili potrošna roba ili legitimna meta koju je poželjno eliminisati.
Najosnovnija prava, poput onog na sigurnost, rezervisana su samo za naprednjačku elitu jer nam je „država“ slikovito objasnila da su samo njihovi životu bitni, a da je ostatak građana Srbije ili potrošna roba ili legitimna meta koju je poželjno eliminisati
Dovoljno je samo da se prisetimo pokušaja atentata na dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu Nataliju Jovanović, koji je Ana Brnabić iskoristila da prikaže kako su naprednjaci pristojna Srbija koja za razliku od nepristojne Srbije „osuđuju“ svaki napad. I kada je, uz pojašnjenje da se „i u ovom slučaju, pokazuje jasna razlika između nas i njih – mi osuđujemo svaki vid nasilja, uvek i bez razlike“, govor završila moralnom kvalifikacijom žrtve da je to ipak zaslužila jer je „sama organizovala fašističke falange, koje treba da napadaju ljude“. Taj nedostojni i u smislu čovečnosti baš bedan monolog je ipak bio praznik za uši u odnosu na kvalifikaciju Aleksandra Vučića (tipa koji je zbog trenutno povišenog pritiska u danu potrošio budžet za izgradnju Tiršove 2, jer je procenio da merač na VMA radi preciznije od onih na Floridi), koji je napad nožem izjednačio sa ljuštenjem krastavca. I pritom se, naravno, nije upitao da li je možda i dekanki skočio pritisak od šoka koji je doživela, ali je taj nedostatak empatije kompenzovao brigom za njihovog dekana koji je navodno video da su demonstranti imali noževe. I to one opasne noževe, a ne za ljuštenje krastavca, od kojih pritisak sigurno skače.
„Dugo sam skupljao hrabrost da pozovem Patrika Drida, razmišljao sam 45 minuta šta da kažem tom čoveku. Ja sam predsednik države, ne ministar policije, ali sam na neki način kriv jer tom čoveku nije pružena zaštita. Ako je uteha ljudima koji su se osećali poniženo juče kao i ja, kao i svi časni ljudi u ovoj zemlji, gotovo da sam plakao i nisam mogao oka da sklopim, eto toliko da znaju da mi je svakako bilo teže nego njima“, izjavio je Vučić.
Iz te patetične izjave smo saznali sve što je potrebno da se zna – ne samo da je „država“ dužna da obezbedi zaštitu samo podobnim dekanima i da mirno spava kada se kolju nepodobni, već i da je Vučiću teže kada neko polije vodom Drida i povredi mu koleno, nego samom Dridu i njegovoj porodici. Takođe i da više od 30 teško povređenih građana (radi se o prelomima ruku, prstiju, potresima mozga) prilikom brutalne policijske reakcije ispred DIF-a u Novom Sadu, nisu vredni ni pomena. „Nema nijednog povređenog blokadera, da to bude jasno sasvim, ni sa lakšim, ni sa težim telesnim povredama“, rekao je Vučić i dodao: „Policija nije obavila svoj zadatak, ona je dobila svoj zadatak, ona ga nije ispunila.“
Ko je rasplakao Vučića
Trebalo je da bude više povređenih ili je trebalo da ih sve pobiju?
Možda bi Vučića bar delimično utešilo da je čuo svedočenje profesora novosadskog Fakulteta tehničkih nauka Vojina Ilića: „To je bio biber-sprej sa primesama neurotoksina. Svi koji smo bili u prvim redovima dobili smo udarce metalnim štitovima. Ja sam dobio udarac u rame, kao i biber-sprej direktno u usta i u oči. Ta količina neurotoksina izaziva oduzetost ruku i nogu i malaksalost“.
Ili ne bi, jer se pokazalo da dimne bombe, suzavac i neurotoksini prave smetnju samo „pristojnoj Srbiji“, dok su ostali ili imuni ili su zaslužili – još nam nije dato „državno“ tumačenje.
Ako se prisetimo dimnih bombi koje je opozicija bacila u skupštinskoj sali u martu, odgovor je jednostavan – pirotehnička sredstva napadaju samo žene koje su na pravoj političkoj strani. Iako su u sali bili svi poslanici, pa i poslanice opozicije, lekarsku pomoć su zatražile samo predstavnice vlasti: trudnica Sonja Ilić (vlast je napad na nju okarakterisala kao pokušaj ubistva ne samo nje već i njenog nerođenog deteta), Jasmina Karanac i Jasmina Obradović, koja je prema podacima čelnika SNS-a doživela moždani udar. „Desi li se nešto Jasmini Obradović, pokrenuli ste u Srbiji nešto nikada viđeno, sram vas bilo. Vi ste teroristička banda, a ne političke stranke“, rekla je tom prilikom Ana Brnabić, jedina ovlašćena osoba da prekine sednicu i jedina koja je, ako je već opozicija „teroristička banda“, mogla da spasi svoje poslanice.
