Godina je počela podsećanjem da dno ne postoji: na bizarnoj božićnoj proslavi u redakciji Informera, državni vrh, ojačan svojim političkim ocem, haškim osuđenikom Vojislavom Šešeljem, zabavljao je osuđeni ubica osamnaestogodišnje devojke, Dragan Ašanin. Uz ostale elemente „sofisticiranog” repertoara, umetnik je goste vidljivo oduševio i pesmama koje podstiču međunacionalnu mržnju.
Upoznali smo, pride, još jednog kriminalca angažovanog da čuva mir predsednika države, koji očigledno ne veruje da su legalne snage bezbednosti dovoljne da ga zaštite od posledica uzurpatorske vladavine. Sprečavanjem novinarske ekipe da prođe kroz javni park, sve tvrdeći da „brani Srbiju od ološa”, proslavio se Miroslav Suvalj, već ranije primećen stanovnik paramilitarnog kampa u centru grada. Ponosan na radnu etiku zahvaljujući kojoj se ne odmara ni tokom praznika, Suvalj se, kako je potom otkriveno, vrlinama učio tokom deset godina i osam meseci boravka u zatvoru, zbog više kriminalnih dela, uključujući otmicu i silovanje.
Ništa lepo, ništa novo
Koliko god besprizorni bili, ti slučajevi zapravo i nisu naročita novost u odnosu na sve ono što smo već saznali o naprednjačkoj vlasti. Pre bi se moglo govoriti o standardnoj „hrani” za održavanje osećanja gađenja velikog dela društva, tek da bi imalo o čemu da se priča dok čekamo prave naznake onoga što nas čeka u novoj fazi obračuna društva koje se bori za opstanak i čvrstim vezama povezane ekipe kojoj vlast znači slobodu.
Naizgled, sve zavisi od Vučićeve odluke o izborima: da li će ih zaista raspisati za kraj godine, ili ta priča služi samo za zamajavanje protivnika i umirivanje sopstvenih birača, zbunjenih zbog toga što njihov vođa sada izbegava proveru snage kojoj je godinama tako rado pribegavao.
Držanje u neizvesnosti, uostalom, jedan je od oblika kojim se vlast sveti pobunjenoj javnosti, koju, uprkos svim ideološkim razlikama, objedinjuje želja da se što pre završi aktuelna agonija. U kojoj se, zapravo, davimo svi, uključujući naprednjačke pristalice
Nije, naime, malo razloga za verovanje da će vladar okovan brojnim problemima pokušati da bez izbora dočeka zakonski termin, tamo negde krajem 2027, sve nadajući se da će se glavni protivnik, studentski pokret, do tada dezintegrisati, ako već on nema izgleda da popravi narušeni rejting. Kupovina vremena, uostalom, oduvek mu je bila specijalnost, a politički je sazrevao uz „doktrinu” Vojislava Šešelja da će ostvarenje radikalskog plana o granici Karlovac–Ogulin–Karlobag–Virovitica biti moguće „kad se promene okolnosti u svetu”.
Što, naravno, ne znači da nas neće iznenaditi nekim ranijim izbornim terminom, ukoliko mu se učini da je protivnike uspeo da uhvati u potpunom raskoraku.
Produžetak agonije
Držanje u neizvesnosti, uostalom, jedan je od oblika kojim se vlast sveti pobunjenoj javnosti, koju, uprkos svim ideološkim razlikama, objedinjuje želja da se što pre završi aktuelna agonija. U kojoj se, zapravo, davimo svi, uključujući naprednjačke pristalice.
Na mučno čekanje prisiljena je i sama vlast. Osim što čeka da se desi čudo koje bi joj vratilo popularnost, nad glavom joj visi i nekoliko oštrih noževa koji svakog trenutka mogu da se otkinu: počev od raspleta „slučaja NIS” ali i potencijalne gasne krize, preko suđenja u slučaju „Generalštab” pa sve do izbora potencijalnog „srećnog dobitnika” američkih sankcija predviđenih novim Zakonom o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana. Ni drugi oblici „pozdrava” od hirovitog američkog predsednika kome srpski istomišljenik po pitanju demokratskih sloboda nije uspeo da se dodvori, naravno, nisu isključeni.
Čeka vlast i kraj meseca, kada u Beograd stiže misija Evropskog parlamenta. Ana Brnabić, predsednica Parlamenta, već je saopštila da se sa tim važnim gostima neće sresti, što najslikovitije govori o šansama za popravljanje odnosa sa Evropskom unijom, još jednim od tri smrvljena stuba spoljne politike na koje se Aleksandar Vučić dugo ponosno oslanjao.
Nešto ćemo, izgleda, dočekati 17. januara, za kada su studenti najavili predstavljanje mehanizama daljeg delovanja. Čekaćemo, potom, izbore u Kuli, gde bi mogao biti testiran nastup dve liste, studentske i ujedinjene opozicije
Nije, zato, preterano čudno što tako uzdrmani Vučić u poslednje vreme deluje sabrano kao onaj Marinko Čutuk iz nekadašnje hit-predstave Audicija, što je bio „neurozan”, jer je „četiri sata čamio čekajući”: krajnji ishod predsednikovog čekanja, jasno je i njemu, posle svega ne može biti onakav kakvog želi. Bez obzira na faze koje ćemo do tada svi morati da prođemo.
Igra čekanja
A mi?
Zarobljeni u neočišćenom snegu, zabrinuti zbog svakovrsne nebezbednosti i sveopšteg rasula, opterećeni novim poskupljenjima, sva je prilika, dugi januar ćemo provesti čameći u čekanju Vučićevih odluka i ishoda spoljnopolitičkih kriza kojim je osim sebe, opteretio i sve nas. Više od svega, čekaćemo pouzdani znak da neko ima jasan plan kako da zaustavi propadanje koje traje i ubrzava se.
Krajnji ishod predsednikovog čekanja, jasno je i njemu, posle svega ne može biti onakav kakvog želi. Bez obzira na faze koje ćemo do tada svi morati da prođemo
Nešto ćemo, izgleda, dočekati već 17. januara, za kada su studenti najavili da će, u Novom Sadu, predstaviti mehanizme daljeg delovanja. Čekaćemo, potom, i prolećne lokalne izbore u Kuli, gde će, po svoj prilici, biti testirana možda i najizglednija izborna varijanta – ona sa nastupom studentske i liste ujedinjene opozicije.
Nećemo čekati, ali bi mogli sačekati i nove oblike represije i osvete, poput, recimo, gašenja medija koji nisu deo propagandne mašinerije vlasti. A verovatno i nove skandale, nove slučajeve korupcije, nove kriminalce u „zaštiti države od ološa”, nova čerupanja zajedničke imovine…
Nema, međutim, mnogo utehe u činjenici da su na čekanje trenutno „osuđeni” i vlast i njeni protivnici: jer, jedino što ne čeka, to je život. On prolazi.
