Prošle nedelje je naslovnice skoro svih tabloida ukrasila ista rečenica: „Vučić poslao snažnu poruku: Večeras u Parizu, uskoro u Negotinu, Mionici, Sečnju, Novom Sadu – Uvek uz svoj narod“. Da može i bolje od toga demonstrirao je Alo koji je „moćan iskaz“ upotpunio i svojim originalnim zapažanjem: „Narod Srbije ne da svoje tkivo. Vučić poslao snažnu poruku…“, a donekle i Srpski telegraf rečenicom: „Kakva poruka iz srca Pariza“.
Ukoliko nam srce nije stalo od tog izliva elokventnosti i moći (s čim je tabloidna resavska škola očito računala), pa smo se udubili u pravo značenje izrečenog, mogli smo da saznamo da će Vučić ipak otići u Novi Sad, od kog je ne zna se koliko puta odustao, ali da će pre toga obići Negotin, Mionicu i Sečanj… Dakle, istorijska poseta „svog“ najranjenijeg dela naroda se odlaže bar dok ne zađemo u duboku zimu, što i ne bi bio veliki problem (ako je Novi Sad preživeo godinu dana nakon nesreće bez njegove posete, preživeće i dodatnih nekoliko meseci), da nije šetača sa Kosova. Ipak je krajnje neodgovorno, čak i od vlasti kakvu imamo, da 60 svojih vernih pristalica koji su sa Kosova krenuli peške ka Novom Sadu još 29. oktobra, primorava da hodaju ukrug dok se Vučić ne smisli da održi miting na kome će njihov dolazak biti centralna tačka.
Ipak je krajnje neodgovorno, čak i od vlasti kakvu imamo, da 60 svojih vernih pristalica koji su sa Kosova krenuli peške ka Novom Sadu još 29. oktobra, primorava da hodaju ukrug dok se Vučić ne smisli da održi miting na kome će njihov dolazak biti centralna tačka
Mada za njihovu sudbinu ne bi trebalo kriviti Vučića jer ih, po sopstvenom priznanju, nikada lično nije ni pozvao u Novi Sad, a još manje je zahtevao da peške pređu 315 kilometara za 10 dana. Sami su se odlučili da kopiraju studente i da obraduju predsednika njegovim omiljenim disciplinama „kontrašetnjom“ i „kontramitingom“, a jedan od šetača, Milan Arsić iz Gornjeg Kusca je rekao: „Krenuli smo u Novi Sad, da pokažemo da smo uz predsednika Vučića i mnogo nam znači što on daje podršku ljudima na Kosovu i Metohiji. Uz Božju pomoć stići ćemo do cilja.“
Da li je u pitanju bila Božja ili neka druga pomoć ne znamo, ali su je imali: na volšeban način su se stvorili autobusi koji su ih prevozili čim se sklone kamere, smeštaji u hotelima, a i Darko Glišić da bi ih pozdravio rečima da su oni „prva linija odbrane jer su krenuli u marš slobode, u marš za Srbiju, za njen opstanak, u marš za predsednika kojeg je narod izabrao“. Tako opremljeni i motivisani su povremeno koračali verujući u najavu da će mnogo veći skup od studentskog pomena biti održan, a da će ga oni uveličati svojim dolaskom i „podizanjem glasa protiv blokada i zaustavljanja Srbije“. Hitali su ka najvećem vatrometu i najvećoj bakljadi (bar tri puta većoj od one za studente), uživajući i u onim nešto manjim koje su im organizovane u Ušću kod Kraljeva, Preljini kod Čačka, Meljaku kod Barajeva, a posebno onom u Beogradu, jer je osvajanje Ćacilenda od strane vlasti omogućilo da budu u samom centru grada a ne da im „pogaču, so i srpske pesme“ izmeste u Sremčicu ili neko drugo mesto kod Beograda. Tu ih je dodatno častio i MUP tvrdnjom da ih je dočekalo 47.500 ljudi, ali i predsednik SNS-a Miloš Vučević, više nego potresnim govorom: „Praštajte nam što vas ne čuvamo dovoljno, što smo se bavili koja je ulica slobodna po Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Valjevu, Somboru, što smo se bavili da li đaci smeju da uče ili studenti da polažu ispite, što su nam za to vreme proterivali, hapsili, upucavali Srbe na Kosovu i Metohiji, a gledali da razvlaste Republiku Srpsku. Praštajte nam što smo se bavili trivijalnim stvarima, tobože, baveći se pravdom onom kojom nameću blokaderi, a rušeći suštinski državu.“
Šteta što u tom emotivnom naletu Vučević nije zatražio oprost i zbog toga što su ih nakon tog 5. novembra izgubili na deonici Beograd – Novi Sad, jer na svoje odredište nikada nisu stigli, a svi nerežimski reporteri su se rastrčali po Vojvodini i dve nedelje pokušavali da ih pronađu na nekom sporednom putu i da im pomognu u slučaju da su zalutali. Ništa, nema im ni traga, a pritom ih čak ni njima naklonjeni MUP ne traži. Da su se kojim slučajem vratili kući, sigurno bismo za to čuli – naprednjaci bi im obezbedili svoje taksiste koji bi ih poput studenata vratili, a sugrađani bi im obezbedili još veće slavlje, jer kada se nešto kopira, onda se valjda kopira do kraja.
