Prošle nedelje je, nakon sastanka sa premijerom Đurom Macutom, rektor Vladan Đokić obavestio javnost da su pregovori bili najkonstruktivniji i najuspešniji do sada, a da je premijer razumeo zahteve akademske zajednice i da će zajednički pokušati da „tim zahtevima izađu u susret“. Šteta što jedan od zahteva nije bio i da represivni aparat uzme par dana odmora, bar dok uspešni pregovori traju i dok se njima neko hvali, već je taj napredak u komunikaciji propraćen celodnevnim privođenjima i hapšenjima univerzitetskih profesora, studenata, pa i maturanta. I to ne za nešto što su učinili tog ili prethodnog dana, onako divlje i bez osećaja za istorijski veličanstven trenutak, već prošle nedelje, prošlog meseca, poneko i u ranoj mladosti, a sa zajedničkim imeniteljem – svi su podržali studentske proteste.
Montirani procesi
Recimo, MUP Srbije je izdao saopštenje da je baš tog dana odlučio da privede asistenta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Veroljuba Naumovića i još tri osobe jer su osumnjičene da su se ponašali „nepristojno, drsko i bezobzirno“ kada su 2. juna jajima i brašnom gađali prostorije SNS-a i skidali zastavu. Ne, za to nisu imali nijedan dokaz, ali im to nije smetalo da satima maltretiraju Naumovića i da na nekom mutnom snimku pokušavaju da ga identifikuju kao napadača iako je jedina sličnost u tome što i čovek sa snimka i on imaju bradu. Podjednako jake dokaze su imali i za hapšenje profesora Miloša Jocića sa Odseka za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koga su pozvali kao svedoka jer je u ulozi redara na blokadi pokušao da spreči incident, a onda je iz nepoznatih razloga utamničen u Baču. Pušten je tek nakon 16 sati, bez opaske da će ga u duhu otopljavanja odnosa između premijera i univerziteta častiti time da se u nekom montiranom procesu brani sa slobode.
Kakve tačno dokaze imaju za hapšenje dekanke Medicinskog fakulteta u Novom Sadu Snežane Brkić i njenih pet saradnika, saznaćemo tek tokom sudskog procesa, ali ono što za sada znamo je da je optužena za zloupotrebu položaja koja datira iz 2022. godine (možda je to još jedna optužnica koja je u fioci čekala pravo vreme) i da je na čelu jednog od retkih fakulteta koji je ostao u blokadi i na kom nisu poremećeni odnosi između profesora i studenata. A to je po režim opasnije od bilo kog bačenog jajeta i bilo kog protesta, jer je demontaža jedinstva na univerzitetu već donela značajne rezultate – umesto da se razgovara o zajedničkoj platformi izlaska iz krize, nastavno-naučna veća su na svakom fakultetu donosila samostalno odluku o povratku na nastavu.
Šteta što jedan od zahteva akademaca nije bio i da represivni aparat uzme par dana odmora i ne hapsi profesore, bar dok traju uspešni pregovori premijera i rektora
Rezultat je haos u kom jedni uče, drugi ne uče, a građani čekaju da im stasa generacija stomatologa koja će im vaditi živac iz zuba nakon onlajn nastave i tri nedelje prakse. Što jeste problem, baš kao što je problem i to što zaposleni na univerzitetima ne primaju platu, ali je pitanje da li se ijedan od njih može rešiti sa ovakvom vlašću i bez institucija koje funkcionišu. I tu se vraćamo u srž problema – da li su studentski zahtevi konačno potisnuti i zamenjeni nekim drugim – praktičnijim i lakše ispunjivim, pa makar nam u nasleđe ostavili večitu diktaturu.
„Pritisak na univerzitet je doveo do toga da i profesori i studenti moraju da se bave onim što se dešava na njihovom fakultetu, što je rezultiralo time da se svi bavimo drugim temama a ne studentskim zahtevima od kojih je sve ovo i krenulo. To se, nažalost, već dogodilo, a jedan od razloga je i delegiranje pritiska. Mi smo imali pritisak na rektora koji je pritisak prebacio na rektorski kolegijum, oni su ga prenosili na dekane, a dekani su ga delegirali naniže… sve dok studenti nisu prestali da budu u centru priče, čak ni na univerzitetu. I ova hapšenja su deo pritisaka, a ono što je najgore je što će se to nastaviti i hapsiće jednog po jednog u razmacima od više dana. Da se to ne bi dogodilo, neophodno je da čuvamo jedinstvo i da se ponovo vratimo na ono od čega je sve i krenulo – studentske zahteve i da im u tome pomognemo svi“, kaže Biljana Stojković, profesorka na Biološkom fakultetu koja već danima blokira raskrsnicu kod zgrade Vlade Srbije zajedno sa ostalim profesorima iz „Pobunjenog univerziteta“.
