Nije prvi put da je Aleksandar Vučić najavio trijumfalni dolazak u Novi Sad, koji se nije realizovao, niti je neobično da se na događajima važnim za vlast okupe nasilni simpatizeri. Ipak, za vreme održavanja svečane akademije Matice srpske prvi put smo videli potrebu da se građani sa kojima predsednik ne usuđuje da se suoči momentalno fizički prevaspitaju – bez obzira na to što je bio potpuno bezbedan na drugom kontinentu. A kako za Radar ocenjuje Borislav Novaković, takve scene u kojima policija ili saučestvuje ili nemo posmatra, ne bi trebalo da nas iznenađuju: „Ne postoji više ni privid pravnosti i demokratičnosti postupanja. U ovom trenutku Vučić golom silom brani vlast i time nas uvlači u konfliktan rasplet krize i konfliktan način na koji će otići sa vlasti.“
Nakon što su iz postupka koji se u Novom Sadu vodi zbog pada nadstrešnice isključeni ključni politički igrači, a istraga TOK-a opstruisana, sada je i u trećem povezanom postupku optužnica vraćena na ponovno odlučivanje. Postoji li nada za sudski epilog?
Ono što je zaista sramotno u celoj priči je da u svim bitnim tačkama procesa stoji država. Projektant je CIP, finansijer je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, a investitor je Infrastruktura železnice Srbije. Kada država nešto radi, ona bi morala da demonstrira ozbiljnost, solidnost i kompetentnost. U slučaju nadstrešnice, pokazala je apsolutnu neodgovornost i amaterizam. Aleksandar Vučić u ovih 13 godina demonstrira neku vrstu pater familijasa i uporno ne dozvoljava da bilo ko bude procesuiran. Podsetiću da u svim slučajevima, od Koluvije, Dijane Hrkalović, predsednika opštine Palilula Jovičića, do Generalštaba i Selakovića, imate jednu konstantu – da je njihov advokat Vladimir Đukanović. Đukanović je u jednom trenutku bio u Visokom savetu sudstva, dakle u poziciji da utiče na izbor sudija i tužilaca. Zamislite tu situaciju da se neko ko ima takav uticaj pojavljuje na suđenju u svojstvu advokata. Poruka pravosudnom sistemu je da su njegovi klijenti nedodirljivi za pravni sistem Srbije. I ja se plašim da će se upravo zbog nedodirljivosti i nekažnjivosti svih istaknutih funkcionera SNS-a, ovaj proces i dalje mrcvariti.
Da li se predsednik, zato što je ta njegova uloga prepoznata, i dalje ne usuđuje da dođe u najavljenu posetu Novom Sadu?
On je učinio dve stvari koje ga u Novom Sadu čine apsolutno najneomiljenijim i najomraženijim političarem. S jedne strane je zataškavao istragu, štitio vinovnike i krivce za smrt 16 osoba, a s druge strane podsticao policiju i tužilaštvo da se obračunavaju sa studentima, građanskim aktivistima i predstavnicima opozicionih stranaka. U Novom Sadu imate najviše pritvorenih i procesuiranih aktivista. Psiholozi bi rekli da je najveća mržnja zbog neuzvraćene ljubavi, a on oseća da ga Novi Sad ne prihvata. U danu kada je došao na indeks sendvič, u govoru njegovog tela, gestikulacijama i grimasama se videla izvesna nelagoda i neprijatnost. U vreme kada je bio sekretar Srpske radikalne stranke, redovno je gubio izbore u Vojvodini od strane proevropskih stranaka i na osnovu toga stekao neku vrstu animoziteta. Imam utisak da ima posebnu negativnu emociju prema Novom Sadu, što Novosađani osećaju, i da sada želi da mu se sveti.
