Prošlo je previše godina u ćutanju. Previše vremena u saginjanju pred nepravdom, bahatošću i kriminalom. I mnogo smo ostali dužni u svim ovim godinama. I prema njima, koji su nas za vratove povukli u kaljugu nečovečja, ali i prema sami sebi, što smo im to dozvolili. Što nismo imali dovoljno pameti, dostojanstva, ljudskosti, hrabrosti i elementarnog kućnog vaspitanja da se suprotstavimo protivprirodnom političkom bludu Aleksandra Vučića nad svima nama, ali i nad našom decom. A, upravo su ta naša deca prošle godine upalila iskru otpora, koja je obasjala i one za koje smo verovali da ih je sistem u potpunosti slomio. Građani, profesori, novinari, umetnici, poljoprivrednici, radnici … obasjani tim slobodarskim plamenom mladosti i pameti, su danas stali na crtu režimu i poručili: vreme je za svođenje računa. Vreme je da se podvuče crta i da se uzvikne: sad je bilo dosta! Ovo nije borba za vlast, ovo nije borba za državu, ovo je borba za opstanak!
Država je nestala one noći kada su zločinci porušili Savamalu. Kada su ubili čoveka, kada su razvalili centar Beograda i time Ustav i zakone ove zemlje. Posle toga sve je palo – slobodni izbori, univerziteti, mediji, tužilaštvo, nezavisne institucije
Po mom mišljenju, država je umrla još u jesen 2012. godine, kada su u Srbobranu narko-falange prebile oca i sina mesara, a policija uhapsila njih. Svi smo tada ćutali, sem onih koji su se radovali u tišini. Država je nestala one noći kada su zločinci porušili Savamalu. Kada su ubili čoveka, kada su razvalili centar Beograda i time Ustav i zakone ove zemlje. Posle toga sve je palo – slobodni izbori, univerziteti, mediji, tužilaštvo, nezavisne institucije. Političari su postali poslušnici, opozicija mrtvo slovo na papiru, a mi – publika. Publika glovonemih koji sede u svojim senkama, ćutke gledajući kako kriminalci postaju vlast – ministri, poslanici, direktori, „ugledni“ biznismeni, a Srbija iz države postala narko-kartel.
Država je nestala negde između proglašavanje Omera Mehića alkoholičarem tokom “uspešnog spasavanja” mrtve bebe. Nestala je zajedno sa dva minuta snimka sa naplatne rampe i ismevanja roditelja nastradalih u Lučanima. Ni tada ništa nismo rekli. Opozicija se pretvorila u honorarne novinare koji izveštavaju sa terena, objavljuju desetine afera koje su se redom “olupale” o Vučićevo “Pa šta?” i završavala bez ikakvog krivičnog epiloga.
Država je nestala kada smo prihvatili da nam drogirani i pijani manijaci u skupim automobilima ubijaju decu po ulicama, pa nam se već sutradan smeše sa ekrana sa nacionalnim frekvencijama. Pala je na kolena tokom masovnih ubistava u Duboni i Ribnikaru. Postajala je sve bleđa i sve imaginarnija svakim novim danom žalosti, da bi 1. novembra 2024. država Srbija i konačno prestala da postoji, obrušena i zakopana u ruševinama zajedno sa petnaestoro mrtvih i dvoje povređenih u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Opozicija se pretvorila u honorarne novinare koji izveštavaju sa terena, objavljuju desetine afera koje su se redom “olupale” o Vučićevo “Pa šta?” i završavala bez ikakvog krivičnog epiloga
Dakle, ovo nije borba za državu, za koju smo sami dozvolili da nam je kidnapuju, siluju i na kraju likvidiraju. Nju tek treba ponovo da izgradimo.