„Presuda“ nenadležnog
Taj deo akademske zajednice je nekako uspeo da očuva jedinstvo i međusobno i sa studentima, ali i da zadrži kritički odnos prema šargarepi koju je odaslao Macut uz obećanje da će ispuniti jedan od njihova tri zahteva i staviti van snage zaključak o obrazovanju radne grupe za izradu nacrta zakona o visokom obrazovanju. O preostala dva (ukidanje uredbe o standardima rada univerziteta i hitno određivanje budžetskih kvota za upis studenata) je obećao da će razmisliti. Pobunjeni univerzitet je uzvratio – hvala, ali mi ostajemo ovde dok se sve to ne ispuni i ne pojavi u Službenom glasniku.
Da li su studentski zahtevi konačno potisnuti i zamenjeni nekim drugim – praktičnijim i lakše ispunjivim, pa makar nam u nasleđe ostavili večitu diktaturu
Pokazalo se kao dobra odluka, jer rezultati „uspešnih pregovora“ još nisu ni analizirani kada se na njih popljuvao nenadležni za obrazovanje, ali nadležni za izbore (koje ne da) i pljuvanje. Na konstataciju novinarke da su pregovori Macuta i Đokića bili konstruktivni, Vučić je uzvratio da to „samo govori koliko je Macut bolji čovek“, ali ga to nije sprečilo da tog „boljeg čoveka“ ne ponizi i obesmisli na premijerskoj funkciji rečima: „Moju radnu grupu niko ne može da raspusti. Do kraja godine će biti sveobuhvatne izmene zakona o visokom obrazovanju.“ I da elaborira: „Neki Pobunjeni univerzitet je isto u protestu i oni prete da će radikalizovati, a ja sam im svima odmah rekao: ajde odmah, nemojte gubiti vreme. Nikakav problem, krenite… Nisu to neki drugi ljudi, sve su Đokićevi sledbenici. Oni isti koji su provodili obojenu revoluciju ovih sedam meseci. Pa sad to kao sintagma ’pobunjen‘, jao, blago njima, junaci jedni. Nisu oni nikakvi junaci, oni brinu za svoju zadnjicu, za svoj donji deo leđa, ni za šta drugo. I sva tri zahteva su pare, pare i pare. Ali za njih, a za učenike, za studente, za decu, nema ništa. A to da sedite u nekom šatoru i smenjujete se na svakih šest i osam sati, glumite političke žrtve i ne znam šta – sve to možete raditi koliko god hoćete. Tri godine to možete raditi.“
Imali smo pritisak na rektora, koji je to prebacio na rektorski kolegijum, oni su ga prenosili na dekane, a dekani su ga delegirali naniže, sve dok studenti nisu prestali da budu u centru priče – Biljana Stojković
Glumeći da se ipak on a ne Vučić o svemu pita, Macut je najavio nadoknadu nastave za šest nedelja, nepromenjene budžetske kvote za upis nove akademske godine i ukidanje uredbe o standardima nakon obnove nastave. Pohvalio je fakultete koji su to već odradili (univerziteti u Kosovskoj Mitrovici i u Novom Pazaru) i dao zadatak ostalima da to urade, ne ulazeći u to da li će iko išta naučiti, već samo da li će biti zadovoljena forma.
Obračun sa elitom
Ali kako zadovoljiti formu uz studente koji i dalje neke fakultete drže u blokadama? Ili nastaviti sa protestima do ispunjenja zahteva u situaciji kada više nema jedinstva i kada se dešava da studenti koji su blokirali fakultet puštaju profesore samo da uzmu lične stvari i to uz pratnju jednog do dva studenta, jer je međusobno poverenje očito prošlost.