Imam utisak da će u vremenu koje dolazi biti suspendovan pravni poredak i da će represivni aparat biti potpuno politički instrumentalizovan i zloupotrebljen. A da mi koji se bavimo politikom nećemo više biti kandidati za odbornike i poslanike, već kandidati za privođenje i procesuiranje
Nakon tragedije, Aleksandar Vučić nije posetio mesto na kome se dogodila, zapalio sveću, pokazao poštovanje i saosećanje sa porodicama šesnaestoro građana čiji je život otišao u nepovrat. Prva njegova poseta bila je oplakivanje razbijenih prozora na stranačkim prostorijama. To je duboko uvredilo Novosađane. I sada, kada je došao i zastao pred tom sendvičarom, to je bila dodatna uvreda jer su svi očekivali da napokon pokaže gest pažnje i prema porodicama nastradalih. Jaz koji postoji između njega i Novosađana, on je pokušao da premosti sendvičem. Pokušao je da im se približi glumeći normalnost, u jednoj atmosferi koja je trebalo da bude spontana i neposredna, a bila je potpuno odglumljena. Pritom se odigravala u kontrolisanim okolnostima gde su svi oko njega bili ili stranački čauši ili ljudi iz bezbednosnih struktura.
Da li zbog te želje za osvetom Novi Sad izgleda kao bojno polje?
Novi Sad nije samo mesto zločina već je i epicentar pobune, a pobuna se uvek guši u centru, ne na periferiji. I njegova procena je očito bila da ukoliko skrši pobunu u Novom Sadu, da će time ostatku Srbije poručiti – zašto se vi bunite, ako građani grada u kom se dogodila tragedija sede kod kuće. Međutim, Novi Sad ne sedi kod kuće, Novi Sad je ustao i neće se smiriti sve dok vinovnici i krivci za tragediju ne budu izvedeni pred lice pravde.
Drugi element u svemu tome je činjenica da za prvog policajca Novog Sada uvek biva izabran neko ko je nasilan i siledžijski orijentisan. I zadnje imenovanje Momčila Sovilja za načelnika policijske uprave grada je na tom tragu. Ljudi koji čine represivni aparat u Novom Sadu ne štite zakon i poredak, nego štite vlast. U potpunosti, čak se i ne trude da stanu između dve zaraćene strane, već stoje na strani SNS-a, čemu smo svedočili pred Srpskim narodnim pozorištem kada su se kriminalne bande obračunavale sa građanima u prisustvu policije. A kada policija ne sme da reaguje jer zna da ih je poslao SNS, to nije samo rušenje pravnog poretka već puzajući fašizam.
Još jedan element je što predsednik SNS-a dolazi iz Novog Sada i ta novosadska stranačka organizacija je užasno frustrirana. Oni osećaju potrebu pred centralom da pokažu i dokažu da i dalje kontrolišu situaciju u gradu, a potpuno su marginalni i nebitni. Iz te frustracije proističe i njihovo agresivno ponašanje i pokušaj da se na grub i nasilan način uguši pobuna u Novom Sadu.
I napokon – opoziciona scena u Novom Sadu je dobro strukturirana. Čine je studenti, zborovi i opozicione stranke, i mi zaista dobro sarađujemo. Voleo bih da ta saradnja bude još čvršća i verujem da će nas vreme dodatno uputiti jedne na druge, ali u Novom Sadu ne postoji tako oštra razlika kao u nekim drugim delovima države između studenata, zborova i opozicije. Mnogo protesta je organizovano u zajedničkom dogovoru.
Pomalo iznenađuje da je policija stajala po strani, kada je do sada vrlo aktivno učestvovala u nasilju nad Novosađanima.
Policija je prvi put masovno upotrebila pendreke ispred DIF-a, do tada su uglavnom potiskivali demonstrante štitovima. Tokom protesta ispred Filozofskog fakulteta 5. septembra, ne samo što je angažovano par hiljada policajaca, već je na osnovu patrona koje smo pronašli utvrđeno da su protiv demonstranata korišćena žestoka hemijska sredstva koja nisu bili obični suzavci. Tako da u Novom Sadu imamo kontinuitet brutalnog obračunavanja sa demonstracijama. Međutim, Novi Sad je opoziciona Masada – borićemo se do poslednjeg. Upotreba sile ne samo da nas nije pokolebala, nego je dodatno učvrstila inat i nameru da istrajemo dok stvar ne privedemo kraju. Mislim da će taj buntovni duh Novog Sada, duh koji ga čini svetionikom demokratije i otpora, trajati do poslednjeg dana Vučićeve vlasti. On nas ničim neće zaplašiti.
