Muzej afričke umetnosti letos je organizovao izložbu posvećenu osnivaču, Zdravku Pečaru, i ta je mala ali izvrsna postavka pažljivom posmatraču pripovedala barem tri priče. Izložba o jednom izuzetnom čoveku suštinski je govorila o društvu koje je takvog čoveka oblikovalo, a uzgred i podsetila kako je društvo takav talent koristilo. Zdravko Pečar je pedesetih godina sa terena izveštavao Jugoslaviju o rušenju egipatske monarhije, o alžirskom antikolonijalnom poduhvatu, o tome šta misle Patris Lumumba i drugi lideri afričke borbe za slobodu. Zatim je na svojim afričkim znanjima doktorirao, pa na tom temelju pisao knjige koje istraživači koriste i danas, i tek onda postao ambasador – naravno u Africi, jer je njoj posvetio život.
U redu, Pečarova biografija jeste izuzetna, i nijedna zemlja ne insistira na tome da njen diplomatski gost ode na front pre nego što sedne u fotelju. Ali ambasador koji je – sa suprugom Vedom Zagorac – osnovao Muzej afričke umetnosti, bio bi neprijatno iznenađen kada bi mogao čuti da njegovi naslednici odlaze u zemlje koje ne poznaju; da ne govore jezike domaćina čak ni kada su ti jezici lako dostupni; da im odbijaju agremane; da nemaju pojma kakvu spoljnu politiku zapravo treba da sprovode. Da bismo shvatili koliki su to problemi, najpre treba da se setimo čemu ambasador služi.
„On predstavlja zemlju i u ekonomiji i u ekologiji. Treba da poznaje moderne tehnologije, sajberbezbednost, osnovne postulate nuklearne energije. Mora da bude elokventan sagovornik na sve teme, da nastoji da bude pozvan na što veći broj foruma u zemlji domaćinu, jer tako predstavlja svoju. Mora da ima relevantne informacije, koje se ne dobijaju sa interneta, već su rezultat razgovora preko više kanala, analiza, predloga i zaključaka“, navodi Branka Latinović, ambasadorka u penziji, koja je nekada zastupala Srbiju u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).
Ambasadori bez jezika
Latinović ne pominje slučajno naučno-tehnološke detalje. Oni su savremeni dodatak standardnim diplomatskim zahtevima, koji se valjda podrazumevaju. Ili ipak ne? Jelica Kurjak, ambasadorka Srbije u Rusiji od 2008. do 2012, moskovsku karijeru je počela 2001, kada je diplomatski kadar Srbije bio mešavina te epohe i prethodnih. Nije svako imao diplomatskog iskustva, ali se, tvrdi Jelica Kurjak, još vodilo računa o tome da ambasadori budu ljudi koje su prethodne karijere povezivale sa zemljom ili regionom u koje su slati ili barem da budu veoma obrazovani.
„Došla sam iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, gde sam se bavila upravo Sovjetskim Savezom i Rusijom. Imala sam 22 godine takvog rada, bila sam sovjetolog, kremljolog, čovek koji dobro poznaje zemlju. Ako šaljete ambasadora, pa i drugog čoveka, pa i čoveka koji se bavi ekonomskom prezentacijom i saradnjom, veoma je važno da poznaje teren. Ne mora da bude doktor nauka, da ima titule, ali da zna jezik – to je apsolutno. Engleski je postao međunarodni, ali jezik zemlje u koju se ide, mora se znati. Svaki predstavnik ozbiljne zemlje koja je doista želela da sarađuje sa Rusijom, znao je ruski“, podseća Jelica Kurjak.
O jeziku kao temelju diplomatije govori i Branka Latinović.
„Ako se radi o malim jezicima, čije učenje nije pristupačno, to ne možete da očekujete, ali se sada odstupa i od glavnog uslova – da čovek govori jedan od diplomatskih jezika. U Jugoslaviji ste morali da govorite dva. Od toga se odstupa i na ambasadorskom i na stručnom nivou, u ministarstvu spoljnih poslova. Veći broj ambasadora ne govori jezik prijema.“
Sa ruskim nemamo problema, ali u biografijama trenutnih srpskih ambasadora u Budimpešti, Bukureštu i Tirani – objavljenima na zvaničnom vebsajtu Ministarstva spoljnih poslova – nema mađarskog, rumunskog i albanskog među jezicima koje govore. Možda su sve biografije nepotpune, možda su svi jezike u međuvremenu savladali, i u tom slučaju se izvinjavamo, ali i jedan takav primer bio bi čudan, jer je reč o susedima. Koji jezik može da bude dostupniji od ta tri, koje – prema cenzusu iz 2022 – ukupno govori nekih trista hiljada građana Srbije, bez Kosova? Isti problem, ili istu biografsku rupu, imamo, recimo, u Austriji i Poljskoj. Što bi rekla Jelica Kurjak – ako ne znate jezik, kako ćete da čitate novine i gledate televiziju?
