Zbog urušavanja demokratskih, institucionalnih i društvenih temelja naše zemlje, deo članstva Srpske akademije nauka i umetnosti zahtevao je ostavku predsednika države Aleksandra Vučića. Prvi među potpisnicima bio je Dušan Teodorović, saobraćajni inženjer i univerzitetski profesor. Razgovaramo sa njim mesec dana od predaje tog zahteva o koji se država, očekivano, potpuno oglušila. Od svih članova, listu je potpisalo svega dvadeset petoro, kojima se u međuvremenu pridružilo još dvoje. Šta misliti o vlasti koja se tako odnosi prema intelektualcima? Šta misliti o medijima koji satanizuju studente u protestu? Kako razmišljati o predsedniku koji deo građana, koji se s pravom bune, „pobeđuje“ gotovo svakodnevno i svira kraj „obojenoj revoluciji“? Kako uopšte izgleda čitava slika društva, pogotovo danas, osam meseci od pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu?
„Pad nadstrešnice pokazao je neverovatan nivo korupcije u našem društvu, potpunu neodgovornost vlasti i njenu spremnost da po svaku cenu, zajedno s tužilaštvima i sudovima, zaštiti krivce, istaknute članove SNS-a. Zorana Mihajlović, Goran Vesić, Tomislav Momirović, Maja Gojković i mnogi drugi, nisu pod istragom tužilaštva“, kaže Teodorović, na početku razgovora za Radar. „Uostalom i glavnokomandujući s Andrićevog venca nije čak ni saslušan, iako je jasno da je on bio glavni nalogodavac proglašavanja gradilišta za završenu železničku stanicu. Neka sada izračuna koliko je procenata političkog rejtinga dobio po jednom ubijenom na železničkoj stanici. Vučića i sve ostale doživljavam kao saučesnike u organizovanom ubistvu u Novom Sadu. Meseci ćutanja režima, pravničkih ’bravura’, izbegavanja odgovornosti i ignorisanja opravdane građanske pobune ukazuju na društvo u kojem su članovi sekte na vlasti nedodirljivi, a građani potlačeni.
Nije nam se sve ovo slučajno desilo. Vučić je od 2012. počeo da primenjuje metodologiju koja karakteriše svaki autokratski režim. U parlament je, iz svoje partije, imenovao nesposobne, polupismene i poslušne. U sledećim koracima, filigranskim radom, bavio se vojskom, policijom, tužilaštvima, sudovima i Ustavnim sudom, svuda imenujući, korak po korak, svoje poslušnike, koji u normalnim društvima ni približno ne bi imali takve karijere. Vođen idejom apsolutne poslušnosti bio je, a i sada je, spreman da stvori svoje institucije, zbog otpora koje su mu pružale neke od postojećih. Primeri za ovo su univerziteti, studenti i advokatske komore. Dovešćemo strane univerzitete, ma kakvi oni bili, imenovaćemo mi advokate, napravićemo i novi studentski pokret, da bismo ostvarili neprikosnoveno vođstvo Aleksandra Vučića, koji objedinjuje državu, partiju i srpski narod. Za svaki svoj neuspeh, a uglavnom živimo u vremenu neuspeha, režim beskrupulozno optužuje opozicione partije, građanske inicijative i pojedince koji pokušavaju da mu se suprotstave. Ako se prouče biografije Hitlera i Musolinija i drugih autokrata, uočavaju se slični modeli ponašanja i političkog delovanja.“
Da li je trenutni izgled Beograda – rušenje mostova, Ćacilend, kružni tokovi… – paradigma ludila koje živimo?
Apsolutno. Urbanističko planiranje je vremenom, u najvećoj meri, ubijeno. Njega je zamenio investicioni urbanizam, u kome nema planiranja i brige o arhitektonskom nasleđu. Beograd na vodi, privatni projekat pod patronatom autokrate na vlasti, pokušava da proguta pola Beograda. Bio sam nedavno u Kanadi. Video sam deo grada sa stotinama kuća starih preko sto godina. U njima često žive mladi bračni parovi, koji čak i pri zameni prozora moraju da dobiju odgovarajuću dozvolu za tip prozora koji bi trebalo da se ugradi. Pod SNS ministrima je razvaljeno i porušeno pola Vračara. Nestali su biseri arhitekture i dvorišta sa travom, cvećem i lipama. Zamenile su ih na brzinu projektovane zgrade u kojima se kvadrat prodaje za najmanje 5.000 evra, pri čemu većina kupaca plaća u kešu.
