Deo javnosti našao je skoro zabavni momenat u odluci Aleksandra Vučića da za mandatara buduće vlade predloži Miloša Vučevića, svog naslednika na poziciji predsednika Srpske napredne stranke i dosadašnjeg ministra odbrane: reč je, kažu, o epilogu ljutog zakulisnog unutarstranačkog rata. Što bi, zapravo, trebalo da znači da u toj organizaciji – ali i u državi – nije baš sve potpuno pod kontrolom Aleksandra Vučića, kao što se obično čini.
Prema tom tumačenju, Vučević je, kao ministar odbrane s uvidom u rad vojnih tajnih službi, „puštanjem“ u medije nepovoljnih informacija, uspeo da eliminiše konkurente i obezbedi za sebe ustavno najjaču funkciju u zemlji. Kao potencijalni kandidati za premijersku funkciju bili su, navodno, viđeni Marko Đurić, dosadašnji ambasador Srbije u SAD, čiji je povratak u zemlju Vučić najavio uz pominjanje „važne funkcije“ koja mu je namenjena i Siniša Mali, glavni „ključar“ državne kase i Vučićev lični prijatelj, s kojim provodi čak i slobodno vreme i o tome nas izveštava na Instagramu.
Uspon mladog Đurića na premijersku funkciju, navodi pomenuta škola mišljenja, sprečile su fotografije njegovog druženja sa Milanom Radoičićem, nekadašnjim potpredsednikom Srpske liste, za kojim je raspisana poternica Interpola i koji je pod sankcijama SAD zbog korupcije. Sinišu Malog, tvrdi se, diskreditovali su snimci razgovora sa Nebojšom Šurlanom, tadašnjim direktorom Građevinske direkcije Srbije, do pre nekoliko dana direktorom Infrastruktura železnice, koji su pokazali da država novcem iz budžeta, ali i skriveno, preko javnih preduzeća i ustanova čiji rad kontroliše, finansira ne samo sportske klubove, nego i navijačke grupe.
Šta je sve Vučević Vučiću
I u činjenici da će Vučević, odlukom Vučića da ga preusmeri na novu funkciju, biti istovremeno i predsednik najveće stranke i predsednik vlade, deo javnosti našao je razlog za zabavu: to bi mu, kažu, moglo doneti priliku da uradi ono što je Vučić uradio Tomislavu Nikoliću – da ga pošalje u političku penziju.
A možda nam, zapravo, baš taj detalj dokazuje suprotno: da je Vučić toliko siguran u Vučevićevu lojalnost, da je bio spreman i da dozvoli koncentraciju funkcija koja mu je dobro poznata. Jer, potpuno je neverovatno da te činjenice nije bio svestan dok nas je, suprotno dobroj praksi, preko Instagrama obaveštavao o imenu novog mandatara. Da nije opasnosti da nas zbog toga optuže za „napad na porodicu“, ovde bismo citirali one koji tvrde da je glavni Vučevićev adut blisko prijateljstvo sa Andrejem Vučićem – ali nećemo.
Ne vidim da će se suštinski išta promeniti. Vlast će i dalje stanovati na Andrićevom vencu, iako predsednik Srbije po Ustavu ima samo osam nadležnosti, kaže Cvijetin Milivojević
Nema tu, zapravo, nikakvog iznenađenja, samo se malo preraspoređuje poznati krug pouzdanih ljudi. Plus, reč je o davno najavljenoj odluci, na šta podseća Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma: sam Vučić je, kaže, još nakon izbora 2022, rekao da će vlada, koju je tada poverio Ani Brnabić, trajati dve godine, nakon čega će premijer biti Vučević (koji je i tada, prema Vučićevim rečima, bio u najužem izboru za mandatara).
Milivojević ne veruje u tumačenja o Vučeviću kao veštom pobedniku u igrama moći – iako je, svakako, budući premijer zadovoljan zbog medijskog tretmana partijskih kolega. „Siguran sam da Siniša Mali nije bio kandidat za premijera u ovom izvlačenju“, kaže. Misli i da je Marko Đurić verovatnije kandidat za poziciju ministra spoljnih poslova, „mada je i na funkciji ambasadora u SAD bio neuspešan, osim ako mu zadatak nije bio da pomogne da Amerika ubrza priču oko priznanja Kosova, i da Izrael podrži Kosovo“. Đurić je, takođe, pominjan kao budući šef BIA, što se takođe uklapa u Vučićevu najavu važne funkcije koja ga čeka.
Postoji i tumačenje prema kome je odluka da Vučević bude premijer, nakon što je, u maju 2023, odlukom Vučića, izabran za predsednika SNS, deo dugoročnog plana za očuvanje vlasti. Vučević bi, navodno, trebalo da bude predsednički kandidat SNS-a 2027. godine, dok bi Vučić, kome Ustav ne dozvoljava treći predsednički mandat, tada ponovo prešao na premijerski položaj.
Politikolog Boban Stojanović, međutim, veruje da Vučević nije odgovarajući profil za predsedničku trku: prema njegovoj prognozi, nakon dve godine, rekonstrukcijom vlade ili na novim izborima, Vučić će pokušati da napravi „osobu broj dva“, koja bi mogla da pobedi na predsedničkim izborima. Mada ni to nije neophodno – do 2027. ima sasvim dovoljno vremena za, recimo, promenu Ustava koja bi podrazumevala izbor predsednika u parlamentu. Mogući su i drugi kreativni pristupi, ali ne moraju baš mediji da daju ideje za njih.