„Ako pogledamo biografije naših ambasadora po svetu, i uporedimo ih sa biografijama ambasadora Egipta, Izraela, Irana, ispada da je u slučaju srpske diplomatije potpuno ,zaboravljen’ princip stručnosti. Vidimo ,poplavu’ ne samo na ambasadorskim poslovima, već i na drugim mestima u Ministarstvu spoljnih poslova. A i konzuli u diplomatsko-konzularnim predstavništvima moraju da budu vrsni poznavaoci, zanatlije kako mi kažemo, da poznaju materiju ,od a do š’“, upozorava Branka Latinović.
Ako pogledamo biografije naših ambasadora po svetu, i uporedimo ih sa biografijama ambasadora Egipta, Izraela, Irana, ispada da je u slučaju srpske diplomatije potpuno „zaboravljen“ princip stručnosti
Branka Latinović
Baš zato da bi se „materija poznavala od a do š“ – ili kog već slova kojim domaćin završava svoj alfabet – loš je običaj da se diplomatski kadar menja od vlasti do vlasti. A to, kaže Jelica Kurjak, čini svaki srpski režim.
„Mi smo politički veoma obojeno društvo. Svaka trenutna vlast bira sebi lojalne kadrove. Jedna moja moskovska saradnica bila je karijerna, radila je ranije u kabinetu Milana Milutinovića, bila je u Dejtonu, i uživala sam radeći sa njom. Dok sam boravila u Moskvi, na vlast u Nemačkoj je stupila Angela Merkel, ali se nije promenio sav nemački kadar. Promenila se i američka administracija, i jeste se promenio ambasador, koji je doveo bliske saradnike, ali mnogo ljudi je ostalo. Ne treba menjati kompletan sastav, jer to zbunjuje vaše partnere. Postoji mnogo delikatnosti koje se nekome mogu reći, a drugome ne. Mora se steći poverenje, a za to je potrebno vreme.“
Proizvodnja haosa
O vremenu se može i sa druge strane. Branka Latinović podseća na činjenicu da neki srpski ambasadori imaju po dva, pa i po tri uzastopna mandata, i to u različitim zemljama. Sadašnji ambasador Srbije u Crnoj Gori, Nebojša Rodić, pre toga je predstavljao Srbiju u Austriji i Azerbejdžanu. Na stranu i različitost te tri zemlje, i srpskih odnosa sa njima, nije dobro da čovek ima neprekinut niz ambasadorskih dužnosti, jer gubi kontakt sa matičnom zemljom, čije interese treba da zastupa. I kada već pominjemo interese – kakav interes država može da ima u tome da u medijima objavi ime ambasadora pre nego što je dobio agreman, što je takođe postala nekakva ekscentrična domaća diplomatska praksa? Nikakav, što smo morali da shvatimo barem onda kada su Slovenci uskratili agreman Zoranu Đorđeviću.
„Objavljivanjem imena pre nego što je završena procedura u zemlji akreditacije, izlažete riziku čoveka koji odlazi, jer postoji mogućnost da bude odbijen. A zemlja koja ne da agreman, nikada nije obavezna da to objasni. Čeka se šest do osam nedelja, i ukoliko se agreman ne izda u tom periodu, postoji sumnja da neće biti dat. O tome se nikada ne pita zvanično, nego rade neformalni kanali, raspituje se na prijemima, ručkovima, večerama. Ako objavite ime kao da je procedura završena, vređate zemlju u koju ambasadora šaljete. I nije to manir samo ove vlasti, to se radi od raspada Jugoslavije“, objašnjava Branka Latinović.
Vrhunac te diplomatske skaske je vest po kojoj bi Zoran Đorđević trebalo da postane ambasador u Bugarskoj. Ako je to istina, čoveka koga je odbila jedna zemlja Evropske unije, pokušavamo da pošaljemo u drugu, i to već nije smešno.
