Srbija ima dva društva: jedno je Vučićevo, autoritarno, retrogradno, hibridno, nedemokratsko, a drugo pluralističko, slobodoumno, u većoj meri proevropsko, kritičko. Tačka dodira ta dva drastično razdvojena društva je – Kosovo. Iako se ova najvažnija sudbinska tema nekadašnje, sadašnje i po svoj prilici i buduće Srbije, uporno potiskuje iz svakodnevnog diskursa, kao pitanje za koje nije trenutak i ne treba sada, jer nije dobro unositi razdor, ono se samo nameće i na momente proizvodi tragično-farsičnu atmosferu nadmetanja: koja je od dve Srbije više senzibilisana na patnje sunarodnika u bivšoj južnoj pokrajini, a sada samostalnoj državi Kosovo.
Studentska lista, koje nema ili je u nečijem džepu ili fioci, ima veliku podršku građana, a eventualna lista koju bi mogli da naprave opozicioni akteri, opet ne postoji, jer nema saglasnosti da li uz studentsku da se pravi i opoziciona, za izbore kojih nema i ne zna se kada će ih biti
U traženju rešenja za ovo i sva druga pitanja sadašnje uopšteno posrnule Srbije, gubi se iz vida da jedan njen deo ima strukturu monolita u kome se segmenti i ne raspoznaju jer su toliko srasli da nema ni tragova ideološke teksture, što govori o reinkarnaciji opcije: jedna država, jedna nacija, jedan vođa, u kojoj odluke idu sa vrha nadole, a pokornost odozdo prema vrhu. Tom delu društva ne treba dogovor: svi pogledaju u vođu i dobiju zadatak. Drugi deo Srbije je ideološki razbarušen, neodređen, nestalan i ume da skriva svoje idejne atribute ili da ih povremeno, kada je to konjunkturno, isturi pred javnošću. Ideološka konfuzija u tako heterogenom delu društva nije jedina; očigledna je i akciono-politička konfuzija u ovoj drugoj Srbiji koja pledira da je demokratska, progresivna i da će dovesti do opšteg boljitka.
Napad zdesna
Studentska lista, koje nema ili je u nečijem džepu ili fioci, ima veliku podršku građana, a eventualna lista koju bi mogli da naprave opozicioni akteri, opet ne postoji, jer nema saglasnosti da li uz studentsku da se pravi i opoziciona, za izbore kojih nema i ne zna se kada će ih biti. Dok neke opozicione partije nude svu infrastrukturnu pomoć studentima, najavljujući da im neće biti konkurencija, skidajući tako sa sebe svu odgovornost i dovodeći u pitanje svoju osnovnu ulogu u političkom sistemu, druge najavljuju da će ući u izbornu utakmicu makar same ili u malim koalicijama. U takvoj atmosferi zgusnute neizvesnosti obnavlja se pristup „svi, svi, svi“, poznat od pre tri i po decenije.
Jedan od mnogobrojnih „lidera“ opozicije Aleksandar Jovanović Ćuta, na TV N1 strastveno insistira na ujedinjenju svih stranaka i na odbacivanju svih ideoloških razlika: „I petokraka i krst i ostala znamenja, moraju zajedno na izbore“, kaže on. Novinarka ga ne pita, a kako on stoji sa Savom Manojlovićem, još jednim ekološkim „liderom“ i šta ga sprečava da se s njim ujedini i da Ekološki ustanak i pokret Kreni-promeni budu jedna politička organizacija. Ako ne mogu oni koji su proistekli iz istog miljea, brige za životnu sredinu i imaju slična mišljenja o vlasti, Evropi, Kosovu, da budu zajedno, kako će svi ostali? Razume se, teško je očekivati da se predvodnik Ekološkog ustanka seti da se dogodio jedan stroj petokraka i krstova, pre trideset i četiri godine kada su se pred Vukovarom postrojili vojnici JNA, koja više nije bila jugoslovenska i Arkanovi probisveti, uz kokarde Šešeljevih četnika. Savo Manojlović bi mogao da dopuni ovaj ideološki ambis izjavom da „nisu studenti Briselskim i Ohridskim sporazumom Kurtiju i Tačiju poklonili sve“.
