Ima ko da brani interese vlasti u parlamentu, bilo da je reč o rudarenju litijuma ili o bilo kojoj drugoj osetljivoj temi. I to ne samo kvantitetom, u smislu broja poslanika koji će glasati za ono što naprednjacima odgovara, već i kvalitetom: za interese koje definiše Aleksandar Vučić sa uskim krugom uticajnih saradnika, bezrezervno „ginu“ njegovi nekadašnji kritičari, plaćajući svojim javnim izgaranjem članstvo u krugu povlašćenih, u koji su se sa zakašnjenjem uključili. Ukratko – više od svih, naprednjački interes brane preletači, podsećajući na staru, danas politički nekorektnu izreku „poturica gori od Turčina“.
Slučaj Milenka Jovanova
Upravo jedan takav odabran je i za glavnokomandujućeg skupštinskim naprednjačkim snagama. Milenko Jovanov, aktuelni šef poslaničke grupe SNS, čak 14 godina je bio istaknuti, brojnim funkcijama ovenčani član Demokratske stranke Srbije, doduše radikalne provenijencije – ostalo je zapamćeno njegovo zalaganje, iz 2014. godine, za uvođenje stranačkih jezičkih patrola, sa zadatkom da utvrde u koliko naseljenih mesta, posebno na severu Bačke, građani mađarske nacionalnosti ne govore srpskim jezikom.
U naprednjake, koji na spisku koalicionih partnera imaju i Savez vojvođanskih Mađara, upisao se u avgustu 2015, sa obrazloženjem da motiv za ulazak u vladajuću partiju nisu izbori, već „želja da se zaustavi propadanje Vojvodine“.
Godinu dana kasnije dobio je verovatno najveću pohvalu koju jedan član SNS može zamisliti – vrhovni komandant svega u Srbiji Aleksandar Vučić uporedio ga je sa sobom iz mladih dana, tvrdeći da „ima izvanrednu energiju“ te da je „borac bez straha i mane“. I zaista, Jovanov se svojski trudio da pokaže da u borbi koju vodi ne zna za granice, bilo koje vrste. Ostalo je, recimo, upamćeno da je upravo on izrekao jednu od gadnijih optužbi na odavno nedopustivo prljavoj političkoj sceni Srbije: u martu 2017. optužio je Natašu Jeremić, suprugu tadašnjeg lidera opozicione Narodne stranke Vuka Jeremića, da „upravlja celokupnim narko-tržištem“ u zemlji.
Poznat po nekim od najgadnijih skupštinskih nastupa – poput napada na suprugu Vuka Jeremića – Milenko Jovanov sada usmerava raspravu i često igra ulogu ozbiljnog čoveka koji zaista govori o temi
Ne znamo da li je baš time zaslužio napredak do funkcije šefa poslaničke grupe SNS-a, što možda i nije dovoljno brz uspon za nekoga kome je rečeno da liči na najvećeg – ali makar je, čini se, sada oslobođen potrebe da baš neprekidno rovi po najnižem dnu srpskog političkog blata. Jovanov sada vodi i usmerava raspravu i pored redovnih „prepucavanja“ sa političkim protivnicima, često igra i ulogu ozbiljnog čoveka koji zaista govori o temi, umesto poznatog obaveznog programa kog treniraju „obični“ poslanici (red neumerenog pljuvanja po opoziciji, red neumerenog divljenja Vučiću).
Slučaj Dejana Bulatovića
Taj, prljaviji posao, sada je prepušten nekim drugim jedinkama iz roda preletača, koje, reklo bi se, i te kako opravdavaju dato im poverenje. Među najistaknutijim je Dejan Bulatović, nekadašnji potpredsednik opozicione Stranke slobode i pravde, sa ogromnim iskustvom promene stranačkog dresa, što je brižljivo beležio Istinomer.
