Na zajedničkoj sednici vlada Republike Srbije i Republike Srpske koja je u subotu održana u palati Srbija, predsednik RS Milorad Dodik otvorio je izlaganje pozdravom konsterniranom predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, rekavši da je ponosan što sarađuje sa čovekom koji se po važnim pitanjima, a naročito onom o Rezoluciji Ujedinjenih nacija o genocidu u Srebrenici, ponaša kao veliki lider, rečju – državnik. „To mogu samo ljudi koji žive u ovom vremenu, ali kao da su transponovani u neko drugo“, rekao je Dodik. Da nije precizirao koje – buduće, što Vučiću daje oreol geopolitičkog proroka ili makar vidovnjaka, doduše neuspešnog – čitalac bi se mogao zapitati na koji je trenutak u prošlosti najmoćniji lider Srba u Bosni i Hercegovini tačno aludirao.
Jer, dvodnevni Svesrpski sabor koji je prvi put otvoren 15. juna donekle je ličio, recimo, na kontramiting Srpske napredne stranke „Srbija nade“ iz 26. maja 2023. godine. Po kiši koju Vučić pukom slučajnošću tada nije nazvao biblijskom, simpatizeri koalicije okupljene oko vladajuće partije dovedeni su da mokrih glava i čarapa ispred Narodne skupštine slušaju zašto građani koji su oko tri nedelje protestovali pod banerom „Srbija protiv nasilja“ nisu bili u pravu što su za masovna ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju krivili državu. Sada je centralna manifestacija po teškoj sparini na Trgu republike umesto najavljenih 10.000 okupila oko 7.000 ljudi, od kojih su oko 2.500 bili članovi različitih kulturno-umetničkih društava koji su nastupali. Uz zvanični blagoslov šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova koji osim u prorežimskim medijima i na javnom servisu nije pominjan.
Datum sabora pomeran
I nije to jedina kopča između sabora i majskih tragedija. Svi učesnici sabora – patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije, ministri i političari iz Srbije i RS, delegacije srpskih predstavnika iz Crne Gore i Severne Makedonije – tvrdili su da je reč o reakciji na Rezoluciju za koju je u Generalnoj skupštini UN glasalo 84 predstavnika, uz 19 protiv i 68 uzdržanih, što s obzirom na ozbiljnost teme jeste tanka većina. Ipak, organizatori se nisu potrudili da podsete da je manifestacija prvo bila najavljena za Uskrs, ili dane nakon godišnjice krvoprolića, kada o Rezoluciji još nije bilo govora. Da li od sramote ili oportunizma, tek, sabor je ćutke pomeren za period posle novih beogradskih i pojedinih lokalnih izbora, koji su održani 2. juna. Možda je trebalo potvrditi unutrašnjopolitičku nadmoć, a možda i skrenuti pažnju izmrcvarene javnosti s neregularnosti iz predizbornog perioda i samog izbornog procesa.
Svesrpski sabor se poklopio s ukidanjem graničnih prelaza između Kosova i Albanije i s ukidanjem 9. januara, dana RS. Velike nacionalne manifestacije u doba nepomenika po pravilu prikrivaju ono što bi nacionalista smatrao porazom
Jovo Bakić
Jer, zašto ne bi bio održan na simbolički važan Vidovdan? Možda bi se od njega u tom slučaju ipak očekivalo više nego što su njegovi organizatori politički trenutno spremni da pruže…
„Nekoliko se stvari podudarilo. Svesrpski sabor se poklopio s ukidanjem graničnih prelaza između Kosova i Albanije i s ukidanjem 9. januara kao Dana RS. Velike nacionalne manifestacije u doba nepomenika po pravilu prikrivaju ono što bi nacionalista smatrao porazom, a dve pomenute stvari pokazuju nemoć ovog režima da spreči ono što i nije u njegovoj ingerenciji, a što kao povod nacionalističke dreke jednostavno nije dovoljno isplativo. I onda se stvara utisak da su Srbija i RS u toliko bliskim odnosima da je reč o neproglašenom državnom jedinstvu. Sličnim periodičnim manifestacijama autoritarne vođe svoje pristalice drže budnim, dok krajnju desnicu drže na državnoj sisi kako bi prala pare zarađene iz kriminalnih aktivnosti. I, kao što kriminalci za nepomenika obavljaju prljav posao, tako i on obavlja prljav posao za Evropsku uniju ili Ameriku. Nije slučajno ambasador SAD Kristofer Hil hvalio junske izbore kao mnogo slobodnije od onih u decembru“, kaže za Radar profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Jovo Bakić.