Bez zajedničkog otpora nenarodnom režimu nema promena u Srbiji. Šanse za formiranje pokreta, sposobnog da pobedi mafiju, postoje. Srbija mora konačno da izabere građansko, demokratsko
društvo, spremno da se suoči s prošlošću
Urbanizam danas, to su neosmišljeni projekti, ignorisanje arhitektonske i inženjerske struke i gaženje javnog, društvenog interesa u korist profita, enormnog bogaćenja i političke promocije. Beograd je tragičan primer grada koji je, u veoma kratkom roku, preuređen po meri jednog čoveka. Nametnuta SNS estetika je paradigma jednog autoritarnog ludila. Napomenimo i da su svi infrastrukturni i izvozni poslovi direktno povezani s pljačkom i enormnim bogaćenjem istaknutijih članova mafije koja vlada Srbijom. Svakako da, po oslobođenju, hitno mora da se ispita poreklo imovine Tomislava Nikolića, Ane Brnabić, Zorane Mihajlović, Gorana Vesića, Nebojše Stefanovića, Slaviše Kokeze i mnogih, mnogih drugih. Podrazumeva se da teret dokazivanja moraju da nose osumnjičeni, a ne tužilaštvo.
Kako komentarišete to što se sve raspada, što se i ono što je napravljeno i u šta se vlast kune, pokazuje upitnim? Kako ste doživeli poslednja otvaranja puteva po Srbiji i ozbiljne napukline u rekonstrukcijama?
To nije slučajnost. To je rezultat ignorisanja znanja i inženjerske profesije od strane režima neznalica, rezultat korupcije i ubrzavanja radova zarad profita, korupcionaških poslova, političkog rejtinga i medijskog spektakla. Ministri građevinarstva, urbanizma i saobraćaja nisu nikada inženjeri, nego partijski apartčici i poslušnici. Svečana otvaranja puteva više podsećaju na cirkuske predstave, pravljene da zadovolje bolesnu sujetu jednog čoveka, nego na obeležavanje završetka infrastrukturnog projekta. Kada se prevrću vagoni, kada brda klize, pruga se krivi, padaju nadstrešnice – to više nije pitanje slučajnosti, nego korupcije, kršenja pravnih i inženjerskih propisa i procedura, nestručnog upravljačkog kadra i neverovatne neodgovornosti režima.
Da li je Ćacilend zapravo najveća i najbolja predsednikova investicija? Šta nam poručuje tom antiestetikom i upornom tvrdnjom da u jednom paravojnom kampu sede studenti? Da li je u stvari Ćacilend smišljen kao predsednikova tvrđava za odbranu?
Ćacilend je mogao da osmisli samo psihopata. Pionirski park nam svojim sadašnjim izgledom i funkcijom šalje poruku da je Vučiću, u cilju očuvanja vlasti, važno da ima armiju vernih i poslušnih plaćenika. Uglavnom su regrutovani među kriminalcima, siledžijama, lopovima, primitivcima, prostitutkama i nižim ešalonima SNS-a. Ćacilend je njegova tvrđava, simbol militarizacije, koji ukazuje na Vučićevu želju za neograničenom vlašću. Ta antiestetika, koju pominjete, jeste estetika pomahnitalog huligana.
Kome te priče o Ekspu, delfinarijumima i bazenima još mogu da se prodaju?
Značajan deo populacije je siromašan, poluobrazovan i udaljen od moderne Evrope. Uz pomoć svojih „marketinških stručnjaka“, šef mafije nastavlja da prodaje laži, iluzije i fantazije, upravo pauperizovanim slojevima društva. Njihova vernost se na izborima dodatno učvršćuje gebelsovskom propagandom, pakovanjima zejtina i šećera i sitnijim novčanim iznosima za kupljeni glas.
A s druge strane je studentski bunt. Kakva je budućnost s ovakvim ponašanjem države prema studentima?