Ipak, čini se da je letos represija uspela da zaustavi talas protesta u državi.
Ne treba očekivati da iz dana u dan bude belo usijanje. Svaka pobuna ima svoju emotivnu amplitudu, uspone i padove. Ključno je što postoji element kumulativnog nezadovoljstva. A drugo je pitanje kada će ta tinjajuća pobuna da se rasplamsa i šta će biti okidač koji će narod izvesti na ulice. U ovom trenutku je pola posla urađeno, većina naroda ne podržava Vučića. Druga polovina je da se stvori jedna čvrsta organizacija i dobra koordinacija između svih opozicionih aktera. Opozicija ima tri zadatka – da uočava tačke nezadovoljstva, da ga ukrupnjuje i da mu daje smer. Mi još uvek ne dajemo do kraja smer tom nezadovoljstvu. A za to će biti potrebna čvršća saradnja između svih koji žele da učestvuju u promeni sistema.
Zbog čega se takva saradnja još uvek nije uspostavila?
Mislim da će to postati prirodno kada iskustvo potvrdi neke modele ponašanja. Često me pitaju oko koalicija, a mislim da je to pitanje malo preuranjeno. Kada pravite koaliciju ne donosite odluku iz stomaka – na osećaj, niti iz srca – na emociju, nego na osnovu istraživanja javnog mnjenja. A ona će morati da se rade i u narednom periodu, pošto su politički procesi u Srbiji veoma dinamični i situacija od pre šest meseci je praktično pluskvamperfekat. Dakle, prva stvar je da se hladno i analitično proceni u kom formatu treba izaći na izbore, da bi se osvojilo što više mandata. A tu odluku donosite i na osnovu iskustvenih činjenica, u ovom slučaju lokalnih izbora.
Novi Sad nije samo mesto zločina, već je i epicentar pobune, a pobuna se uvek guši u centru, ne na periferiji.
U Kosjeriću je SNS, koristeći sve dozvoljene i nedozvoljene resurse, uspeo da pobedi s razlikom od 54 glasa. Sada ćemo imati izbore u deset opština, od kojih u nekima postoje zajedničke liste, a u nekima dogovor oko zajedničkog nastupa između opozicije i studentske liste. Ako se pokaže da zajednički nastup donosi više koristi, da ima sinergijski, kumulativni efekt – onda treba ići u tom pravcu. Treba dozvoliti svim akterima da u njima emotivno i politički sazri ta odluka, a sve do raspisivanja izbora treba pratiti istraživanja javnog mnjenja i videti koji format donosi najviše glasova. Ako iskustvo iz Kosjerića potvrdi, primera radi, Bajina Bašta i Bor, gde takođe idemo zajedno, za mene je to prilično jasan podatak da građani nagrađuju ujedinjavanje. I da ta lokalna poruka treba da postane nacionalna.
Protesti su počeli sa porukom da institucije moraju da krenu da rade svoj posao, a sada kada je tužilaštvo počelo da ga radi, dobili smo Mrdićeve zakone i za svaki slučaj opsežne kadrovske promene u policiji. Šta onda ostaje od tog institucionalnog puta?
Na nama kao opoziciji, pod čim mislim i na studente, zborove i opozicione stranke, jeste da budemo uporni i strpljivi, što nije uvek jednostavno. Ovo je praktično politički maraton i promene se neće dogoditi sa štopericom u ruci. Može se očekivati da će predsednički i parlamentarni izbori biti u dogledno vreme, a do tada treba razgovarati o njihovoj čvrstoj kontroli. Element o kome se retko priča je da će na parlamentarnim izborima opozicija imati pravo na broj kontrolora srazmeran broju mandata u parlamentu. To je otprilike 7.800 kontrolora koje ćemo moći da rasporedimo po Srbiji, a na oko 3.000 biračkih mesta ćemo imati pravo da imenujemo predsednike biračkih odbora. Mislim da to nije beznačajno. Režim je do sada, zbog nedovoljno dobro odrađene kontrole, uvek bio u prilici da ukrade određen broj glasova. Zato je važno da opozicija, studentska lista, zborovi, ugledne nestranačke ličnosti, sednu za sto i da razgovaramo kako da iskoristimo te institucionalne kapacitete koje imamo.
