Nakon neumesnog pitanja Aleksandra Vučića da li se 1. novembra u Novom Sadu igra neka utakmica, očito je izostao smeh na nešto što se u njegovom svetu naziva duhovitošću, pa je usledio krizni marketing. Prvo su mu napisali tekst izvinjenja i poslali ga u Predsedništvo da ga pročita kako zna i ume, potom su u poslednjem minutu proglasili dan žalosti, a onda su čitav državni vrh obukli u crno i odaslali na parastos u Hram Sv. Save. Nakon što je kao jedini u farmerkama i patikama, ali na dostojanstven način (bar tako su preneli državni tabloidi) odao poštu stradalima u padu nadstrešnice, Vučić je preuzeo mikrofon od patrijarha Porfirija i glasno stavio tačku na trodnevni trud ljudi zaduženih za već pomenuti marketing.
Za početak je održao sopstvenu lekciju o hrišćanskim vrednostima rugajući se Novom Sadu jer mu je pukao pomen žrtvama, što zvuči podjednako morbidno i glupo kao reći da je nekom pukla sahrana jer se nije okupilo dovoljno ljudi. Potom je pohvalio divne ljude iz Ćacilenda koji pesmom uzvraćaju na „nasilje blokadera“, jer je baš lepo od njih što majci pod nadstrešnicom poginulog Stefana Hrke pevaju pesmu „Pošla majka da potraži sina“, a na kraju se osvrnuo i na samu Dijanu Hrku, uz tvrdnju da je suviše pristojan da bi o njoj govorio, ali da nije baš toliko pristojan da ne bi insinuirao da je ona plaćena za to što radi.
Moj utisak je da trenutno primenjuju sistem – daj da probamo sve. Od smanjenja marži do prebijanja ljudi na ulici. To nisu koherentne poruke, to nije konzistentna politika
Dragan Popović
I dok je ne skidajući se sa televizijskih ekrana govorio šta god mu padne na pamet, uspeo je da ni rečju ne pomene jedino što bi kao predsednik morao – katastrofalan izveštaj Evropske komisije koji se odnosi na kvalitet rada njegove vlasti i činjenicu da je Vlada Švedske odlučila da obustavi deo finansijske pomoći državnim institucijama Srbije i ta sredstva preusmeri na jačanje civilnog društva, zbog pogoršanja stanja vladavine prava, korupcije i slobode medija.
Dakle, predsednik nas je uskratio za objašnjenje najosnovnijeg – imaju li ikakav program u okviru novih okolnosti? I ima li nečeg više od pokušaja da se zadrži vlast, kakva god bila i nad kojom god olupinom od zemlje uspostavljena, osim torture, uvreda i kuknjave da doživljavaju „nezapamćene pritiske“ i nepravdu i na domaćem i na stranom terenu.
Od smanjenja marži do prebijanja ljudi
„Mislim da u velikoj meri precenjujemo vlast Aleksandra Vučića, njihove sposobnosti i inteligenciju, i da to radimo već godinama. Oni imaju mnogo para i mogu da kupe najbolje moguće savete u svetu, ali od njih zavisi koliko su u stanju te savete da primene, a sa druge strane zavisi i od situacije. Vučić u isto vreme pokušava da se barem u očima međunarodne, ako ne i dela domaće javnosti, predstavi kao neko ko je spreman da donekle prizna neku grešku i da se povuče jer je prenaglio, ali odmah nakon toga imamo Ćacilend, njegove kriminalce i batinaše, i muziku koja se pušta ženi koja je izgubila dete. To su šizofrene poruke jer on jedan dan sluša ono što mu savetuje neki skupi inostrani savetnik, a sutradan uradi nešto gde probije njegova izvorna radikalština.
Niko ne može da isključi iznenadne izbore ako vlast proceni da se stvar survava i da ne mogu da preokrenu te trendove, ali mi se čini da ako se to ne desi veoma brzo, ne treba ih ni očekivati skoro. Ono što zbunjuje je što znamo da ni opozicija ni studenti nisu spremni za izbore, a ako mi to znamo, zna i Vučić
Dušan Spasojević
Sada smo u vrlo specifičnoj situaciji i čini mi se da oni poslednjih nekoliko meseci, ako ne i svih ovih godinu dana, nemaju jasnu strategiju šta treba da rade i kako da uguše sveopštu pobunu u društvu. Moj utisak je da trenutno primenjuju sistem – daj da probamo sve. Od smanjenja marži do prebijanja ljudi na ulici. To nisu koherentne poruke, to nije konzistentna politika. Na primer, tako je propagandnu meru o smanjenju marže bacio u etar, istrošena je van predizborne kampanje i ne može da se ponovi u kratkom roku. To se ozbiljnom političaru nikada ne bi desilo“, kaže Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku.