Lako je zamisliti zaoštrenje retorike
Šta smo, onda, dobili odlukom o novom premijeru, osim mogućnosti da se, u fazi ciljanog podizanja „nacionalne temperature“, u štampi objavljuju naslovi o „Srbendi i bratu“ i eliminiše mogućnost priče o premijeru sa „zapadnim vezama“? Možda nešto civilizovaniji rečnik od klasičnog radikalskog koji je, vremenom, za potrebe premijerske funkcije, savladala Ana Brnabić? Možda, ali ne i nužno – lako je zamisliti da Vučević pooštri retoriku, baš kao što se bivša premijerka za potrebe razgovora s opozicijom o izbornim uslovima, vratila u civilizovane norme ponašanja.
Kontinuitet deluje logično: „Ne vidim da će se suštinski išta promeniti. Vlast će i dalje stanovati na Andrićevom vencu, iako predsednik Srbije po Ustavu ima samo osam nadležnosti“, kaže Milivojević.
Za očuvanje snage tog centra moći, zapravo, od izbora jednog od poslušnih za poziciju čuvara premijerske funkcije u ovom trenutku važnije je obezbediti pobedu na predstojećim lokalnim izborima, i naročito, naći rešenje za problem manjka glasova u Beogradu, zabeležen u poslednja dva izborna turnusa: naprednjaci su 2022. imali oko 70.000 glasova manje od opozicije, a godinu kasnije 90.000 – 106.000 manje (u zavisnosti od toga šta se tretira kao opozicioni glas).
Sama činjenica da je odluka o ponavljanju beogradskih izbora doneta, mogla bi da deluje kao znak da je recept pronađen: jedan njegov deo čini odluka o zajedničkoj listi SNS sa socijalistima i Zavetnicima, kako nijedan glas ne bi bio izgubljen. Radikali se podrazumevaju – prema rečima Vojislava Šešelja, koalicija stvorena za decembarske beogradske izbore, sada se širi i na preostale lokalne izbore, osim u Sremskim Karlovcima i Bačkoj Palanci.
Od izbora jednog od poslušnih za poziciju čuvara premijerske funkcije, za SNS je važnije obezbediti pobedu na predstojećim lokalnim izborima, i naročito, naći rešenje za problem manjka glasova u Beogradu
Nejasno je, međutim, kako će tačno vlast pomiriti svoju potrebu da, u vreme pojačanih spoljnih pritisaka, deluje demokratski, demonstriranu u vidu razgovora sa opozicijom o izbornim uslovima, sa potrebom da se izborni inženjering održi i unapredi (primer Male Krsne). I kako će u tu računicu smestiti stav opozicije (Srbija protiv nasilja, koalicija NADA) o nepristajanju na izbore bez ispunjenja tri minimalna uslova, saopštena na sastanku u ponedeljak, a sve na osnovu dogovora sklopljenog i potpisanog sa ProGlasom.
Kampanja SNS-a već poznata
Kad ovaj Radar bude na kioscima, biće poznate odluke koje nisu bile saopštene u utorak, u vreme pripreme lista: da li će beogradski izbori biti raspisani za 2. jun i kako će biti razrešen spor od ponedeljka vezan za treći opozicioni zahtev, onaj o istovremenom održavanju beogradskih i svih preostalih lokalnih izbora.
Prva dva uslova – o formiranju komisije koju bi činili predstavnici vlasti i opozicije, ali i određene organizacije civilnog društva, koja bi se bavila biračkim spiskom i nadgledanjem izbora, i drugi, kojim se traži da javni servisi počnu profesionalno da izveštavaju, za vlast su prihvatljiva, ali treći – nikako, tvrdila je Ana Brnabić u ponedeljak.
Odgovor opozicije sažeo je Miloš Jovanović, lider Novog DSS-a, u rečenicu „ništa nije dogovoreno, dok sve ne bude dogovoreno“, mada ni to nije sve – i ono što bude dogovoreno, nema garanciju da će biti ispunjeno. Recimo, zahtev o profesionalnom izveštavanju medija moguće je vrlo rastegljivo tumačiti čak i ako se (pogrešno, rekli bi novinari) operacionalizuje u vidu pravila o dozvoljenoj minutaži posvećenoj predstavnicima različitih političkih opcija.
I ono što bude dogovoreno, nema garanciju da će biti ispunjeno. Recimo, zahtev o profesionalnom izveštavanju medija moguće je vrlo rastegljivo tumačiti
U opoziciji, kako se može čuti, postoji svest o tome da usvajanje zahteva, ako ga bude, može biti samo formalno, kao što postoji i očekivanje da sledi novo odugovlačenje: čak i ako beogradski izbori budu raspisani 3. aprila, sve do 18. aprila postoji prostor da oni, uz izvesne zakonske promene, budu spojeni sa preostalim lokalnim.
Sve to znači da sledi period natezanja, tokom koga će vlast nastaviti svoju već definisanu kampanju, sa Aleksandrom Šapićem kao kandidatom i nacionalnim temama u prvom planu – što omogućava „kačenje“ na rejting Aleksandra Vučića, koji će opet biti nosilac svih naprednjačkih lista. Savo Đurđić, bivši sudija i član Visokog saveta sudstva, pobrojao je, recimo, bar osam članova Ustava i zakona koji se time krše, ali – nebitno.
Opozicija, s druge strane, još ne počinje dogovore o načinu izlaska na izbore. Trenutno se testira ideja o pravljenju velikog saveza, u koji bi, osim sadašnjih koalicija SPN i NADA, bile uključene i SDS Borisa Tadića i Dveri sa kolektivnim rukovodstvom. Kako trenutno izgleda, ideja Bobana Stojanovića da opozicija podrži („da ga svi poljube“) izlazak Sava Manojlovića na izbore (koji nije najavio takvu mogućnost) mogla bi doneti novu kakofoniju na opozicionoj sceni, iako je njen smisao suprotan – da pojača motivaciju u obeshrabrenim opozicionim redovima.