Jer, zaista, šta bolje šalje poruku o jedinstvu jednog naroda u dve i više država od stavljanja dvojice lidera u fokus, Vučića i Dodika, iako je prvi (ne)skriveno podržavao opoziciju u RS na izborima u oktobru 2022? Možda uspostavljanje duhovno-istorijske vertikale SPC od Hrista preko Svetog Save do danas, što je učinio patrijarh Porfirije tokom molebna u hramu Svetog Save kojim je sabor otvoren? O njegovom izmicanju ruke od Vučićevih usana na kraju sednice vlada neće biti reči – papir svašta trpi, ali to ne mora. Zašto onda ne zabiberiti nasumičnim pominjanjem cara Dušana, koga je zazivao Dodik navodeći da će Dan Republike Srpske ubuduće biti 15. februara, kada je i Dan državnosti Srbije? Pa opet, i tu se pojavio prostor za razmimoilaženje i demonstraciju odnosa moći; dok je Dodik insistirao na neodrživosti Dejtonskog sporazuma – o čemu se može polemisati – Vučić je poručivao da, premda „nije lako posle Mileta govoriti, jer uvek ispadnete manji Srbin“, razdruživanje unutar BiH nije opcija. Iako je Dodik predlog secesije najavljivao za kraj juna.
Čemu Deklaracija služi, a uz to i ne radi
Ne, povikaše govornici, narodno tkivo će najbolje zašiti Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, čijih 49 tačaka skupštine obeju država treba da usvoje u narednih devedeset dana. Eto druge moguće istorijske paralele – one s ozloglašenim Memorandumom SANU iz 1986. godine, koji je prema jednima takođe trebalo da mapira interese srpskog naroda unutar SFRJ, a prema drugima je uokviravao iz Beograda dirigovani raspad države.
Da sam na mestu Srba iz RS i njihovog rukovodstva, zabrinuo bih se, jer ako Vučić ovako brani teritorijalni integritet Srbije, kako li će tek da brani interese zemlje koja nije njen deo
Dragomir Anđelković
Nisu slučajno učesnici ponavljali da ni sabor ni Deklaracija nisu usmereni ni protiv koga, već u korist Srba, gde god da žive. Da li je zaista tako?
„Tekst Deklaracije ne sadrži ništa novo u domenu stavova Beograda. U njoj se jasno kaže da obe strane podržavaju Dejtonski sporazum i da je njegovo jednostrano narušavanje neprihvatljivo, te da će se srpsko pitanje rešavati u tim okvirima. Sve smo to već čuli. Zanimljivo jeste da je RS, koja je zbog onoga što ocenjuje kao pritiske visokog predstavnika Kristijana Šmita razmatrala Deklaraciju o nezavisnosti, ovom Deklaracijom prihvatila da se obavezuje da ostane u granicama BiH. Vučić je tu dosledan, ali nije po kosovskom pitanju, koje se u Deklaraciji pominje u kontekstu važnosti Rezolucije 1244, iako je u martu 2023. prihvatio francusko-nemački plan i Ohridski sporazum koji u duhu Povelje UN predviđa de fakto priznavanje nezavisnosti Kosova. Da sam na mestu Srba iz RS i njihovog rukovodstva, zabrinuo bih se, jer ako Vučić ovako brani teritorijalni integritet Srbije, kako li će tek da brani interese zemlje koja nije njen deo. Naročito što verujem da Vučić, koji je Zapadu predao Kosovo u zamenu za autokratiju, sada traži novu temu u kojoj će da se pita i oko koje će da se cenjka, a to je sasvim moguće status RS“, kaže za Radar politički analitičar Dragomir Anđelković.