Ozbiljnom političaru se ne bi ni dogodilo da počne da gubi finansijsku pomoć iz inostranstva i da mu odlaze investitori, a da on samozadovoljno šalje poruku koliko je podigao penzije i koliko će podići plate, baš kao što mu se ne bi dogodilo da dočeka sankcije NIS-u i da saopšti da nema pojma šta će da radi, da će biti mnogo teško, ali da mu ne pada na pamet da se povuče i to prepusti nekom ko ume. Takođe, ozbiljan političar bi u takvoj situaciji tražio istraživanje javnog mnjenja da bi video šta narod misli, a Vučić ga traži da bi preko fingiranih brojki plasirao ono što bi voleo da narod misli.
I može mu se, jer pod kontrolom drži i Ipsos i više od 90 odsto medijskog prostora spremnog da mu objavi naslov: „Novo istraživanje Ipsosa – Vučić pregazio opoziciju“. I analizu (primer je prenet iz Kurira) iz koje saznajemo da je SNS za samo mesec dana porastao sa 48,2 odsto podrške na 49,1, a da studenti imaju 9 odsto, iz čega sledi zaključak kakav nikada nijedna profesionalna agencija ne bi objavila: „Građani Srbije su konstantno, svakodnevno svedoci odgovorne i državničke politike predsednika Republike Aleksandra Vučića… Uprkos pokušaja da blokadama, provokacijama, nasiljem i lažnim izveštavanjem obezvrede i omalovaže sve što država radi, narod je, kako pokazuje istraživanje, jasno odgovorio – veruju Vučiću i njegovom kursu stabilnosti, opipljivim rezultatima“.
Imajući u vidu da prema svim ostalim istraživanjima studenti imaju veću ili bar istu podršku kao i SNS, postavlja se pitanje da li je Ipsos stvarno autor pomenutih brojki i pomenute epske naracije (do sada nisu ni potvrdili, ni demantovali) ili je to SNS pamflet upriličen sa ciljem da njihovim biračima digne moral, a ostalima spusti. Baš kao što se ne zna ni da li su brojke koje iznosi MUP o prisutnima na skupovima (recimo, u Novom Sadu je prema Arhivu javnih skupova bilo preko 110.000 ljudi, a prema podacima MUP-a 39.000) naređenje iz vrha partije ili humanitarni rad direktora policije Dragana Vasiljevića.
Ivica Dačić je dao sve od sebe da zloupotrebom puščanih cevi okrenutih ka narodu uteruje strah, a Dejan Vuk Stanković, Zlatibor Lončar i Nikola Selaković su mu zdušno pomogli koristeći otkaze, smene, zatvaranja ili zloupotrebe ustanova i finansijsko iscrpljivanje…
I to uspešni humanitarni rad jer je u najavi neverovatnih povećanja svih mogućih plata, Vučić izjavio da će država „naći snage“ da dodatno poveća plate za policiju, a posebno za JZO. Nema veze što JZO nije fingirao cifre, uspešno je uterivao strah u ljude (toliko uspešno da se Marko Kričak poimence našao u rezoluciji Evropskog parlamenta) i glasno (pendrekom) najavljivao da je represija najvažnija strategija vlasti u ovom trenutku. Ali se onda postavlja pitanje zašto nije najavljeno povećanje za BIA kada su se već sa toliko žara upustili u nadzor i prisluškivanje građana, da su iznedrili aferu Miše Bačulova (zvanična verzija glasi: hteo je da pokuša samoubistvo, a da kao žrtva padne Vučić i njegova porodica?!), a prema nezvaničnim podacima otkrili da Dijana Hrka planira štrajk glađu, pa su na vreme istakli svog štrajkača – predsednika Odbora za pravosuđe i SNS poslanika Uglješu Mrdića, koji je odokativnom metodom utvrdio krivce za pad nadstrešnice i sada traži njihovo hapšenje.
Mogu li se takvi primeri smatrati konsolidacijom vlasti?
„Sasvim sigurno je došlo do određene konsolidacije vlasti, ako poredimo sa periodom marta ili aprila ove godine kada su bili u najdubljoj krizi. To vidimo u čitavom nizu akcija, od organizovanja kontrašetnji do pritiska na obrazovne institucije, gde pokušavaju da onemoguće ponavljanje blokada, ali i da utiču na političku agendu. Oni su morali da pokažu svojim biračima da nisu na kolenima i da je, kako oni vole da kažu, država jača od blokadera. I onda je uvođenje represije bio mehanizam da se to pokaže. To je naravno naglasilo nedemokratski karakter vlasti, ali prosto su morali da prave neke teške izbore. U tom smislu nemam dilemu – bolje stoje nego u aprilu, ali se svakako nisu vratili, niti verujem da mogu da se vrate na nivo na kojem su bili pre 1. novembra prošle godine“, kaže Dušan Spasojević, profesor Fakulteta političkih nauka.
Čistka nelojalnih naprednjaka
Poražavajuće je da imamo vlast koja je svoju konsolidaciju u velikoj meri uspela da ostvari kopirajući akcije studenata i to na način koji baš liči na parodiju: oni šetaju stalno – mi šetamo svake pete subote, oni idu iz Novog Pazara i još 10 mesta – mi idemo samo sa Kosova, oni obeležavaju godišnjicu u Novom Sadu na dan tragedije – mi je obeležavamo 10 ili više dana kasnije kada uteramo zadovoljavajuću kvotu u autobuse, da bi naš pomen bio veći od vašeg. A još poraznije je što ništa od toga ne bi mogla da izvede bez ucena, pretnji i sile.
