Kada je u februaru jednoglasno izabrana za dekanku Fakulteta političkih nauka, profesorka Maja Kovačević, stručnjakinja za evropske integracije i međunarodne odnose, rekla je da će joj jedan od prioriteta biti zaštita akademskog integriteta. Režim se već na pomen reči „integritet“ osetio toliko ugroženo da je momentalno morao da pusti svoje tabloide na nju, pa smo saznali da „blati svoju zemlju“ i da od EU traži podršku za „obojenu revoluciju“. A kada je nakon saslušanja rektora Vladana Đokića izjavila da bi daljnji pritisci mogli da izazovu još veći revolt građana, stigao je odgovor i od predsednika – država će uzvratiti silom na nasilje koje sprovode studenti i oni koji ih podržavaju.
Da li mislite da je to prazna pretnja ili objektivna opasnost?
Mislim da je to vrlo opasna pretnja. Opasna u smislu da predsednik Republike tako nešto ne bi uopšte smeo da izjavi, jer se radi o zastrašivanju ne samo studenata već i građana. Takođe, zabrinjavajuće je da mi takve reči čujemo onda kada smo već u jednoj dubokoj društvenoj krizi i kada bi strasti trebalo smirivati a ne raspirivati. Ne verujem da će se odlučiti na taj korak, jer kao što mislim da bi se okupilo daleko više ljudi kada bi rektor bio ponovo pozvan na ispitivanje, mislim da bi i u ovoj situaciji građani reagovali. Zapravo ovakve izjave samo proizvode još veću ljutnju.
Taj poziv na upotrebu sile je sadržao dve tvrdnje: to je odgovor na nasilje koje studenti i oni koji ih podržavaju sprovode i silu neće upotrebiti on nego država. Koje nasilje i ima li ova vlast legitimitet da se predstavlja kao država?
Hajde da pođemo od drugog dela pitanja – po meni nema jer je ovaj režim formiran na izborima koji nisu legitimni. Takođe on funkcioniše na način koji nije legitiman jer je Skupština, koja bi trebalo da bude najviše zakonodavno telo, zapravo skrajnuta i svedena na glasačku mašineriju. Vlada koja bi trebalo da vodi spoljnu i unutrašnju politiku zemlje je samo produžena ruka volje predsednika.Imamo pravosudni sistem kojim građani nisu zaštićeni, nisu zadovoljni, i nemaju poverenje u njega, a za sve se pita samo predsednik Republike. U tom smislu smatram da ovaj režim nije legitiman.
A kada je u pitanju stalno pominjanje nasilja susrećemo se sa još jednom problematičnom odlikom društva u kojem živimo, a to je stalno podizanje tenzija i stalno zastrašivanje građana. Mi smo se možda, na našu nesreću, već navikli da slušamo taj narativ i više ne primećujemo njegovu agresivnost. Ako se sećate, sve je počelo od zgražavanja time što neko blokira raskrsnicu na 15 i kasnije na 16 minuta, uz tvrdnju da je normalno da će ljudi besno reagovati na to. Nije! Normalno je da me upitate zašto to radim ako me vidite da stojim nasred raskrsnice, da vam ja odgovorim koja me je nevolja naterala i da mi vi pomognete ili date savet ko bi mogao da mi pomogne. To je normalno ponašanje u jednom stabilnom društvu. A ovo čemu smo mi stalno izloženi je izazivanje straha, napetosti i agresivnosti. Hajde da se samo prisetimo šta se sve govorilo poslednjih nekoliko meseci: pred protest 15. marta smo slušali kolike će biti kazne za neka krivična dela koja se nisu dogodila ali je neko mislio da će se dogoditi, onda su najavljene kazne za uznemiravanje javnosti ako se pominje zvučni top, sada slušamo o krivičnim delima i kaznama u vezi blokade RTS-a. To je stalno zastrašivanje kao metod ne bi li se uplašeni građani povukli u sebe i na taj način bili disciplinovani. I prekinuli sa javnim izražavanjem protesta jer je njegov problem u tome što se vide. Dokle god smo mi nezadovoljni i o tome razgovaramo uz kafu – nije bitno, ali kada se ljudi masovno pojave i izraze masovno nezadovoljstvo, to se vidi u čitavoj Srbiji i onda je situacija sasvim drugačija.