Kako bilo, dogovoreni tekst izvesno će završiti gde i u poslednjih trinaest godina skoro svi ostali bilateralno usvojeni dokumenti – na smetlištu nesprovedenih i nesprovodivih sporazuma ili na koncu nebitnih gestova čiji je osnovni cilj bio i ostao da opsenom prikrije nemoć. Osim ako se u naredne dve godine, za kad je zakazan novi sabor, nešto bitno ne promeni. Treba konsultovati proroke. Znakovit je bio entuzijazam kojim je predsednik SNS i Vlade Srbije Miloš Vučević proglasio donošenje Deklaracije. Kao da je znao da će to verovatno biti zenit njegove dužnosničke samostalnosti.
Kosovo kao nagazna mina
Na sednici i centralnoj manifestaciji sabora se oko Kosova obigravalo kao oko nagazne mine, mada su učesnici makar priznali da ona postoji. Dodik se po tom pitanju zaista jeste vratio u prošlost, rekavši da Kosovo nije samo deo Srbije, već i RS, budući da su Srbi kao narod gradili identitet upravo na kosovskom mitu. Možda je promenio mišljenje od novembra 2017, kada je pred kamerama Dojče velea iscrtao svoje viđenje mape Balkana, prema kojem će u istoj državnoj zajednici završiti – Srbija, RS, ali i samo severni deo pokrajine koju zvanični Beograd i dalje smatra svojom teritorijom.
„Mi želimo mir, ali ako nas okolnosti dovedu do toga da on bude ugrožen, treba slediti odluku predsednika Vučića“, zaključio je Dodik. Ne i Srba s Kosova kao najtrusnijeg dela regiona, čijih predstavnika na saboru nije bilo, prema Vučićevim rečima, baš zato što je Kosovo deo Srbije i što su se zvaničnici Srbije javnosti obraćali u njihovo ime. Pobrale su ove reči aplauz, ali bi cinik mogao da pomisli da predsednikove reči u malom odslikavaju stav Beograda spram Kosova – donositi odluke koje tamošnje Srbe guraju u izolaciju i depopulaciju, a onda im zapušiti usta. Zato je i treća paralela, ona koja poredi Svesrpski sabor s Miloševićevim mitingom na Gazimestanu 1989. godine, pala u kal: ako je Milošević tada i postao državnik (lider transponovan u neko drugo vreme, pa neka bude i šest vekova unazad), Vučić je saborom potvrdio da je najmoćniji političar u Srba, ali suštinski nemoćan.
Praznik populizma tako je od molebna preko nadletanja borbenih aviona okončan kanonadom vatrometa koji je ispaljen na kraju drugog dana sabora. I u pravu je bio predsednik kad je rekao da će se neki pitati čemu sve to. Zbog dublje saradnje sigurno nije
„Čemu sve ovo, reći će neki, a ja sam srećan što su se partneri iz Srbije i Srpske upoznali i povezali“, rekao je Vučić, ne kazavši pritom zašto drugovanje nije moglo da se desi i tokom neke od prethodnih jedanaest zajedničkih sednica vlada dveju država. Možda da bi on mogao da ga konstatuje. Na sednici je usvojena Odluka o raspisivanju međunarodnog konkursa za idejno rešenje spomenika desetinama hiljada jasenovačkih žrtava u Donjoj Gradini i Beogradu. Opet, ništa što nije moglo da se uradi i dosad, ali onda Vučić ne bi mogao da pokajnički preuzme odgovornost zbog inercije, ali i najavi da će lično nadgledati projekat. Na idućem saboru ćemo videti i hoće li Ekspo 2027, kao „vitalni nacionalni interes“ – „I duhovni identitet, i duhovni identitet“, dodavao je patrijarh – zaista preporoditi srpske prostore, kao što se već svakodnevno tvrdi. Ali bez sabora, Vučić to ne bi mogao da ponovi, u kamere.
