Umesto jasnog opredeljivanja između Istoka i Zapada kog su neki (naivno) očekivali posle javnog poziva Vladimira Putina Aleksandru Vučiću da lično prisustvuje samitu BRIKS-a u Kazanju, opet smo dobili pokaznu vežbu poznate politike “vrludanja” i još poznatijih propagandnih veština. Nepoznato je ostalo samo da li Vučić, ipak, strahuje od odložene reakcije Kremlja – što zbog odbijenog poziva, što zbog propratne tvrdnje da bi mu, i bez od ranije ugovorenih obaveza koje su mu onemogućile put, bilo teško da prihvati poziv. Na takvu eventualnu strepnju mogla bi upućivati tvrdnja poslata preko RTS-a da “svako u Rusiji danas odlično zna da Rusije u Srbiji više neće biti” ako on ne bude na vlasti. Javno zaklinjanje u vernost Moskvi uprkos izajvama o posvećenosti evropskom putu, nekima je, naime, zazvučalo kao poruka “ne bi vam se isplatilo da me rušite”.
Ili je, možda, eventualna opasnost od Putinove ljutnje već otklonjena u telefonskom razgovoru, održanom posle dve i po godine pauze baš uoči saopštavanja odluke da će u Kazanj, umesto njega, putovati četvoročlana delegacija u sastavu Aleksandar Vulin, Bratislav Gašić, Nenad Popović i Adriana Mesarović? Recimo, nekim obećanjem kojim je “odobrovoljen” ruski vođa, važan ne samo zbog podrške po pitanju Kosova i gasa od koga i dalje zavisimo, već i zbog snage na unutrašnjem planu. Prema anketama, naime, Putin je u Srbiji popularniji i od Vučića, što mu daje ogromnu mogućnost uticaja na unutrašnjepolitičku situaciju, uključujući opstanak vlasti.
Zato je i bilo neophodno i onako brižljivo planiranje saopštavanja odluke o neprihvatanju poziva: prvo dugo odlaganje koje govori o težini i nevoljnosti odluke, onda telefonski razgovor sa i podsećanje na status lidera koji je najčešće kontaktirao sa Putinom, alibi u vidu važnih sastanaka (ne samo sa predstavnicima Zapada, nego i nesvrstanih), ali i prateća poruka o Vučićevom planiranom odlasku u Moskvu gde će prisustvovati obeležavanju 80 godina od pobede nad fašizmom 9. maja 2025.