Takav napad zdesna na aktuelni režim, sve je češći i to nas vraća na relaciju studenti – Kosovo. „Kosovo je srpsko“, uzvikuje student Fakulteta muzičke umetnosti Nikola Marčetić, predvodeći kolonu studenata u blokadi koji daju podršku Srbima na Kosovu i Metohiji na dan izbora, uz ikonografiju svetaca, krstova, zastava sa mapom Kosova i parolom „Nema predaje“. On insistira da se moraju staviti van snage svi dosadašnji sporazumi o Kosovu: Briselski, Vašingtonski, Ohridski i Francusko-nemački dogovor. To isto traže i njegove kolege u Crvenki i Vrbasu. Kolona koja ide ka Palati „Srbija“ gde je Kancelarija za Kosovo i Metohiju, peva „Oj Kosovo, Kosovo“ i kliče „Kosovo je srce Srbije“. Onda direktor Kancelarije Petar Petković pita što studenti blokaderi nisu išli u Prištinu da pruže podršku Srbima, a Savo Manojlović pita njega: zašto Vučićevi antiblokaderi nisu otišli u Prištinu?
Šta posle
U tom nadmetanju: ko sa bezbedne distance više podržava Srbe na Kosovu i Metohiji, opet se zamagljuje nekoliko važnih pitanja. Prvo, ako bi se poništili svi dosadašnji međunarodni sporazumi o Kosovu, šta bi onda usledilo? Vojska i policija na Kosovo?! Kao što je u nekakvom nacrtu zakona pre nekoliko godina predložio Saša Radulović iz nekadašnjeg Dosta je bilo, a kasnije to u Narodnoj skupštini ponovio Miloš Jovanović, predsednik Novog DSS. Drugo, da li je moguće od mlade generacije, od studenata, očekivati da prevaziđu postojeće istorijsko-političko-nacionalne barijere i da uspostave komunikaciju sa svojim kolegama studentima Albancima, da se zajedno bore za normalizaciju odnosa, za zajednički univerzitet na Kosovu, za obnovu suživota? Treće, najvažnije: zar zaista nema nikoga od autoriteta da svima, posebno mladima, objasni koliko nas je posezanje za nacionalizmom koštalo u poslednje četiri decenije i da se u tom ideološkom kalu ne mogu tražiti rešenja za sadašnje stanje. Može li se „pumpanjem“ za krst i Kosovo „pumpati“ za Evropu i demokratske građanske promene, a protiv Vučića ili je krajnje vreme da se postavi pitanje: ko „pumpa“ studentsko „pumpanje“?
U sve dominantnijoj keč ol (catch all) strategiji koju zastupaju i opozicija i studenti u svojim heterogenim grupacijama zaboravlja se da je tu strategiju Vučić već upotrebio stvarajući Pokret za narod i državu
Nisu oni studenti koji su se nacionalističkim parolama istakli u podršci braći na Kosovu, većina među studentima u blokadi, tvrde mnogi i lepo bi bilo ako je tako. Ali šta je sa opozicionim partijama? One su do sada uglavnom i nehotice otkrivale narativ koji daje obrnutu sliku, da je većina vrlo raspoložena za „Kosovo je neodvojivi deo Srbije“. Kako onda Vučićevom ideologijom protiv Vučića, odnosno zaboravom da je Kosovo još devedesetih isterano iz Srbije i tvrdnjom da je u poslednjih desetak godina izdano? Zašto se abolira tadašnji režim koji u sadašnjem ima kontinuitet? Koja korist od selektivnog pamćenja?
U sve dominantnijoj keč ol (catch all) strategiji koju zastupaju i opozicija i studenti u svojim heterogenim grupacijama zaboravlja se da je tu strategiju Vučić već upotrebio stvarajući Pokret za narod i državu. Takva strategija je u svojoj suštini populistička, pa i izrazito nacionalistička. Istrajavanjem na njoj može se dogoditi da studentska lista sama, ili zajedno sa opozicionom listom ili zajedničkom listom sa opozicijom, dobije većinu na izborima. A onda se potisnuto pitanje ideologije vrati kao bumerang uz otrežnjenje da ono što misli sadašnja vlast, u velikoj meri misli i jedan broj onih koji su se kandidovali protiv nje. I šta onda? To je nešto o čemu se ne razmišlja, uz podgrevanje iluzije da bi neka druga vlast, koja nije Vučićeva, mogla da uradi nešto više na Kosovu ili za Kosovo i da ga vrati u okvire Srbije.
Postalo je uobičajeno da se u atmosferi etabliranog nacionalizma, uz insistiranje da je Kosovo neodvojivi deo Srbije, kada se govori o našem narodu na Kosovu podrazumevaju samo Srbi. Etnička grupa koja je dvadeset puta brojnija se ne pominje, ignoriše, zanemaruje. Naša je teritorija, oni nisu naši! Može li se sa takvim pristupom u Evropu ili bilo gde? Za razrešenje ove vrednosne konfuzije, nažalost, potrebno je više vremena i ozbiljnosti, nego što je trenutno na raspolaganju.
