Smiraji prethodne i tekuće godine bili su sve samo ne mirni – u decembru 2023. su nastradali prozori na zdanju beogradske, a u novembru 2024. krcalo se staklo na zdanju novosadske skupštine. I, dok su pre dvanaest meseci nezadovoljne građane na ulice prestonice izveli rezultati beogradskih izbora održanih 17. decembra – zajedno s parlamentarnim i pojedinim lokalnim – pre oko dva meseca se u pokrajinskoj prestonici protestovalo zbog pada nadstrešnice na dvaput rekonstruisanoj Železničkoj stanici, kada je ubijeno petnaestoro, a teško povređeno dvoje ljudi. Iz pobune u pobunu, s promenljivim rezultatima i vlašću u čijim su rukama i nož i pogača, i pištaljka i kartoni, i pravosuđe i razne batine – tako bi se mogao sažeti poslednji krug oko Sunca u Srbiji. Međutim, društvena gibanja često ne pitaju za fizičke zakonomernosti, pa bi se, prateći logiku istoričara Erika Hobsbauma o „kratkom 20. veku“, pre moglo reći da je 2024. trajala duže no što kalendar nalaže.
Iz pobune u pobunu, s promenljivim rezultatima i vlašću u čijim su rukama i nož i pogača, i pištaljka i kartoni, i pravosuđe i razne batine – tako bi se mogao sažeti poslednji krug oko Sunca u Srbiji
Počela je sa zatvaranjem biračkih mesta pre godinu dana, a kada će se i kako okončati verovatno ne znaju ni oni od kojih to najviše zavisi – studenti koji u više od šezdeset blokiranih fakulteta zajedno sa školarcima, ProGlasom i opozicijom zahtevaju političku i krivičnu odgovornost za jednu od najvećih tragedija u istoriji Novog Sada. Njihov zajednički protest u sadejstvu s poljoprivrednicima koji se odigrao 22. decembra u Beogradu samo je tačka u lancu akcija koje će se izvesno nastaviti i nakon zaključenja ovog broja.
Kad u obmani nađeš istinu
Ipak, vlasti su bile u pravu, i to dvaput – i pre godinu dana, kada je Ana Brnabić kao premijerka rekla da demonstranti „ne veruju institucijama sopstvene države“, i tokom poslednja dva meseca, kada se iz usta naprednjaka moglo čuti da uzrok pobune nije samo pogibija nedužnih građana. Uobičajeni garnirung o obojenim revolucijama i grupama za pritisak, domaćim izdajnicima i stranim agentima, „plenumskim kuharicama“ i Kurtijevim evrima, liderima opozicije kojima je „žao što nije još ljudi poginulo“, a koji se pričinjavaju sadašnjoj predsednici Narodne skupštine… nekome je jestiv, nekome ne, zavisi od glave i stomaka, ali svakako nije bio od presudne važnosti.
„Decembarski izbori bili su prekretnica, jer do tada nismo videli tako veliki obim manipulacija u pokušaju da se zadrži vlast. Ipak, već u junu došlo je do značajne političke demobilizacije, i taj momentum je izgubljen dosta pre ove snažne mobilizacije koju danas vidimo na ulicama i fakultetima. S druge strane, kada posmatramo nezadovoljstvo koje se širi i preplavljuje javni prostor i pažljivo oslušnemo pritužbe građana, očigledno je da vlast sada plaća cenu onemogućavanja rešavanja društvenih sukoba kroz institucije“, kaže za Radar Vujo Ilić, politikolog i naučni saradnik na IFDT.
Prema njegovim rečima, prisustvujemo naplati loših odluka režima koje su dugo donošene bez kontrolnih mehanizama. To je belodano postalo baš u decembru 2023, kada je, uprkos rekordnom broju kontrolora, široka politička, poslovna i kriminalna škvadra okupljena oko predsednika Srbije Aleksandra Vučića nadomestila prethodni pad rejtinga usled martovskog prihvatanja Ohridskog sporazuma, odnosno krvoprolića koja su se u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Maloj Duboni i Orašju dogodila u dva dana maja. Na „najpoštenijim izborima u istoriji Srbije“, kako je rekao Vučić, „čistim, dakle, kao suza“, tercirao je ministar finansija Siniša Mali, koalicije oko SNS i SPS osvojile su 53,3 na republičkom nivou, a 52,77 odsto glasova na beogradskom. Posmatračke misije CRTA, ali i OEBS i Evropskog parlamenta, čiji je dolazak opozicija zahtevala, a vlasti prihvatile, svedočile su brojnim neregularnostima, pobrojanim u nepovoljnom izveštaju ODIHR i oštroj rezoluciji EP iz februara.
Šef posmatračke misije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Stefan Šenah tvrdio je da je „opozicija u Beogradu bila neupitno u prednosti“, te da su posmatrači „stekli utisak da su u Beogradu izbori pokradeni“. „Svakako ima negativnih aspekata“, bila je saglasna Brnabić, ali donekle – za nju je izveštaj ODIHR čak „stavio tačku na laži o krađi izbora“. Na kraju je to učinio Vučić, najavivši implementaciju 25 preporuka za poboljšanje izbornih uslova. Nekad.