Društvo koje dozvoljava da studenti, mladi ljudi koji traže poštovanje zakona i uređeno društvo, budu izloženi surovom batinanju, koje ima za posledice i teške telesne povrede, neopravdanom zatvaranju, hajci tabloida i lažima, nesporno odustaje od sopstvene budućnosti. Obrazovanje je temelj svakog normalnog i uređenog društva. Represija nad studentima, đacima, i profesorima samo ubrzava raspad države i društva. Srbija, za razliku od mnogih drugih zemalja, nema kampuse – male gradove u kojima su na jednom mestu locirani fakulteti, računarski centri, instituti, centri izvrsnosti, biblioteke, sportska igrališta, studentski domovi i pozorišta. Umesto investicija u budućnost, u pamet, znanje, kampuse, u specijalizacije i doktorske studije na vodećim svetskim univerzitetima, nedozreli i nesposobni autokrata besomučno troši narodne pare, dobijene na osnovu nepovoljnih zaduživanja, na fudbalske stadione, Ekspo i slične neprofitabilne budalaštine. Interesantno je da se prilikom zaduživanja favorizuje Kina, a izbegava EU zbog zahtevane transparentnosti i kontrole trošenja novca. Nema budućnosti, ukoliko, za početak, država ne obezbedi svim učenicima osnovnih škola u Srbiji besplatne udžbenike i užinu.
Svakako da, po oslobođenju, hitno mora da se ispita poreklo imovine Tomislava Nikolića, Ane Brnabić, Zorane Mihajlović, Gorana Vesića, Nebojše Stefanovića, Slaviše Kokeze i mnogih, mnogih drugih
Da li je moguće spasiti autonomiju univerziteta, nakon ovakvog neslaganja između vlasti i studenata?
Svakako da je moguće, ali samo kroz snažno povezivanje profesora, studenata i šire javnosti. Autonomija se ne dobija od Vučića, Macuta i Dejana Vuka Stankovića, ona je naša već godinama, deo je naše i evropske univerzitetske tradicije i mora da se brani svakog dana. Državni univerziteti će postati samo još jedna državna filijala, ukoliko ne uspemo da pružimo najžešći mogući otpor nekompetentnim vlastodršcima.
Kako je moguće da smo pomislili da smo se oslobodili radikalske retorike?
Deluje kao da je veliki broj građana Srbije živeo u iluziji da je demokratska forma dovoljna da bi se obezbedila stvarna demokratija. Radikalska retorika nije nestala, već je čekala pogodan trenutak da se ponovo pojavi. Aleksandar Vučić nije evoluirao, nije prošao političku transformaciju. On je samo nakratko prikrio postulate svoje politike. Danas smo svedoci povratka te politike svom izvornom, radikalskom obliku. Vučić je jedan od najboljih učenika Vojislava Šešelja i stub radikalske politike. Ne zaboravimo, takođe, da nas je nekadašnji ministar Slobodana Miloševića uverio, za proteklih trinaest godina, da mu je svojstveno patološko laganje, da ne poseduje osećaje odgovornosti, krivice i empatije. Neprestano je kršio Ustav i društvene i zakonske norme, pokazivao impulsivnost i nesposobnost za dugoročno planiranje. Mora da mu se prizna da je usavršio veštinu manipulacije. Ja ne znam da li je osoba koja se ovako ponaša psihopata i da li je sposobna da obavlja dužnost predsednika Srbije. To bi moglo svakako da zna Udruženje neuropsihijatara Srbije. Siguran sam da zna, kao i što sam siguran da je ovo udruženje odabralo ćutanje i tišinu.
Da li to znači da se sav ovaj haos može porediti sa Zemunom devedesetih?
Da, to je isti model, samo u većem obimu. Radikali su napredovali. Glavni radikal je privatizovao državu i stvorio nenadležni centar moći na Andrićevom vencu. U Srbiji postoje paralelne strukture i parapolicijske snage. Nasilje je glavno sredstvo kontrole i upravljanja društvom. Sve to podseća na Zemun iz devedesetih, s tom razlikom što je sada na nivou čitave zemlje.
Bili ste među potpisnicima peticije Srpske akademije nauka i umetnosti za predsednikov opoziv. Uz vas, isti papir potpisalo je još 26 članova. Da li je to mnogo ili malo?