„Sve veća represija nam govori da na Vučićeve odluke, pod jedan, u velikoj meri utiče strah, a pod dva iracionalni porivi, poput sujete, ličnog nezadovoljstva, kompleksa… Kada se sve to spoji, imate situaciju gde se on odriče čak i šireg kruga svojih pristalica. Dakle direktora škola, načelnika instituta, zdravstvenih ustanova… To nisu protivnici režima, to su ljudi koje je SNS doveo na ta mesta, ali je procenjeno da nisu u toj meri lojalni da bi u ovom trenutku mogli da budu na vlasti jer se okreću ka svom najužem i najtvrđem jezgru“, kaže Popović.
Jasno je da Vučić ne bi hteo izbore, ali mislim da u ovakvoj situaciji ne može da ih izbegne. Što ovo duže traje režim je u sve većem problemu, jer svoju popularnost zasniva na tome da ljudima garantuje mir i stabilnost, a toga više u Srbiji nema
Dragan Popović
Određeni broj ministara je veoma dobro shvatio u kom pravcu bi trebalo da idu, tako da je Ivica Dačić dao sve od sebe da zloupotrebom puščanih cevi okrenutih ka narodu utera strah u sve koji imaju neku primedbu na vlast, a Dejan Vuk Stanković, Zlatibor Lončar i Nikola Selaković su mu zdušno pomogli koristeći otkaze, smene, zatvaranja ili zloupotrebe ustanova i finansijsko iscrpljivanje, ali se nijedan od njih nije našao u ulozi zvezde tvrdog jezgra. Ipak, ta skrajnutost ih nije obeshrabrila u nedelima, što je pokazatelj da možda unutar režima postoji neka efikasna taktika konsolidacije. Međutim, pitanje je da li je ona dovoljna da se režim zbilja pozabavi zahtevom za raspisivanje vanrednih izbora?
„Odnos prema izborima je, uslovno rečeno, pitanje od milion dolara. Moj utisak je da su imali za cilj da odlože izbore, da su se plašili vrućeg septembra i oktobra koji je deo javnosti očekivao i da im je bilo važno da tad ne dođu izbori. Deluje mi da im je to osnovna taktika, uz čekanje da se možda desi nešto što će im poboljšati stanje. Naravno, niko od nas ne može da isključi iznenadne izbore ako vlast proceni da se stvar survava i da ne mogu da preokrenu te trendove, ali mi se čini da ako se to ne desi veoma brzo, ne treba ih ni očekivati skoro. Ono što je deo nas malo zbunjivalo je to što znamo da ni opozicija ni studenti nisu spremni za izbore, a ako mi to znamo, zna i Vučić. Tako da je postojao, a i dalje postoji, prostor da ide na veliki rizik i da proba da protivnike uhvati na krivoj nozi. Međutim štrajk Dijane Hrke ispred Skupštine je pokazao koliko je situacija osetljiva i koliko sve može da plane za jedan dan, što nam sugeriše da je primarna taktika rastezanje što je više moguće“, kaže Spasojević.
Nemam dilemu, vlast stoji bolje nego u aprilu, ali se svakako nisu vratili, niti verujem da mogu da se vrate na nivo na kojem su bili pre 1. novembra prošle godine
Dušan Spasojević
Nadležna institucija za raspisivanje izbora još uvek nije smislila odgovor, ako zanemarimo onaj da će ih raspisati pre roka, koji u skladu sa njegovom već prikazanom duhovitošću može da znači i početak decembra 2027. godine. Međutim, na osnovu rada Skupštine može se naslutiti da se i te kako spremaju za izbore, imajući u vidu broj sumanutih zakona koje donose kao na traci. Recimo, da im ne gori pod nogama, predlog da se na zasedanju 4. novembra nađe mimo zakonske procedure leks specijalis za Generalštab bi bio odložen bar za 14 dana, što je minimum da se poslanici upoznaju sa predlogom.
„Jasno je da Vučić ne bi hteo izbore, ali mislim da u ovakvoj situaciji ne može da ih izbegne. Što ovo duže traje režim je u sve većem problemu, jer svoju popularnost zasniva na tome da ljudima garantuje mir i stabilnost, a toga više u Srbiji nema. Svuda su pobune, svuda su ljudi na ulicama i što duže to traje i njegovi birači postaju svesni da on ne može da im isporuči ono što im treba. Dakle, on nije novi Tito. A to je ono što je ključ i što ga, kao i svakog autoritarnog lidera, drži na vlasti“, kaže Popović.
A dok to ne shvati na teži način, imaćemo još malo otpuštanja, batina i hapšenja, uz razaranje svih ne samo demokratskih već i ljudskih vrednosti.