Pobune i razočaranja
Ipak, pobuna je jačala, kao i nepoverenje koalicije „Srbija protiv nasilja“, inicijative „Borba – mladi“ i opozicionog biračkog tela, ideološki heterogenog, ali ujedinjenog u višegodišnjoj frustraciji. Okupljanja ispred RIK-a, policijskih postaja, Palate pravde, zgrade RTS, Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, ali i Skupštine grada Beograda, kada je uz suzavac privedeno tridesetak demonstranata, izbrusila su novi zahtev: beogradski izbori uz prethodno unapređenje izborne prakse.
Usledio je period demobilizacije koji je Ilić pomenuo – vlasti su pacifikovale javni diskurs i prevele ga u sebi znane okvire: biće glasanja, samo što nije. Cepanje koalicije „Srbija protiv nasilja“ na one koji su pristali da učestvuju na novim beogradskim izborima – ali i preostalim lokalnim u Srbiji – i one koji su zahtevali potpunu implementaciju preporuka, mnoge je razočaralo. Vladajuće stranke su 2. juna usled niže izlaznosti još ubedljivije učvrstile vlast u glavnom gradu, a niška Medijana postala je jedini primer institucionalno konkretizovanog nezadovoljstva. Slično bi se desilo i u opštinama Stari grad i Vračar, ali su se Marko Bastać i odbornici Narodne stranke odlučili za „politiku kontinuiteta“, nasuprot inatliji i kardiohirurgu Draganu Miliću i grupi Nišlija okupljenih oko njega.
„Sredinom godine, činilo se da vlast koristi povoljan trenutak nakon junskog kolapsa opozicije da bi realizovala ranije odložene projekte, pre svega projekat Jadar. U Beogradu se to manifestovalo i otvaranjem nekoliko novih urbanističkih žarišta, verovatno s namerom da se rasprše lokalni otpori. Međutim, nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, opozicioni poslanici i odbornici preuzeli su inicijativu i pokazali da i oni mogu da prošire to polje sukobljavanja, blokadom pravosudnih institucija“, predočava Ilić.
Neka se spremi litijum
I, zaista, ni tri nedelje nakon slavlja, Vučić se zabrinuto obratio građanima i zamolio ih da razmotre rudarenje litijuma kao „kritične sirovine zbog koje će se u budućnosti voditi ratovi“. Požuri polako, uz takt evropskih lidera kojima nove izborne neregularnosti nisu bole oči koliko one u decembru. Tački koju je 2022. Vlada Srbije stavila na projekat Jadar, Ustavni sud je već u julu 2024. docrtao rep i pretvorio je u zarez. Usledilo je zmijožabljenje javnosti, režimske, opozicione i neopredeljene, a, govorili su upućeni, i pojedinih ministara i poslanika vladajuće većine, koji su strahovali da će im insistiranje na eksploataciji litijuma srozati podršku i među sopstvenim biračima, te protivnicima podariti argument za dalji revolt.
Sredinom godine, činilo se da vlast koristi povoljan trenutak nakon junskog kolapsa opozicije da bi realizovala ranije odložene projekte, pre svega projekat Jadar. U Beogradu se to manifestovalo i otvaranjem nekoliko novih urbanističkih žarišta
Vujo Ilić
I bili su u pravu, nije da nisu. Prema rečima Vladimira Simovića, sociologa iz Centra za politike emancipacije i platforme „Solidarnost“, projekat Jadar nije kao magnet privukao različita nezadovoljstva samo zato što su vlasti od njega naizgled bile odustale, što je delovalo kao pobeda nad režimom koji toliko kontroliše situaciju da ne dozvoljava poteze koji bi ukazali na njegove moguće slabosti. I do njegovog ponovnog pokretanja bilo je jasno da je reč o primeru borbe „malog čoveka“ protiv moćnika, na vlasti ili u multinacionalnim korporacijama, kao i da će se dvostruki aršini – zelena tranzicija kapitalističkog centra ne može bez urušavanja životne sredine na periferiji – lomiti na grbači Srbije. Naličje novčića čije se lice takođe pokazalo: Zapad ipak može da zagovara demokratske vrednosti i zaštitu ljudskih prava u Srbiji, a da istovremeno zatvara oči pred autoritarnim tendencijama.
„Poseta Olafa Šolca i delegacija EU i Nemačke verovatno je trebalo da služi umirivanju javnosti i stvaranju pozitivne slike o samom projektu, ali je efekat bio suprotan. Ispostavlja se da ekonomski interesi nadilaze zalaganje za demokratiju, što nije neka novina, samo smo sada to jasno osetili na sopstvenoj koži. Izvlačenje javnih sredstava u privatne džepove kroz različite preplaćene infrastrukturne projekte isto nije neka novina, ali do pada nadstrešnice nije bilo posledica po ljudske živote. Sada jasno svi mogu da vide da poslovanje vlasti nosi neposredni rizik po sve nas, u onom najelementarnijem, životnom smislu“, objašnjava Simović masovnost pobuna za Radar.