Studenti su punoletni ljudi i imaju pravo da se izvan fakulteta bave politikom na koji god način oni to žele ili bilo kakvim drugim društvenim angažmanom, baš kao i profesori
Kakva je poruka poslata Univerzitetu izborom nove vlade ako imamo u vidu da je najavljeno da je premijer „fin i pomirljiv čovek“, a za ministra prosvete je izabran neko ko se agresivno preko tabloida obračunavao i sa studentima i sa profesorima?
Sigurno ne dobra. Svakako se ne može osporiti kvalitet profesora Đura Macuta koji za razliku od nekih ranijih članova vlade nema diskutabilnu diplomu i koji je veoma obrazovan čovek. Međutim, ja nisam sigurna da on ima autonomiju, a da li je pomirljiv tek treba da se uverimo. Međutim, režim uvek šalje protivrečne poruke, u ovom slučaju njega postavljaju za premijera, a za ministra prosvete osobu koja se zaista neprimereno izražavala u javnim nastupima kada je reč o studentskim protestima i čiji izbor nam najavljuje nastavak represije prema Univerzitetu. Ali ostaje da vidimo kako će to dalje biti sprovedeno u praksi.
Da li vam deluje logično da u danu kada je birana takva vlada, studenti ne dođu pred Skupštinu nego odu ispred RTS-a? Odnosno da li je u pitanju otklon od politike ili pokušaj da se ne uđe u sukob sa kamperima u Pionirskom parku?
Zaista ne znam. Moguće je da je izbegavanje sukoba i njih svakako treba izbegavati, a moguće je i da je poruka da ne očekuju mnogo od te vlade i da je njihova procena da bi protest trebalo usmeriti ka RTS-u. Mislim da je dobro što su tražili poništavanje prethodnog konkursa o REM-u i raspisivanje novog, iako je to proces koji traje i koji može da bude proceduralno izigravan na mnogo načina. Ukazali su na vrlo važan problem, a to su zarobljeni mediji sa nacionalnom frekvencijom na kojima se nudi samo jedno viđenje stvarnosti i na kojima nema društvenog razgovora. Da biste imali stabilno društvo morate da imate i javni i politički prostor u kom se vodi dijalog. Dijalog bi morao da se čuje u Skupštini, a mi umesto različitih viđenja po nekom pitanju imamo nasilje. To je nepodnošljivo gledati. Takođe, treba da imamo medije u kojima mogu da se čuju različita mišljenja i u kojima imate sagovornike koji su u stanju da traže rešenje i da idu ka dogovoru.
Zahtev za novi izbor saveta REM-a je dobar i zbog toga što se time ispunjava preporuka ODIHR-a i što je to jedan od uslova za dalji napredak Srbije u procesu pristupanja EU pa i za korišćenje fondova iz plana rasta za Zapadni Balkan. Svi zahtevi studenata su suštinski usmereni na vladavinu prava i u potpunom su skladu sa standardima EU na tom polju.
Koliko će to biti bitno po EU? Vi ste pisali Evropskom parlamentu, da li ste dobili neki zadovoljavajući odgovor?
Pisala sam na brojne adrese i znala sam da ti mejlovi neće nešto drastično promeniti, ali sam smatrala da je to mala grudva koja će početi da se kreće i da će vremenom dopreti do mnogih ljudi. EU je veliki konglomerat, ali sve to utiče, kao što je uticao i odlazak studenata u Strazbur, jer je privukao pažnju stranih medija i doprineo većoj vidljivosti onoga što se dešava u Srbiji.
Oni koji su na najvišim položajima u EU savršeno dobro znaju šta se dešava u Srbiji, ali to nije na vrhu njihove agende i to je surova realnost. Međutim kad ih vi stalno podsećate na to, onda ne mogu da ostanu nemi, posebno kada je reč o zahtevima koji su srž vrednosti koje je EU propagira. Primetno je da u EU raste svest o tome da se u Srbiji događaju ozbiljni protesti i da postoji ozbiljno nezadovoljstvo građana političkom i društvenom situacijom koje ne mogu da ignorišu, a još manje da dozvole da eventualno bude ugušeno represijom, jer to bi zaista značilo gaženje ljudskih prava.