Najveća nada vlasti je da se stvore podele. Ali na osnovu onoga što vidim, verujem da akademska zajednica ima kapacitet da zaobiđe te zamke – Aleksandar Baucal
Početkom juna je Aleksandar Baucal, profesor psihologije na Filozofskom fakulteta u Beogradu, izjavio da odluka o povratku na nastavu mora da okupi i profesore i studente, a na pitanje Radara šta smo dobili, kaže:
„I dalje mislim isto. Najbolja odluka je ona oko koje bi mogao da se okupi većinski deo akademske zajednice koji se slaže u pogledu negativne ocene stanja u društvu, u pogledu ocene da je najveća odgovornost za takvo stanje u društvu na trenutnoj vlasti i da stanje ne može da se promeni nabolje bez promene vlasti i sistema. Profesori i studenti koji dele te stavove treba zajedno da definišu šta bi najviše doprinelo zajedničkom cilju – raspisivanje izbora da bi se izabrala nova vlast koja će ispuniti šest studentskih zahteva. Ja vidim dobre razloge i za ostanak u blokadi i za promenu načina borbe koji bi kao svoj deo uključivao povratak nastave. Najbolja odluka je ona oko koje može da se okupi ta većinska akademska zajednica i koja bi bila motivišuća za većinu. Najveća nada vlasti je da se stvore podele. Ali na osnovu onoga što vidim, verujem da akademska zajednica ima kapacitet da zaobiđe te zamke vlasti i da vodi ovu zajedničku borbu do hepienda. Prvi korak je već poznat. Vidimo se 28. juna.“
A povodom činjenice da za sada ne ide baš toliko usaglašeno i da su studenti Filološkog fakulteta zalupili vrata svojim profesorima reagujući na odluku Nastavno-naučnog veća da od 6. juna počne nadoknada nastave, ali i na činjenicu da su toj diskusiji posvetili samo 97 minuta, Baucal dodaje: „I to je način da se razgovara. Ne baš najbolji, ali može biti dobar način da se obnovi razgovor.“
Nisu oni nikakvi junaci, oni brinu za svoju zadnjicu, ni za šta drugo. I sva tri zahteva su pare, pare i pare. Ali za njih, a za učenike, za studente, za decu, nema ništa – Aleksandar Vučić
Očigledno je neophodno da se razgovor ne samo obnovi, već možda da krene iz početka jer su studenti Fakulteta političkih nauka najavili blokadu obnovljene nastave uz reči da je to pokušaj obesmišljavanja borbe koju vode, uz poruku: „Blokada je naš odgovor na sistemsku nepravdu – sredstvo otpora, a ne puka smetnja u funkcionisanju nastave.“
I šta sad?
„Profesori koji jesu za nastavu i dalje govore da podržavaju studente, ali studenti u ovom trenutku to ne mogu da prihvate. Ja ne spadam u nastavnike koji misle da treba da se radi nasuprot željama i onome što studenti misle i to ne zato što mislim da su oni najpametniji na svetu, već zbog onog što su učinili za ovih sedam meseci i zato što su njihovi zahtevi ono što je potrebno celom društvu. Dakle, ono što je uspešno odrađeno ovim delegiranjem pritisaka jeste skretanje pažnje sa osnovne teme, ali svi radimo na tome da ponovo dođemo do konsolidacije i da se vratimo na temu koja je jedino bitna i za koju su se borili i studenti i profesori ih podržavali. I evo sada na ovoj raskrsnici mi koji smo u potpunosti uz studente i nismo podlegli toj ideji nastave mimo njihove volje, pokušavamo sami sebe da osnažimo i da mi budemo ti koji će da povedu ovaj protest u ovom trenutku“, kaže Biljana Stojković.
Za tako nešto će biti potrebno baš mnogo snage s obzirom na to da je povratak na nastavu davno prestao da bude problem školovanja jedne generacije, već je prerastao u politički okršaj vlasti sa sopstvenim građanima i osvetnički pohod režima sa intelektualnom elitom. I sunovrat univerziteta, baš kao i hapšenja, neće stati, čak ni kada se obnovi nastava. Da nije tako, vlast bi već ukinula Ćacilend, a svoje dobre studente poput Vladimira Balaća i Miloša Pavlovića poslala na njihove fakultete, na kojima je nastava već obnovljena.