U moralnom i istorijskom smislu, samo 27 potpisnika od 130 redovnih i dopisnih članova SANU, poražavajuće je malo. Jer, kada radikalska vlast godinama ubija institucije, gazi dostojanstvo građana, zloupotrebljava i iskrivljuje istoriju, krade na izborima, vrši represiju nad građanima i studentima, siluje Srbiju i pretvara je u ogoljenu diktaturu, tada ćutanje može da se protumači i kao vrsta saučesništva. SANU, kao najviša naučna, umetnička, intelektualna i trebalo bi moralna institucija, ne sme da bude gluvi posmatrač, ne sme da se pravi da ne čuje krike mladosti Srbije i da ne vidi povorke obespravljenih ljudi. SANU je obavezna istini. Građani Srbije žele da čuju glasove koji odzvanjaju dalje od amfiteatara, laboratorija, biblioteka i umetničkih ateljea. Trenutak u kome živimo zahteva da SANU ne bude samo simbol intelektualnog prestiža, već savest jednog naroda i jedne države. Očekuje se od članova Akademije da vide dalje, da kažu ono što mnogi građani misle, da inspirišu svojim primerom, da krenu prvi onda kada većina ćuti. U vremenu kada su studenti i građani pokazali dostojanstvo i odgovornost, SANU mora da pokaže da pripada narodu, a ne vlasti. Želim da se to do kraja desi.
Kako bi izgledala Srbija bez Vučića, šta posle njega?
Posle pada Berlinskog zida 1989. godine, dok su mnoge zemlje Centralne i Istočne Evrope krenule putem demokratije, građanskog društva i evropskih integracija, Srbija je izabrala nacionalistički model društva kao ideološku i političku okosnicu svoje budućnosti. Miloševićev govor na Gazimestanu 1989, pred stotinama hiljada ljudi, simbolički je označio početak nacionalističke mobilizacije pod plaštom odbrane srpstva. Miloševićevo vreme obeležio je raspad Jugoslavije, ratovi, ratni zločini, poginuli, ranjeni i prognani ljudi, razorena privreda i hiperinflacija, sankcije, bombardovanje i međunarodna izolacija Srbije. Uz Miloševića, veliki politički uticaj devedesetih u Srbiji imao je Šešelj. Njegova politika predstavlja ekstremni oblik šovinističkog i agresivnog nacionalizma. Šešelj je otvoreno zagovarao ideje Velike Srbije, etničkog čišćenja i netrpeljivosti prema manjinama. Njegov politički rečnik, koji podseća na mračna vremena Evrope tridesetih i četrdesetih godina 20. veka, ostavio je duboke tragove u društvenom tkivu Srbije. Za razliku od Šešelja, Koštunica je bio salonski nacionalista, uglađeni intelektualac s konzervativnim pogledima, kojima je implicitno negirana potreba za suočavanjem sa prošlošću.
Radikali su napredovali. Glavni radikal je privatizovao državu i stvorio nenadležni centar moći na Andrićevom vencu. U Srbiji postoje paralelne strukture i parapolicijske snage. Nasilje je glavno sredstvo kontrole i upravljanja društvom
Njegovo delovanje je usporavalo i čak pasivizovalo demokratske procese u Srbiji. Veliki je krivac što nije izvršena lustracija posle 5. oktobra 2000. godine. Uprkos javno iskazanom stavu Zorana Đinđića da se odmah otpuste svi zaposleni u policiji, sudstvu i RTS-u i da se, po izvršenim proverama, jedan deo njih vrati na posao i izgrade nove institucije, većina koja je odlučivala bila je za Koštuničin „legalizam“. Ovo je samo značilo da će zakone koje je doneo Slobodan Milošević i dalje da sprovode ljudi koje je postavio Slobodan Milošević! Setimo se samo zadržavanja generala Pavkovića na mestu načelnika Generalštaba, ili razumevanja za pobunu Crvenih beretki. U poslednje vreme sve češće se kao potencijalna „intelektualna“ alternativa Vučićevoj vlasti spominje Vojislav Koštunica 2.0, profesor, književni istoričar i javni zagovornik tzv. srpskog integralizma.
