Predsednik zlokobno uteže svoje redove pripremajući se za izbore sledeće godine. Policijom već rukovode ljudi koji su spremni da bez pitanja i dileme pristupe odbrani „višeg cilja“. Možda zato što predsednika zaista doživljavaju kao otelovljenje države, pre iz nekih drugih, prostijih razloga. Ne treba ovde dati prostora bilo kakvoj zabludi, ukoliko bude bilo neophodno da se „rezultati“ izbora „osiguraju“ ili dodatno „potvrde“, postupanje će biti proporcionalno potrebi da se sve što je protivno njegovoj volji brzo, brutalno i potpuno uguši. Ako tako prilike budu nalagale, postupaće se bez milosti, razuma i odgovornosti. Takav zaključak nameće se iz njihovih biografija i skorašnjih „postignuća“ u vezi sa protestima.
Ako je Vučić spreman, zašto izbore ne raspisuje? Zato što još uvek ne mora, a ima i šta da oposli do tada. Potrebno je da se krupni koruptivni interesi ne ometaju vanrednim aktivnostima još neko vreme; da ne bude zastoja u prilivima novca
Odavno već, i kontinuirano, kreira se medijski narativ u nastojanju da se opravda i normalizuje takvo odsustvo milosti i razuma prema: „ustašama“, „teroristima“, „izdajnicima“, „rušiocima države“ i tome slično. Svaka pomisao da bi neki „REM“ mogao da se podigne iz pepela i to spreči, naivna je do srži.
Protivpravna postupanja vlasti biće neophodno „uvesti u pravni poredak“, obezbediti im formu i falsifikovati suštinu ili, prosto, zaturiti ih negde između dolazne i odlazne pošte. Dakle, tužilaštva i sudovi trebalo bi da obave svoj deo zadatka, za to ih spremaju. Ustavni sud čvrst nam stoji da će biti tako!
O lošoj nameri vlasti svedoče i poslednje predložene izmene izbornih zakona.
Mora se pobediti svako, po svaku cenu i uvek, poželjno je ubedljivo. Isključena je mogućnost pristajanja na bilo kakav izborni proces koji ne garantuje očekivani rezultat. Jer ne sme se ostati bez plena čije nezajažljivo komadanje predstavlja glavni motiv i modus operandi vlasti. Ne sme se postati izložen odgovornosti!
Za Aleksandra Vučića predstojeći izbori su, kao i svi prethodni uostalom, borba na sve ili ništa. „Konačni rezultati“ moraju biti po njegovoj volji – sve ili ništa – autokratska vlast drugačije i ne može. On je spreman. To je poručio i svojim evropskim „prijateljima“ odbijajući njihovu zainteresovanost da ga posavetuju. Potpuno mu je jasno kako će izbori izgledati; druga strana je procenjena i on u tom pogledu, verujem, nije u zabludi. Izmerio im je maksimum, svoje redove je presložio i spremio za ono što dolazi, zna šta mu je potrebno i na koga može da računa. Gubitke iz prošle godine već je proknjižio.
Protesti su prevedeni iz akutnog u hronično stanje, koje se lakše drži pod kontrolom
Protesti su prevedeni iz akutnog u hronično stanje koje se lakše drži pod kontrolom.
Propisana terapija: malo batinaša tamo, malo ovamo, usmereno, dozirano i nadzirano od policije. Tek da se pokaže svojima da nisu nemoćni i osnaži onaj medijski narativ o kojem je već bilo reči. Policija da tretira samo nuspojave – da privede ponekog kako bi svima bilo jasno da će biti i tučeni i hapšeni. Ako je moguće, sutradan ne reagovati na proteste u vezi sa nasiljem od prethodnog dana. Prepustiti organizmu da se, u kontrolisanoj sredini (medijskim uslovima), sam izbori: politički komentatori da komentarišu, analitičari da analiziraju, poznati lica da gostuju, novinari da izveštavaju, društvene mreže da objasne. Ukratko, već mnogo puta ispričane priče da se stalno i iznova prepričavaju sve dok se ne pretvore u neki jednoličan, anestezirajući zvuk čija je jedina svrha da proizvede utisak angažovanosti. Pa onda sve iz početka. Ponovo ukrug. Daleko je 2027!