Puni cegeri, svetli obrazi i mlaki aplauzi
Kad bi postojala matematička formula koja bi mogla da posetu centralnoj manifestaciji sabora prevede u realnu političku podršku, svako bi se začudio da je režim oko SNS-a i dalje na vlasti. Osamdesetak autobusa što su iz Rume, Obrenovca, Negotina, Požarevca, Kragujevca i Republike Srpske uposlenike u javnim preduzećima i njihovu rodbinu dovezli u Beograd, svakako ne imponuje.
Grupa veseljaka iz Kostolca kod Gradske skupštine pita gde je Narodna skupština, voleli bi da je vide; dovezlo ih preduzeće, kažu, a na prvo pokazivanje novinarske legitimacije, oni ćutljiviji sklanjaju pričljivije. Dalje, kod hotela Moskva, tri lepo odevene dame u četrdesetim godinama svađaju se kad da sednu na kafu i parče torte. Kad ako ne sad, kaže jedna, a njene kompanjonke ubeđuju je da je taj plezir sigurno skuplji no što misli. Desetak metara dalje, kod kolovoza, dvojica vozača ćute, puše i provetravaju autobuse.
Grupe posetilaca orbitiraju oko Trga republike sa zastavama Srbije u rukama. Neki nose majice koje Vučiću iskazuju ljubav, neki majice koje poručuju da Srbi nisu genocidan narod. Ista poruka koja je u danima posle usvajanja Rezolucije bleštala s kule u Beogradu na vodi. Jedna Romkinja se žali da je bole noge, druga nuna bebu od nekoliko meseci i traži hladovinu. Srednjovečni par pleše valcer uz tročetvrtinski takt numere „Ovo je Srbija“. Kroz gužvu prolaze pojedinci – uvek neizostavno penzioneri – koji u cegere guraju flaširanu vodu i kese grickalica koje su se delile po improvizovanim štandovima.
Kod nekadašnjeg bioskopa „Jadran“, predsednik Demokratske narodne partije Crne Gore Milan Knežević razgovara s okupljenim građanima, a na platou kod Narodnog pozorišta stoji funkcioner Socijalističke partije Srbije Aleksandar Antić. Prilazi mu jedan čovek, ljubi ga i grli i govori da je na svim funkcijama osvetlao obraz partije. Stotinjak metara dalje, brat predsednika Srbije Andrej Vučić slika se s građanima i pomera se ka Kolarčevoj, čija je hladovina prizvala solidan deo okupljenih, zbog čega potez u ravni s Makedonskom mahom zvrji prazan.
„Može to malo bolje“, kaže Dodik s govornice, nezadovoljan mlakim aplauzom. Okupljeni su, izgleda, štedeli dlanove za obraćanje moćnijeg kolege – ne direktora FK Crvena zvezda Zvezdana Terzića, koji je pravosnažno oslobođenje od optužbi da je nezakonito prisvajao novac od prodaje fudbalera proslavio potpisivanjem ugovora o saradnji sa FK Slavija iz Istočnog Sarajeva – ali samo za njegov izlazak na binu.
Vučić umnogome ponavlja ono što je rekao na sednici dve vlade, uz dodatno pojašnjenje da treba sarađivati i s Istokom i sa Zapadom, ali uz jedan dodatak performansu. Neko iz svite mu dodaje šareni zamotuljak, a on u mikrofon objašnjava da u rukama nikad nije držao ništa vrednije i više sveto. Govor kulminira njegovim razvijanjem zastave, navodno iste one kojom se bio zaogrnuo, pa koju je nervozno gužvao tokom glasanja u Njujorku.
„Živela Srbija“, čuje se s razglasa, malo pre no što je nebo prošaralo pet migova, i okupljeni počinju da se razilaze. Ruku na srce, za razliku od nekih prethodnih manifestacija, ovog puta ih niko nije sprečavao da to urade i ranije. Ugostiteljski objekti u okolini Trga republike uglavnom su bili puni.
Praznik populizma tako je od molebna preko nadletanja borbenih aviona okončan kanonadom vatrometa koji je ispaljen na kraju drugog dana sabora. I u pravu je bio predsednik kad je rekao da će se neki pitati čemu sve to. Zbog dublje saradnje sigurno nije.