Ovo je borba za povratak u civilizacijske okvire. Borba za povratak građanskih vrednosti, vaspitanja, pristojnosti, obrazovanja, borba za vraćanje srama na pravu stranu. Ovo je borba za društvo koje diše, za pravo na život dostojan čoveka. Za naše pravo da ostanemo ovde i da gledamo svoju decu kako rastu. Ovo nije borba samo za studente. Ovo nije borba samo za Novosađane. Ovo je borba za sve nas. Ovo je borba za pravdu. Za pravo da ostanemo, da živimo, da hodamo uspravno. I zato – svaki dan, korak po korak, borba mora da traje.
Država je nestala kada smo prihvatili da nam drogirani i pijani manijaci u skupim automobilima ubijaju decu po ulicama, pa nam se već sutradan smeše sa ekrana sa nacionalnim frekvencijama
Mnogo je razloga da verujemo da ćemo ovaj put uspeti. Sada nema nazad. Nema nazad, jer smo konačno videli šta nam je oduzeto. Nema nazad jer previše ljudi više ne spava mirno, jer se previše nas pomerilo iz zone komfora. Previše je onih koji više ne mogu da gledaju u oči svojoj deci i govore im da ovde ima budućnosti. Jer nazad nas čeka samo mrak i svirepa osveta najgorih u ovom društvu – osveta prema profesorima, studentima, novinarima, umetnicima, građanima koji više ne pristaju na ćutanje i strah. Nema nazad. Nema uzmicanja. Nemamo prava na to. Nemamo prava da mirno stojimo i gledamo svoja posla dok nas pljačkaju, gaze, dave u poplavama, ubijaju na naplatnim rampama ili nam na glave ruše tone betona zbog svoje gramzivosti i bahatosti.
I, najbitnije: nema nazad jer imamo ljudsku i roditeljsku obavezu prema desetinama hiljada studenata i srednjoškolaca koji su, zbog naših propusta, nemara, nečinjenja … danas prisiljeni da ispravljaju naše greške! Jer smo dozvolili da odrastaju u državi koju smo mi lično izgubili, prodali za sitniš, izdali je sopstvenim ćutanjem.
Srbija je postala crna rupa na mapi Evrope – sve dalje od civilizacije, od suseda, od pravde. Zemlja najvećih korupcijskih afera, bez prijatelja i bez budućnosti. Ograđena bodljikavom žicom, omeđena kolonama automobila koji čekaju da izađu iz nje. Njihov cilj je ostvaren. Proterali su preko 600.000 građana ove zemlje – bahatošću, neznanjem i bezočnošću. Uništili su obrazovanje, zdravstvo, pravo na dostojanstvo.
Nemamo prava da mirno stojimo i gledamo svoja posla dok nas pljačkaju, gaze, dave u poplavama, ubijaju na naplatnim rampama ili nam na glave ruše tone betona zbog svoje gramzivosti i bahatosti
Na nama je samo jedan zadatak: da im ne dozvolimo da proteraju i ovu generaciju. Generaciju koja je, posle toliko godina, odlučila da budućnost gradi ovde, a ne u tuđim zemljama. I zato, nema skretanja sa teme. Nema kompromisa. Zahtevi su jasni:
1. Objavljivanje kompletne dokumentacije za rekonstrukciju železničke stanice u Novom Sadu.
2. Preduzimanje krivičnog gonjenja i sprovođenje krivičnog postupka protiv pravnih i fizičkih lica odgovornih za pad nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, u skladu sa zakonom.
3. Podnošenje ostavki i utvrđivanje krivične odgovornosti predsednika Vlade Republike Srbije Miloša Vučevića i gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića.
4. Preduzimanje krivičnog gonjenja i sprovođenje krivičnog postupka protiv svih lica odgovornih za napade na učenike, studente i građane prilikom mirnih demonstracija.
5. Preduzimanje krivičnog gonjenja i sprovođenje krivičnog postupka protiv policijskih službenika odgovornih za napad i nanošenje povreda Iliji Kostiću.
Nema nazad. Nikada više!
Goran Ješić