Javnost ga je, naime, upoznala tokom demonstracija 1996, kada je nosio lutku Slobodana Miloševića u zatvorskom odelu, zbog čega je pretučen, a potom i zatvoren. Bio je tada član Srpskog pokreta obnove. Posle 5. oktobra 2000. pojavio se u svojstvu člana Demohrišćanske stranke Srbije, a potom je zabeležio i emigrantski staž u Parizu, gde je osnovao Pokret za novu Srbiju. Nekoliko godina kasnije u Šidu je osnovao Pokret za zaštitu i negovanje reke Bosut, sa kojim se obreo na listi Demokratske stranke za lokalne izbore. Uočen je, potom, na mestu predsednika Zelene ekološke partije – Zeleni, koja je na beogradske izbore 2018. izašla u koaliciji raznih derivata DS-a, čiji je kandidat za gradonačelnika bio Dragan Šutanovac (ostali ispod cenzusa). Nakon što je protrčao kroz Građanski blok, na čijem čelu je bio Saša Janković, 2019. je omogućio Draganu Đilasu da bržim putem formira stranku, pa je njegova već registrovana partija promenila ime u SSP, a on je postao njen potpredsednik.
Od izbora 2023. nastupa u redovima SNS, sa značajnom komparativnom prednošću u odnosu na brojne stranačke konkurente. Šema je jednostavna – Dragan Đilas odabran je za promociju u najveće strašilo u Srbiji, promovisan je u „gazdu opozicije“ za koga se vezuju svi kritičari stanja u zemlji. Bulatović, kao njegov nekadašnji saradnik, idealan je da, kao „pouzdan izvor“ tu propagandnu kampanju osveži i pojača. I zato sada slušamo svakakva čuda – o tome kako je Đilas „tukao psa“, „oteo“ Bulatoviću stranku i pokušao da ga finansijski uništi, kako je on „pretnja za Srbiju“…
Dejan Bulatović, kao Đilasov nekadašnji saradnik, idealan je da, kao „pouzdan izvor“, propagandnu kampanju o „gazdi opozicije“ osveži i pojača, pa sada slušamo svakakva čuda
I naravno: „Ono što Dragan Đilas ume jeste da mu smeta Aleksandar Vučić, a Vučić mu smeta jer brani srpske interese, jer vodi Srbiju tamo gde su oni mogli samo da je zamisle hiljadama svetlosnih godina. Nikad neće dostići Aleksandra Vučića ni do kolena jer ne znaju šta je Srbin, šta je srpstvo, šta su srpski interesi, ne znaju šta je Narodna skupština“… I bezbroj drugih varijacija na temu „Đilas uništitelj, Vučić spasilac“.
Slučaj Nebojše Bakareca
To što je Bulatovića minuli rad u vrhu SSP-a katapultirao direktno u vrh naprednjačke poslaničke elite, ne znači da je usahla zvezda poslanika koji je znatno pre njega preleteo u SNS – Nebojše Bakareca, nekadašnjeg osnivača i funkcionera DSS-a, koji je do 2017. verovao da su „Vučić i Nikolić odlučili da ispune ono zbog čega su ih Vašington i Brisel stvorili – da izdaju Kosovo i Metohiju, a da Srbija bez problema proguta izdaju“.
Nakon što je, 2015, izbačen iz DSS-a, a dve godine kasnije priključio se SNS-u, Bakarec je potrošio silne skupštinske minute kako bi „okajao grehe“ zbog svojih nekadašnjih reči. U tu svrhu, često je govorio o navodnim „zaverama“ protiv Vučića, „unutrašnjem političkom terorizmu“, „anarhoterorizmu“, „medijskom terorizmu“… Pitao je „da li je Đilas na čelu naručilaca i finansijera pripremanog atentata na predsednika Vučića“ i „da li je Đilasova stranka SSP političko krilo mafije“…
Poput Bulatovića i poslanik koji je nekada znao da skrene pažnju javnosti pisanjem poezije i pokazivanjem tetoviranog anđela na ramenu, zna da koristi svoje nekadašnje stranačko opredeljenje kako bi napade na kritičare aktuelne vlasti obogatio „insajderskim“ pogledom i učinio ih uverljivijim. Pričao nam je, recimo, Bakarec, kako je u leto 2013. svedočio kako je Vojislav Koštunica „Miloša Francuza odstranio iz DSS-a“ i „optužio za šurovanje sa Multikom tajkunom već tada“.