Iako se na prvi pogled njegovi nastupi razlikuju od brutalne retorike devedesetih, suština njegove ideologije ostaje duboko nacionalistička. Nedavno je objavio i promovisao zbirku pesama osuđenog ratnog zločinca Radovana Karadžića. Priča koju nudi je samo rafiniranija varijanta priče koju dobro znamo i koja je ovu nesrećnu zemlju već jednom gurnula u ratove, izolaciju i moralni ponor. Nacionalistički koncept društva – to je bila pogrešna i pogubna politika srpskog naroda. To mora da se shvati, da se prizna i dopre do svesti velikog broja građana. Srbija, posle Vučića, mora odmah da kaže stop nacionalističkim ispadima, negiranju zločina i genocida i veličanju osuđenih zločinaca. Pojedine političke partije, grupe građana i pojedinci su ovih dana, posetom Srebrenici, ukazali na put kojim moramo da koračamo, posle sloma radikalskog režima.
Da li zemlji treba jedinstvena snaga građana, studenata, NVO, opozicije?
To je jedini način. Bez zajedničkog fronta otpora nenarodnom režimu nema promena u Srbiji. Šanse za formiranje pokreta, sposobnog da pobedi mafiju, postoje. Budućnost Srbije ne sme da pripadne nacionalističkim snagama. Srbija mora konačno da izabere građansko, demokratsko društvo, spremno da se suoči s prošlošću, da uspostavi pravnu državu i da razvije prijateljske odnose u regionu.
Da li medijska histerija stvara potencijal za sukobe?
Da. Režim koristi medije kao oružje. Njegovi „mediji“ ne služe za informisanje, već za širenje straha, mržnje i mobilizaciju članstva. Tabloidi neprestano sprovode strategiju polarizacije, gde svako, ko je makar za nijansu drukčiji, postaje neprijatelj. U takvoj atmosferi, sukobi u srpskom društvu su realna opasnost.
Da li je loš rezultat u Kosjeriću i Zaječaru razlog što predsednik izbegava vanredne izbore?
Svakako. Ti rezultati su signal bahatom vlastodršcu da mu, mnogo puta isprobani, izborni mehanizam krađe i prevare više ne funkcioniše uspešno kao ranije. Jasno mu je da ukoliko ni uz pretnje, ucene i kupovinu glasova nije mogao da trijumfuje, da mu se povećava rizik od poraza na nacionalnom nivou. Aleksandar Vučić sada odugovlači. Nije to nikakva trenutna politička taktika, već strah. Oseća i on sam, noću, kada ne može da zaspi, da je uplašen. Razumem ga jer je njegova budućnost, u slučaju kada ne bi bio na vlasti, zatvor ili emigracija.
Koji je poslednji Vučićev adut?
On više nema ideju, ni podršku velikog broja građana Srbije. Još uvek ima kontrolu nad vojskom, policijom, parapolicijskim snagama i kriminalcima. Oni su njegovo glavno oružje. Ne sumnjam da je spreman da upotrebi najbrutalniju silu prema građanima u cilju opstanka na vlasti. Predstoje nam teški dani, ali moramo da budemo hrabri i odlučni u borbi za jednu drukčiju Srbiju.
Šta su naši aduti?
Opštenarodni front, oslobođen od nacionalističkih elemenata, morao bi da se zalaže za izgradnju istinskog građanskog društva, otklon od Rusije i Kine, evropske integracije, vladavinu prava, suočavanje s prošlošću, prihvatanje odgovornosti, balkansku saradnju, međusobno uvažavanje, toleranciju i mir. Bez svega ovoga, Srbija će ostati crna rupa Evrope, zarobljena u sopstvenim nacionalističkim mitovima, eksploatisana kao kolonija, od strane Rusije i Kine, nerazvijena i siromašna. Godina je 2025. Posle svih zabluda i cena koje su plaćene tokom protekle četiri decenije, moramo da shvatimo da je došlo vreme da se prekine sa stalnim „odbranama ugroženog srpstva“. I mora da se shvati da smo geografski na tlu Evrope, a ne u Aziji. Jedini moguć put za Srbiju je evropski put, put izgradnje društva slobodnih, odgovornih i jednakih građana.
