Ko je danas i pored poziva da se bojkotuje bilo kakva kupovina pokušao da je ipak obavi onlajn, na sajtu Halo oglasa ga je oko podneva dočekao natpis „Petnaest minuta tišine“. Nema sumnje da se radi o lepom gestu solidarnosti i sa studentima i sa žrtvama, ali je on bio vremenski oročen – trajao je 15 minuta i onda je „normalnost“ nastavila da teče. Baš kao što je nastavila da teče i u skoro svim državnim ustanovama gde su radnici ili izlazili na 15 minuta da odaju poštu nastradalima ili su se u boljem slučaju pridruživali kolonama studenata na sat vremena.
U generalnom štrajku su mahom oni isti koji su bili i 24. januara kada su studenti prvi put pozvali na njega – svi koji su zaduženi za opismenjavanje i kulturu nacije. Uz same nosioce štrajka prosvetne radnike i univerzitete, ponovo su se u prvim redovima našli zaposleni u kulturnim ustanovama, advokaturi, nezavisnim medijima i pojedinci iz raznih sfera. Mnogi vlasnici ugostiteljskih objekata su zatvorili svoje radnje uz napomenu da će ih to koštati ali da žele da plate cene „zbog višeg cilja“ i „morala“ (vlasnik lokala „Naša Marina“ Aleksandar Davinić), ali su i mnoga vrata kafića ostala ne samo otvorena, već i ispunjena do poslednjeg mesta.
Da se ne lažemo – ti koji koriste sunčani dan da bi popili piće u nekoj bašti su deo druge Srbije kojih ima i kojima je sve potaman u onome što trenutno žive. I logično je da ih ima jer teško da bi vlast takva kakva jeste mogla da opstane nakon svih nesreća, ubistava i strašne cene koju su mnogi platili, da se nije postarala da odneguje i one koji u svemu tome mogu da uživaju.
Strah od ucene
A one koji ne mogu je ponovo uplašila i ucenila, taman na vreme. Nije slučajno što je plata od nekoliko dinara stigla na račune prosvetnih radnika samo dan pre najavljenog generalnog štrajka. To nije pokolebalo prosvetare, oni su još pre četiri meseca odlučili da plate cenu za bolju budućnost dece, ali jeste sve druge. I to u tolikoj meru da su recimo zaposleni u Apotekarskoj ustanovi Beograd ostali u svojim praznim apotekama (tamo više ni običan aspirin ne stiže, a ne neki ozbiljniji lek) da bi nudili „ništa“ i pored činjenice da dva meseca nisu primili platu. Kragujevački apotekari su bar izašli da se priduže petnaestominutnoj tišini sa transparentima na kojima je pisalo „Ne damo državne apoteke u ruke onih koji ne znaju razliku između aspirina i profita“, ali i da se pridruže jednočasovnoj blokadi saobraćaja.
Oni koji koriste sunčani dan da bi popili piće u nekoj bašti su deo druge Srbije kojih ima i kojima je sve potaman u onome što trenutno žive. I logično je da ih ima jer teško da bi vlast takva kakva jeste mogla da opstane nakon svih nesreća, da nije odnegovala i one koji u svemu tome uživaju
Svesni da i pored najbolje volje nemaju moć da zaštite radnike koji su sve češće žrtve odmazde (mnogi ostaju i bez posla) studenti su na sastanku da sindikatima apelovali da se štajk ne organizuje po svaku cenu i da se ne ugrozi nijedno radno mesto. Tim povodom je predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić objasnila da će za sada proglasiti samo štrajk upozorenja jer je to lakša varijanta s obzirom da nisu imali dovoljno vremena da ga pripreme po zakonu i dodala: „Srbija je toliko dugo pod pritiskom, da ne može za dva pokušaja generalnog štrajka da i dođe do generalnog štrajka. Ali svaki naredni će biti veće oslobađanje od straha i sve veći i prisutniji bunt“.
A gde smo tačno, možda se najbolje videlo po ponašanju radnika Kolubare, bez kojih se nikada ne bi ni dogodio 5. oktobar. Sindikat Jedinstvo EPS objavio je danas na svom Fejsbuk profilu snimak okupljanja građana i radnika Kolubare ispred Poslovodnog odbora u centru Lazarevca, nakon čega se krenulo u blokadu autobuske stanice. U akciji je učestvovalo između 150 i 200 radnika, a među njima je bio i Goran Perišić, koji je dobio otkaz zbog podrške studentima i koji je najavio da će sa srednjoškolcima blokirati deo grada. Samo dan ranije dugogodišnjoj radnica Elektroprivrede Srbije i Rudarskog basena Kolubara Vesna Lakićević, kojoj je uručen otkaz nakon objava na društvenim mrežama o podršci studentskim protestima je izjavila da bi ukoliko „stane Kolubara, pala vlast“ i da su zbog toga pripadnici BIA po ceo dan u tom preduzeću.
Zaposleni u Apotekarskoj ustanovi Beograd ostali u svojim praznim apotekama da bi nudili „ništa“ i pored činjenice da dva meseca nisu primili platu, dok su kragujevački apotekari blokirali saobraćaj
Nema sumnje da se nezadovoljstvo širi, da strah slabi, da se pojedinci usuđuju da dignu glavu nakon višemesečne studentske misije i šetnje od mesta do mesta, baš kao što i nema sumnje da su svojim akcijama stigli do limita i da je teško preći na sledeći nivo pobune ili, ukoliko je to uopšte moguće, na dijalog sa vlastima o razrešenju krize. Ni opozicija, ni civilni sektor, ni nezavisni intelektualci i udruženja poput ProGlasa ili nezavisne anketne komisije više ne mogu da stoje u „poslednjim redovima“ (mestima koja su za njih bila „rezervisana“ u dosadašnjim protestima), ukoliko postoji konsenzus da nam je potrebna uređena i pravna država.
Ili, što je još gore, ukoliko ne želimo da prosvetari, muzičari, glumci, profesionalni novinari… dakle svi koji su poslednjih meseci podneli veliku žrtvu – pa i sami studenti – ne budu izbrisani u akciji odmazde režima.