Kosovski lojalisti za jednokratnu upotrebu
Teško je poverovati u zlonamerne tvrdnje koje se sve češće pojavljuju na X platformi da su „stigli u Rumuniju sa kanisterima“, ali je nejasno da li je država u naletu otuđenja od sopstvenih građana odlučila da joj ni lojalisti sa Kosova više nisu potrebni, ili ih je sklonila negde na sigurno i drži u pripravnosti za trenutak u kom će Vučić zakazati „najveće okupljanje ikada“ u Novom Sadu.
Šta god da je, ipak se radi o odgovornosti šetača sa Kosova i ceni koju će morati da plate za naivnost koju su ispoljili verujući da će Vučić ikada u tom gradu održati miting. Od pada nadstrešnice samo je jednom bio u Novom Sadu, ali ne da bi odao poštu žrtvama već da bi odao poštu razbijenom prozoru na prostorijama SNS-a. Bilo je to samo šest dana nakon tragedije kada su se protesti pojavljivali samo u naznakama i kada je imao dovoljno policije da ga zaštiti, pa se ipak nije usudio da promoli glavu izvan stranke.
Da su kojim slučajem slušali Mirana Pogačara koji je lepo objasnio da je Vučić rekao samo datum a ne i godinu, možda sada ne bi izgubljeno tumarali po Vojvodini, ili gde već tumaraju i čekali da prvo obiđe Negotin, Mionicu, Sečanj..
Tri meseca kasnije je najavio „popravni“, iznerviran primedbom Gorana Ješića da se ne usuđuje da prošeta Novim Sadom, pa je šetnju najavio za 7. februar. „Imam nekog stranačkog posla tamo, inače nisam planirao, planirao sam da izađem iz auta, obavim šta imam i vratim se, ali danas ću da šetam Novim Sadom 15 minuta“, izjavio je, a onda dodao: „Kaže da neću šetati Novim Sadom? Odoh ja tamo.“ Da li je obavio posao koji je planirao ne znamo, ali znamo da nije šetao – Novosađani su se organizovali i postavili posmatrače u slepim ulicama i budžacima, ali ga niko nije video ni tokom dana, a ni tokom noći. Par dana se čekalo da li će tabloidi napraviti neku foto-montažu i prikazati ga kako ipak šeta, ali očito ni oni nisu bili svemoćni.
Novu priliku im je dao 12. jula kada je obišao radove na izgradnji mosta preko Dunava kod Petrovaradina, u sklopu Fruškogorskog koridora, a što je najavljeno kao odlazak u Novi Sad. Svi su dali sve od sebe da uveličaju taj dolazak, da prenesu njegove reči da su „blokaderi naneli štetu Srbiji, ali neće više jer je to doba prohujalo sa vihorom“, ali niko se nije usudio da tvrdi kako je održao veličanstveni skup u Novom Sadu, jer je baš kao i šetači sa Kosova završio na periferiji: stajao je na auto-putu okružen kordonima policije i kordonima autobusima dovezenih naprednjaka. Nije se usudio čak ni da pogleda preko ramena svojih zaštitara, mada je na rečima kao i uvek bio drčan, pa je poručio da će „uskoro otići na centralni gradski trg u Novom Sadu“. Više nismo ni mogli da očekujemo, ipak se radi o čoveku koji je svoju hrabrost dokazao kada je krenuo u Niš, a onda pobegao u hotel Nais čim je čuo da su tamo nemiri, pa je dobro ušuškan i sakriven, zapretio: „Uskoro dolazim u Niš i razjuriću sve batinaše koji misle da mogu da prave red u Srbiji onako kako oni hoće“.
Niko se nije usudio da tvrdi kako je Vučić održao veličanstveni skup u Novom Sadu, jer je baš kao i šetači sa Kosova završio na periferiji: stajao je na auto-putu okružen kordonima policije
Ako imamo u vidu da je situacija u Novom Sadu daleko opasnija od one u Nišu jer je atmosfera takva da ne samo Vučić, već nijedan od lokalnih SNS funkcionera nije viđen u javnosti u proteklih godinu dana, onda je šestomesečna naprednjačka odluka da ućute sa najavama o odlasku na „glavni trg“ jedna od razumnijih. Nažalost, nemaju razumnog predsednika, jer je komentarišući godišnji pomen (da ne zaboravimo – upitao je da li se 1. novembra tamo održava neka utakmica), najavio skup za 11, najkasnije 16. novembar, a šetači sa Kosova su mu poverovali. Da su kojim slučajem slušali Mirana Pogačara koji je lepo objasnio da je Vučić rekao samo datum a ne i godinu, možda sada ne bi izgubljeno tumarali po Vojvodini, ili gde već tumaraju i čekali da prvo obiđe Negotin, Mionicu, Sečanj…