Ono što se često zamera EU je što voli stabilne vladare na položaju. Zašto? Poznaje ih dobro, znaju šta ti akteri hoće, na šta pristaju, kako se ponašaju i na koji način sa njima može da se pregovara. Zna se i da isporučuju ono što treba. Kada EU primeti da jedan režim više nije stabilan, tada mnogo više pažnje počinje da posvećuje i drugim potencijalnim akterima koji bi sutra mogli da dođu na vlast. Trudi se da ih upozna, da vidi ko je ko u tom budućem potencijalnom sistemu, o čemu bi sa njima moglo da se pregovara, kako oni gledaju na različita pitanja koja su bitna EU. I to je jedan od razloga zašto režim želi pošto-poto, i to što pre, da uguši ove masovne manifestacije nezadovoljstva.
Stiče se utisak da su studenti blizu odluke da se uključe u tu utakmicu, a deo njih najavljuje mogućnost da će na izbore izaći sa svojom listom. Koliko je to realno?
To je vrlo složena tema i nameće pitanja kakve šanse ima jedan novi akter u toj političkoj utakmici, mada na Zapadu ima primera da su se niotkuda pojavljivali pokreti i ostvarivali značajan uspeh. Moja pozicija u tom pogledu je delikatna jer sam dekan i onim studentima koji su u blokadi i onima koji možda to ne podržavaju, tako da ni na koji način ne mogu da budem involvirana, pa nisam ni upućena u njihove debate o tome. A i kada bi sutra došlo do formiranja njihovog pokreta, to ne bi smelo da se radi na Univerzitetu, jer je na njemu zabranjeno svako političko i stranačko delovanje. Studenti su punoletni ljudi i imaju pravo da se izvan fakulteta bave politikom na koji god način oni to žele ili bilo kakvim drugim društvenim angažmanom, baš kao i profesori. Ali, ako bismo načelno govorili o nastajanju nekog pokreta, to zahteva značajne resurse i puno vremena. Pitanje je da li bi neki budući studentski pokret mogao da se u relativno kratkom roku na odgovarajući način organizuje, a da to ne ide preko fakulteta. Ja kao dekan mogu da stanem i stojim samo iza onih studentskih zahteva koji su prvobitno postavljeni, ali dalje od toga ne mogu.
Režim doživljava Univerzitet kao neprijatelja i u skladu sa tim se i ponaša. Trudi se da sa javne scene bude uklonjena institucija u kojoj je najobrazovaniji deo našeg društva i u kojoj ima puno ljudi koji nezavisno i kritički misle
I pored toga vlast vrši pritisak na fakultete. Da bi postigla šta?
Protiv univerziteta se vodi jedna ozbiljna finansijska i pravna represija. Imamo inspekciju koja pita da li su dekani fakulteta zvali policiju da im kažu da nelegalne grupe studenta blokiraju fakultet i da li su pokrenuli disciplinske postupke protiv studenata u blokadi ili profesora koji ne drže nastavu. A mi ne držimo nastavu jer je fakultet u blokadi, tako da smo u začaranom krugu. Inspekcija nas podseća da disciplinski postupci mogu da se završe u najtežim slučajevima gubitkom statusa studenta, što je opet mehanizam zastrašivanja. Kao dekan FPN-a, ja sam u svoje lično ime rekla da to neću raditi, pa neka me smene i neka postave nekog drugog ko hoće. Studenti imaju pravo da pokažu svoje nezadovoljstvo i oni na miran način protestuju. Da li je to komplikovano za fakultete i za visoko obrazovanje u Srbiji? Jeste. Što vreme više odmiče, sve je komplikovanije i naredna akademska godina će morati da se pomera i biće potrebne bar dve ili tri godine da se to vrati u normalan ritam. Ali za mene je ključno pitanje: zašto niko od kraja novembra, odnosno početka decembra kada su masovno krenuli protesti, nije bio zabrinut zbog činjenice da studentski zahtevi nisu ispunjeni?
Univerzitet u Beogradu je formirao dve radne grupe da prouče ispunjenost studentskih zahteva, koje su ustanovile da je ostalo mnogo otvorenih pitanja, naročito vezanih za ispunjavanje prvog i drugog zahteva. Međutim, uporno se mesecima govori da su zahtevi ispunjeni a da studenti neće da prekinu blokadu. To je postalo opšte prihvaćeno od strane režima, po njima studenti prave probleme i sprečavaju odvijanje visokog obrazovanja u Srbiji, a ja opet kažem – uzrok je negde drugde.
Prošireni rektorski kolegijum je doneo odluku da se nastave pregovori sa Vladom iako je nakon prve runde delovalo da oni nigde ne vode? A i teško je očekivati da rektor malo pregovara a malo ide na saslušanje.