Prostora za dijalog više nema, a barikade su ušančene kao nikada od 2012. godine; godina koja ostaje za nama jeste godina pobune, ali protiv bezvlašća odevenog u samovlašće koje traje dvanaest puta duže. Vučićeva senka sve je bleđa, a vera u izbore kao u izlaz sve tanja
Iako su se iz opozicije tokom juna promaljali pozivi na novi izborni ciklus, Vučić ih je najavio za proleće 2027. godine, ostavivši prostor za eventualne rekonstrukcije Vlade. Dovoljno vremena za proizvodnju pristanka za realizaciju Jadra, dovršavanje Ekspa i usvajanje projekta oko Generalštaba, uklanjanje Starog savskog mosta i izgradnju novog, prilagođenijeg potrebama Beograda na vodi, rušenje najvećeg dela sajamskog kompleksa… taman i da se Šapić izigra u rekonstrukcijama Vesićevog Beograda, a ostatak rudnih resursa razdeli stranim investitorima. Ipak, usledilo je novo klizište rejtinga.
(Ne)očekivani rast represije
Pobuna je ovog puta počela u Loznici i Gornjim Nedeljicama, protestima potkraj juna. U novom opozicionom pregrupisavanju naročito je loše prošao Branimir Nestorović, koga su demonstranti izviždali zbog odluke da 2023. u Beogradu ne formira opozicionu većinu, dok su se ostali ujedinili oko litijumskog pitanja, verovatno prvog u nekoliko decenija koje je zasenilo kosovsko.
Period je obeležila i pojačana represija, pa su sredinom avgusta, otprilike u vreme kada se u Beogradu okupilo 50.000 ljudi, iz inicijative „Kreni-promeni“ upozorili da je za oko nedelju dana na informativni razgovor pozvano četrdesetak aktivista širom Srbije, te da im je policija upadala u stanove i pretresala ih. Nebojšu Petkovića i Zlatka Kokanovića iz udruženja Ne damo Jadar – potonjem je, kao i Milanu Pajiću, poljoprivredno gazdinstvo početkom decembra stavljeno u pasivni status – privodila je BIA, trojicu aktivista je sudija po hitnom postupku osudio na zatvorske kazne i poslao ih na izdržavanje zbog tobožnjeg napada na novinarku Informera… u strahu od blokada saobraćaja, nalik onima s kraja 2021, vlast je hapsila zbog objave na društvenim mrežama, razvijanja transparenta, anonimnih optužbi, potvrđujući da će loš majstor sa čekićem u rukama u svemu videti ekser.
Blokade su se, međutim, preselile u fakultetske amfiteatre i na raskrsnice, gde građani danima i nedeljama unazad učestvuju u petnaestominutnim protestima „Zastani, Srbijo“. Dovoljno česti i masovni da ne prođu neprimećeno, fokusirani da se ne izduvaju, značajni da se konsoliduju s višestruko izigranim poljoprivrednicima kojima za rukom polazi ono što im BIA pre četiri meseca nije dozvolila – da blokiraju magistralne puteve i traže smenu premijera i resornog ministra. Batinanje studenata i uletanje kolima u grupe demonstranata, te dokazivanje sprega MUP i kriminalaca dolilo je ulje na vatru, baš kao i napad na lidera SSP Dragana Đilasa i Đorđa Aleksića u kojem je učestvovao i funkcioner SNS i beogradski sekretar za investicije Luka Petrović.
Deluje da nema te ostavke – Vesićeve, Momirovićeve ili Jelene Tanasković – niti te optužnice koja bi mogla da zaseni snimak razgovora u kojem bivši potpredsednik Skupštine Vojvodine Damir Zobenica poziva članstvo na provociranje ogorčenih demonstranata.
Niti Vučićeve izjave da je „spreman da razgovara s predstavnicima studenata“ i najave naizgled povoljnih stambenih kredita za mlade, koje bi uspele da brojne gafove premijera Vučevića gurne u zapećak.
Deluje da nema te ostavke – Vesićeve, Momirovićeve ili Jelene Tanasković – niti te optužnice koja bi mogla da zaseni snimak razgovora u kojem bivši potpredsednik Skupštine Vojvodine Damir Zobenica poziva članstvo na provociranje ogorčenih demonstranata
Niti je, uostalom, moguće zamisliti normalan parlamentarni život, čak ni po naprednjačkim standardima, nakon sednice na kojoj je posle fizičkog obračuna poslanika opozicije i vladajuće većine Brnabić bez rasprave usvojila 68 tačaka dnevnog reda, uz povike: „Nikada nas nećete pobediti!“
Prostora za dijalog više nema, a barikade su ušančene kao nikada od 2012. godine; godina koja ostaje za nama jeste godina pobune, ali protiv bezvlašća odevenog u samovlašće koje traje dvanaest puta duže. Vučićeva senka sve je bleđa, a vera u izbore kao u izlaz sve tanja.