„Vučić uzdiže Srbiju, gradi Srbiju, leči Srbiju, leči prošlost u sadašnjosti radi budućnosti“ – tvrdi nekadašnji deesesovac Nebojša Bakarec, ako mu ne ostane dovoljno vremena za širu verziju divljenja vođi
Ne dozvoljava, ipak, Bakarec da ga izleti u prošlost dekoncentrišu i dovedu u opasnost da zaboravi drugi deo obaveznog programa – onaj u kome se divi Vučiću, pa makar u najkraćoj verziji, ako dozvoljeno vreme potroši na satanizovanje nepodobnih. „Inače, samo da kažem i da završim, predsednik Vučić uzdiže Srbiju, gradi Srbiju, leči Srbiju, leči prošlost u sadašnjosti radi budućnosti“ – tako zvuči jedna od kraćih verzija redovnih hvalospeva u njegovoj izvedbi, posle kojih sledi takođe obavezni završetak govora: „Živela Srbija!“
Slučaj Radoslava Milojičića Kene
U skupštinsku zvezdu lagano izrasta i Radoslav Milojičić Kena, preletač iz DS-a, samim tim specijalizovan za napad na stranku na čijem uništenju Vučić predano radi otkako je došao na vlast. Nekadašnji predsednik opštine Smederevska Palanka i lider tamošnjih demokrata, poslanik te stranke u Skupštini Srbije, šef izbornog štaba Dragana Šutanovca na stranačkim izborima i predsednik Izvršnog odbora DS-a, iz „originalne“ stranke je izbačen u avgustu 2020, zajedno sa Slobodanom Milosavljevićem, Balšom Božovićem i Branislavom Lečićem.
U januaru 2022. postao je predsednik Srpske levice, nakon što je Joška Broz podneo ostavku, a dotadašnja Komunistička partija koju je vodio, promenila ime. U maju te godine stranka je pozvala Vučića da uvede sankcije Rusiji i podržala stav tadašnjeg direktora Beogradskih elektrana Radeta Baste o potrebi za energetskim povezivanjem sa Zapadom. U novembru 2023. pohvalio se na svom fejsbuk-nalogu da je podržao SNS izbornu listu, na kojoj je zauzeo 46. mesto.
U skupštinsku zvezdu lagano izrasta i Radoslav Milojičić Kena, preletač iz DS-a, samim tim specijalizovan za napad na stranku na čijem uništenju Vučić predano radi otkako je došao na vlast
Član stranke zvanično je postao u junu ove godine i već je uspeo da uvežba oba dela obaveznog programa. Pa tako, recimo, lidera DS-a Zorana Lutovca poredi sa prethodnicima (Zoran Đinđić, Dragoljub Mićunović), tvrdi da je stranku „oteo“ sa „žutim Multikom tajkunom“ uz pomoć ogromnog novca…Pa onda: „Verujem da je Aleksandar Vučić najbolji državnik kojeg je ova zemlja imala u istoriji, a vama preporučujem da ga malo manje napadate …nikada se u politici ne napada onaj koji je najjači. Zašto je Aleksandar Vučić retko kada napadao Borisa Tadića dok je bio predsednik države, zato što je pametan, zato što je učio, zato što je čitao, zato je i došao na vlast i zato nećete moći nikada u životu da ga smenite.“
Spisak preletača tu se ne završava, kao ni pravac iz koga dolaze. Recimo, nekadašnje radikale sve je teže posmatrati kao preletače, ali Nataša Jovanović to jeste. Radikale, čija je poslanica bila godinama, napustila je tek 2021, a minuli rad odlično je kandiduje za „napad zdesna“. Deluje da se zalaže svesrdno, iako joj verovatno ne prija činjenica da su neke njene znatno mlađe kolege iz vremena radikala već napredovale do izvršnih funkcija – poput sada ministra Aleksandra Martinovića, recimo, koji je preleteo ranije, sve uz priznanje da je bio „magarac“ dok je kritikovao Vučića. Možda bi i njoj pomoglo neko „raskritikovanje“?