Mi smo politički veoma obojeno društvo. Svaka trenutna vlast bira sebi lojalne kadrove. Jedna moja moskovska saradnica bila je karijerna, radila je ranije u kabinetu Milana Milutinovića, bila je u Dejtonu, i uživala sam radeći sa njom
Jelica Kurjak
„Mislim da se srpska diplomatija kadrovski nalazi u neverovatnom haosu, u kakvom se nije nikada nalazila u vekovnoj istoriji. Ne možemo da računamo na postojanu, kvalitetnu reprodukciju diplomatskog kadra na osnovu objektivnih kriterijuma sposobnosti i afiniteta mladih ljudi da se uključe u tu službu. Naša diplomatija je rezultat arbitrarnosti, i mislim da prevazilazi objektivne potrebe Srbije i njene ekonomske mogućnosti. Jedno mesto u diplomatiji još davno je koštalo 100.000 dolara godišnje, a kakve su cene sada? Stičem utisak da se Srbija razmeće parama iz diplomatije kao što se razmeće u nizu drugih oblasti. U mnogim zemljama otvaramo predstavništva koja nisu jeftina, već su ozbiljna budžetska investicija, a nemaju dugoročno političko opravdanje i nisu ekonomski isplativa. Sa druge strane, godinama nismo imali ekspoze u kome bi ministar spoljnih poslova predstavio uspehe, probleme, perspektive razvoja srpske diplomatije. Srpska diplomatija deli sudbinu ostalih državnih službi, koje su postale svojina jedne politike, partije, čoveka“, smatra Srećko Đukić, nekadašnji ambasador u Belorusiji.
Eh, da. Obrni-okreni, ne može se bez priče o toj jednoj partiji i jednom čoveku, mada je pitanje da li možemo da govorimo o jednoj politici, jer je teško raspetljati šta to mi u međunarodnim odnosima pokušavamo. Branka Latinović podvlači partijsku državu, u kojoj šef ima monopol nad kadrovskom politikom, a tamo preferira podobne. Jelica Kurjak dodaje da personalizacija spoljne politike, istina, nije naš izum, da i Emanuel Makron i Viktor Orban vode diplomatiju svojih zemalja, ali čovek mora da se upita kako nam uspeva da od svetske politike uvek uzmemo baš ono što ne treba.
„Imamo diplomatiju jednog čoveka, a to je najranjivije. Nije slučajno da u diplomatiji postoje činovi kao u vojsci. Znate koliko ima činova od desetara do generala. I u diplomatskoj službi postoji mnogo stepenica, od atašea, sekretara, ministra savetnika, ambasadora, pomoćnika ministra, ministra, sve do šefa države, koji jeste odgovoran i za diplomatiju. I svaka ta stepenica treba da igra odgovarajuću ulogu. Sada nije tako, sve je ostavljeno vrhu države. Čemu onda služi diplomatija i ona zgrada prepuna ljudi u Ulici kneza Miloša? Nismo se ni primakli onome što se možda htelo, a to je poboljšanje odnosa sa susedima, A što se tiče našeg najkrupnijeg problema, Kosova i Metohije, ako je tu i bilo politike Srbije, vidimo ovih dana da je pretvorena u prah i pepeo“, kaže Srećko Đukić.
Bez strategije
Još je teže reći šta pokušavamo dalje od kuće. Jelica Kurjak ne vidi nikakvu dugoročnu strategiju spoljne politike.
„Strategija se pravi na pet godina, na deset. Nije važno da li ćete vi vladati; treba da razmišljate o tome gde će sutra biti Srbija. Da, imamo dobre odnose sa Nemačkom i Francuskom, ali koliko profitiramo od tih saradnji sa velikima? Gde je naš ekonomski interes? Da, kupili smo od Makrona šta smo kupili, i sa Nemcima potpisali memorandum oko litijuma, ali gde smo mi tu? Postoji problem koji nije naivan, jer narod želi da sačuva zemlju. Šta će se tu desiti?“, pita se Jelica Kurjak.
Branka Latinović za kraj podseća na to da u Ministarstvu spoljnih poslova još ima stručnog kadra, obrazovanog po standardima, radnog i posvećenog.
„Ali oni su sada u manjini, i nisu vrednovani. Poražavajuće je da su neki ljudi koji su kod mene bili pripravnici, koji rade u toj kući deset ili petnaest godina, i zaista su vrsni i po nekadašnjim kriterijumima SFRJ, postavljeni na niže pozicije od kadrova sa strane. Tako se ne može očekivati napredak. Ne vidim da je kuća i dalje sposobna da doprinese spoljnoj politici Srbije.“
A imala je ta kuća, kako diplomate često zovu Ministarstvo spoljnih poslova, istorijskih uspeha na koje bi mogla da se ugleda, podseća Srećko Đukić. U vreme Zdravka Pečara gasila je ratne požare i sprečavala nove na Bliskom istoku i u Africi. Bila je u prvom redu dekolonizacije. U redu, čini se da nas sada to ne interesuje, a i radikalno smo se smanjili, ali uspehe je imala i onda kada se diplomatiji tek učila, kada je – što bi rekao Đukić – nezavisnost na Berlinskom kongresu izborila iako nije bila za stolom, već na hodniku. Današnji hodnici srpskog ministarstva spoljnih poslova, čini se, obećavaju i manje nego berlinski 1878. godine.