Za ratne veterane baš kao ni za Miljuša nije pozvana Hitna pomoć, ali se ona brzinom munje pojavila kada je navodno povređen Miloš Pavlović, student po meri vlasti. Iako su snimci pokazali da nije ni udaren a ni poprskan biber-sprejom i da se radilo o zloupotrebi medicinske pomoći
Nije. Očito su i pripadnici „pristojne Srbije“ nekad potrošna roba, jer je Jasmini Obradović, umesto potrebnog mira u bolnici („Već po drugi put prekidamo dijagnostiku zbog njenog visokog pritiska koji ide preko 200. Moramo da nađemo način da pritisak spustimo i vidimo koliko je oštećenje“, saopštio je Zlatibor Lončar), upriličen niz momentalnih poseta aktuelnog rukovodstva koji je kulminirao dolaskom Vučića u pratnji kamera. Verovatno ništa od toga ne pomaže zdravlju, ali pomaže ličnoj promociji i slici o predsedniku koji brine o svojim građanima. Međutim, ostaje nejasno zašto Vučić nije otišao u posetu studentkinji Katarini Milankov koja je vozila bicikl do Strazbura i samim tim Srbiju učinila vidljivom u Evropi, koja se takođe nagutala suzavca, ali i dobila udarac u glavu zbog koga je bez svesti prebačena u Klinički centar. Verovatno iz istog razloga zbog kog je jurnuo u bolnicu kada su povređene Gordana Uzelac i Mara Dragović, novinarke Pinka, ali mu nije palo na pamet ni da telefonom pozove i raspita se za stanje daleko teže povređene novinarke N1 Jelene Mirković ili novinara televizije Insajder Stefana Miljuša koji je fizički napadnut dok je izveštavao upravo o razlici između pristojne i preostale Srbije – snimao je kako „studenti koji hoće da uče“ od nekih pedesetak godina i 150 kilograma mišića šutiraju u dupe povorku ratnih veterana koja se drznula da prođe kroz Pionirski park.
I ne, za ratne veterane baš kao ni za Miljuša nije pozvana Hitna pomoć, ali se ona brzinom munje pojavila kada je navodno povređen Miloš Pavlović, student po meri vlasti. Iako su snimci pokazali da nije ni udaren a ni poprskan biber-sprejom i da se radilo o zloupotrebi medicinske pomoći (studentkinja Ana V. koju su bejzbol palicama pretukli SNS batinši u Novom Sadu je 30 minuta ležala na ulici u sopstvenoj krvi dok nije stigla Hitna pomoć), ne samo da nije trpeo konsekvence zbog toga, već je ministar Lončar izjavio da je „teže povređen“ i da „ne može da otvori oči“. Bio je to više nego dovoljan razlog da se u Skupštini prekinu sve sednice, a javnost je dobila još jednu lekciju o razlikama između naprednjačkih i ostalih žrtava – i njihovi muškarci su mnogo više osetljivi na biber-sprej, završavaju u Urgentnom čak i kada im neko na otvorenom prostoru poprska druga udaljenog oko pet metara.
Pazi, vraća se zvuk
Grupacija koja poseduje tako nisku toleranciju na bol i povrede, čak je i svaki neugodan tvit za njih pokušaj ubistva, pokazala je neverovatnu erupciju oduševljenja nakon što je uz pomoć zvučnog topa ili nekog sličnog oružja uspela da izazove ne samo masovne povrede već i ono za čim već mesecima žudi – masovni strah. Nekoliko hiljada ljudi koje je prijavilo, a u velikom broju i dokumentovalo zdravstvene posledice je motivisalo „pristojnu Srbiju“ da prasne u nekontrolisani smeh. Prvo je Vučić osmislio imbecilnu foru da je zvučni top „našao čulo sluha kod ljudi negde u visini kolena“ jer se niko nije uhvatio za uši, a onda je Brnabićka to razradila u Hit tvitu, pa je između jecaja i gušenja od smeha izgovorila da je zvuk išao tako da je „ovaj na Slaviji viknuo onom niže – pazi stiže zvuk…“, a da je 100.000 ljudi koji su nepogrešivo izveli slet zaboravilo ne samo da se uhvati za uši, već ni za „ušnu resu“ (to je bila njena originalna dopuna već dovoljno glupe fore). Prosto je neverovatno da ni ona ni njen šef, iako su stalno izloženi pretnjama da se sprema atentat na njega, nisu saznali da kada bi išli ulicom i kada bi iza njihovih leđa neko repetirao oružje, to ne bi bio zvuk da se uhvatiš za uši, već signal da bežiš. Ili jesu, ali „pristojna Srbija“ voli da se sprda sa tuđim strahom i tuđim bolom.
Vučić nije otišao u posetu studentkinji Katarini Milankov, koja je vozila bicikl do Strazbura i samim tim Srbiju učinila vidljivom u Evropi, koja se takođe nagutala suzavca, ali i dobila udarac u glavu zbog koga je bez svesti prebačena u Klinički centar
Ako takav odnos imaju prema studentima i prema građanima koji su potencijalno i njihovo biračko telo, šta bi onda mogla da očekuje opozicija koja to sigurno nije? Pa, recimo spoznaju da su čak i njihove majke legitimna meta, jer to nisu iste majke kao one koje su u SNS-u. Malo je falilo da nam proglase dan žalosti jer se Vučićevoj majci nije izlazilo iz kuće zbog protesta i programa na Hepiju (lično nas je upoznao sa tim tragičnim zbivanjima u njegovoj porodici), ali je potpuno legitimno da izvesni Boško Ožegović koji godinama teroriše Mariniku Tepić, svoje napade, hvatanje za određene delove tela i uvrede proširi i na njenu majku. I da to rezultira sprdnjom u tabloidima i prekršajnom prijavom, a da se žena koja je na benzinskoj pumpi verbalno napala poslanika SNS-a Uglješu Mrdića momentalno odvede u pritvor i da joj se na teret stavi krivično delo ugrožavanje sigurnosti, za koje je zaprećena kazna zatvora od šest meseci do pet godina.
A za to vreme nam Siniša Mali, koji čak nije ni prva postava vlasti u blaćenju i vređanju, objašnjava: „To su strašne scene iz Srbije, scene i primeri nasilja, ono što podržavaju predstavnici bivšeg režima koji su sada u opoziciji, kao i predstavnici blokadera. Napadaju žene, majke, bake, sestre, što ne znam da li se ikada desilo“.
Tako to radi „pristojna Srbija“ u kojoj je bitno i koga rodiš da bi se kvalifikovao za status majke koju nije pristojno napadati. Na ostale – udri.