Izgleda da ne postoje veći rizici po državu od rektora koga moraju da saslušaju na Veliki petak. To je jasna kvalifikacija stanja u našem pravosuđu. A onda čujemo neke skandalozne izjave o tome što je navodno govorio u policiji. Čekajte, polako, odakle nekome ti podaci? Šta nam to govori o državi u kojoj živimo? Onda u medijima čujemo takve skaradnosti koje nigde ne bi smele da budu izgovorene, a kamoli na televizijama sa nacionalnim ili gradskim frekvencijama. I nema posledica iako je to jedna vrsta linča. Univerzitet i mi dekani stojimo uz rektora i nećemo nemo gledati ovaj linč. Ići ćemo svuda i na svakom mestu svojim znanjem, svojim poštenjem, svojim stručnim i naučnim autoritetom svedočiti o tome šta se događa.
A što se tiče odluke da se pregovori nastave, ona nije iznenađenje, a nije ni poziv da se pregovori nastave na Medicinskom fakultetu, jer je to matični fakultet premijera. Mislim da mora da se razgovara. Ne mogu ja kao neko ko se zalaže za dijalog i ko uvek govori da se iz krize može izaći samo dijalogom, da kažem da neću da razgovaram sa predstavnicima Vlade, mada od tih razgovora ne očekujem mnogo. Ali u najboljoj veri i sa najiskrenijim zalaganjem treba pokušati.
Da li ste tokom kolegijuma ustanovili ko je taj nalogodavac koji rektoru daje uputstva kada sme da razgovara i koji preko njega hoće da sruši državu, kao što nam je Ana Brnabić saopštila?
To je opet taj narativ kojim se režim obraća i kojim izaziva podele i destabilizuje društvo. I to je razlog zašto će se EU sve više okretati ka Srbiji, jer vidi da situacija ne ide u dobrom pravcu. Kod njih je nezamislivo da se neki javni funkcioner na taj način izražava o rektoru najstarijeg univerziteta u Srbiji. Pritom, mi smo institucija od nacionalnog značaja i tu su dva veka tradicije naših predaka, koji su nama u Srbiji prenosili znanja i ostavili nam u amanet da prenosimo znanja budućim generacijama, sa nadom da će uvek biti sve bolje i bolje i bolje i da će svaka generacija biti bolja. A onda se nekom ko je na čelu takve institucije, obraćate na taj način.
Neću da ulazim u to da li je neko privatno uljudan ili neuljudan, ali mislim da je cilj režima, između ostalog, da tim agresivnim govorom pokuša da smanji ugled koji Univerzitet uživa u društvu. A uživa veliki ugled, daleko veći od rejtinga političkih aktera i to je problem.
Samo da smanji ugled ili da ga uništi da bi nastavio sa svojom praksom kolektivnog onepismenjavanja nacije kako bi njome lakše upravljao?
Mislim da režim doživljava Univerzitet kao neprijatelja i u skladu sa tim se i ponaša. Trudi se da sa javne scene bude uklonjena institucija u kojoj je najobrazovaniji deo našeg društva i u kojoj ima puno ljudi koji nezavisno i kritički misle, ljudi koji su podržali zahteve studenta, što je bilo dovoljno da ih režim doživi kao neprijatelje. Tako da mislim da ovo nisu samo pretnje, nego da će se ići ka njihovom ostvarivanju. Takođe mislim da u tome neće uspeti iz jednostavnog razloga što mi to nećemo dozvoliti. Nećemo ćutke gledati da nam neko uništava Univerzitet, a to jeste cilj.
Važna uloga Univerziteta je i da unapređuje ljudska prava. Za svakog čoveka jednako. Vrlo često se čuje država ovo, država ono… neko se poistovećuje sa državom. Ali zapravo, mi smo državni univerzitet. Mi smo najvećim delom finansirani iz budžeta Republike Srbije. A to znači da nas finansira i najsiromašniji građanin Srbije, i možda onaj najbogatiji, i neko ko je možda vrlo skromno obrazovan, i neko ko je možda izuzetno obrazovan, a naša je dužnost da koristimo svoju akademsku čestitost i da svima vratimo na najbolji način. Mi predajemo svojim studentima, ali predavanja su javna. Znači, svaki građanin ima pravo, ako ga nešto zanima, da dođe i sluša predavanje. I tako i treba da bude, da uvek radimo na dobrobit svih nas.