Ako je tako spreman, zašto izbore ne raspisuje? Zato što još uvek ne mora, a ima i šta da oposli do tada. Potrebno je da se krupni koruptivni interesi ne ometaju vanrednim aktivnostima još neko vreme; da ne bude zastoja u prilivima novca na račune njegovih klijenata. Cash is king! Mora se voditi računa od čega se živi. Još malo strpljenja je potrebno da se u nekoliko preostalih profesionalnih medija uvede „novi sistem korporativnog upravljanja i jasnih linija izveštavanja“, i „dodatno osnaži uređivačka nezavisnost“. U međuvremenu, pokazne vežbe dešavaće se na lokalnim izborima koji dospevaju u ovoj godini.
Protivpravna postupanja vlasti biće neophodno „uvesti u pravni poredak“, obezbediti im formu i falsifikovati suštinu ili, prosto, zaturiti ih negde između dolazne i odlazne pošte. Dakle, tužilaštva i sudovi trebalo bi da obave svoj deo zadatka, za to ih spremaju
Sa druge strane, studenti sve odlučnije ulaze u mehur samoljublja i samodovoljnosti. Njihova posebnost brižljivo se neguje sa različitim motivima. I studenti, verujem, imaju svoje procene. Međutim, nijedna od njih, čak ni ona koja im se najviše sviđa, ne može im pokazati prednost koja prelazi desetak procenata. Ta prednost će dodatno biti pred izazovom kada se saopšte imena ljudi na studentskoj listi jer će, slutim, nezadovoljnih biti i na levom i na desnom političkom polu među njihovim potencijalnim biračima. To je cena koju „catch-all“ strategija mora da plati. Studenti veruju da u biračkom telu ima još prostora za njih i vode neku vrstu čudnovate predizborne kampanje, bez zakazanih izbora, bez jasnih nosilaca te kampanje i bez jasnih određivanja po bitnim političkim pitanjima. To obrazlažu razlozima taktike. Daleko je 2027!
Opozicija i dalje ne nalazi snage da se izvuče iz mulja antipolitike u koji se, opipavajući puls javnosti sa idejom da odgovori njenim zahtevima, u dobroj meri sama uvaljala. Mulja antipolitike koji se već više od decenije pažljivo i sistematično podmeće razočaranim biračima. Svoje postojanje i svrhu, svaki put iznova, i svaki put nespretno, pravda i objašnjava ljudima kojima takvo objašnjenje nije potrebno. Ono ih samo, u njihovim glavama, čini manje odgovornim za sopstvene živote. Na isti način kako ih manje odgovornim čini i njihova bezuslovna „vera“ u studente. U organizacionom smislu, opozicija još uvek pati od nedostatka stranačke infrastrukture u manjim mestima. Uprkos svemu, i dalje se ne vidi ozbiljna namera njenog ukrupnjavanja. Možda je još rano? I opozicija ima svoje procene. Preživeće na margini, ali ta margina može biti bitna. Daleko je 2027!
Isključena je mogućnost pristajanja na bilo kakav izborni proces koji ne garantuje očekivani rezultat. Jer ne sme se ostati bez plena čije nezajažljivo komadanje predstavlja glavni motiv i modus operandi vlasti. Ne sme se postati izložen odgovornosti
Međutim, u konačnici, sve ovo i ne mora biti presudno. Ali, presudan bi mogao biti odgovor na pitanje da li svi zainteresovani akteri zaista veruju da će ACA SRBIN, u izbornoj noći, smrknutog izgleda koji nagoveštava loše vesti, izaći pred novinare i pomirljivo priznati svoj poraz, žaleći istovremeno što mu je do pobede nedostajalo svega sedam, osam, pa i deset procenata? Hoće li hladna prasetina poslagana po ovalima u izbornom štabu SNS ostati netaknuta? Hoće li trubači angažovani za to veče ostati bez svog honorara? Da li vam sve ovo što se sada dešava zaista izgleda kao da će tako biti? Tako sam i mislio. I, šta ćemo tada? Jesmo li spremni na sve ili ništa? Da li je 2027. zaista daleko?