I ne samo o tome. Imam utisak da će u vremenu koje dolazi biti suspendovan pravni poredak i da će represivni aparat biti potpuno politički instrumentalizovan i zloupotrebljen. A da mi koji se bavimo politikom nećemo više biti kandidati za odbornike i poslanike, već kandidati za privođenje i procesuiranje. Podsećam da je u Beogradu napadnuta cvećara čiji vlasnici podržavaju proteste, poljoprivrednici u Mrčajevcima su pozivani u BIA, u Kraljevu su privođeni vojni veterani – ako se nastavi trend obračuna sa svakim ponaosob ko se protivi Vučićevom režimu, okolnosti će nas egzistencijalno uputiti jedne na druge.
Na početku protesta ste smatrali da bi opozicioni političari trebalo da budu blizu čela kolone, kako bi zaštitili ostale od hapšenja i napada. Da li danas iko ikog više može da zaštiti?
Mi smo u Novom Sadu prošli kroz tu fazu na protestima ispred suda i ispred gradske skupštine, kada su bili prisutni odbornici i poslanici, i mogu vam reći da situacija nije bila manje konfliktna. Privodili su i procesuirali sve, pa mnogi od nas i dalje imamo određene sudske postupke kada su u pitanju ti protesti. Jeste da su postupali grubo i nasilno, ali je u tom trenutku to više bilo odgurivanje štitovima, a manje upotreba hemijskih sredstava i pendreka, što će kasnije doći. Da li naše prisustvo može da obuzda represiju? Nisam siguran, zato što su očito dobili naredbu da se divljački obračunavaju sa svim građanima koji učestvuju u protestima i plašim se da tu neće biti neke selektivnosti. I da neće biti preterano impresionirani time da ispred njih stoje poslanici ili odbornici, jer su na čelo tih formacija postavljeni ljudi koji su pokazali nasilnički karakter. Takvi su birani i u policiji i u žandarmeriji, pa sada i SAJ-u, iz redova onih koji su pokazali apsolutnu lojalnost Aleksandru Vučiću. Dakle, oni nisu tu da brane zakon i poredak, oni su tu da brane vlast i neće prezati za silom.
Iz situacije koju ste prošle godine ocenili kao da je SNS potpuno izgubio inicijativu i kapacitet da kreira političke procese, došli smo do napada na univerzitet, tužilaštvo, najavljivanje rekonstrukcije Vlade kao u najboljim danima… Šta im je omogućilo da se konsoliduju?
Pre bih rekao da je to nervoza i panika, nego inicijativa. Oni su prosto izgubili kontrolu, deluju emotivno, afektivno, i mislim da je to završna faza. Vlast koja je sigurna u sebe postupa sa mnogo suptilnijim metodama. Ako vi dođete u fazu da se osuđivani kriminalci obračunavaju sa protestantima, da u Novom Sadu takav kriminalac baca studentkinju na pločnik – nema tu nikakve konsolidacije. Konsolidacija je kada institucije i pravni poredak unose dimenziju stabilnosti i predvidljivosti. Ako oni posežu za golom silom i uličarskim metodama, to je po meni znak da su dotakli dno.
Možda je takva faza poslednja, ali to ne znači da ne može da potraje kao recimo u Belorusiji.
Ne vidim šta je naredno, šta bi mogli više da urade. Preostale su fizičke likvidacije i koncentracioni logori. Sve mehanizme jedne diktature, pa sad čak i tiranije, oni već koriste i ne daju efekat. Otpor i dalje traje. Razlika između Belorusije i Srbije je ta što u Srbiji imamo snažnije definisanu opozicionu scenu. U Belorusiji ste imali razdrobljenu scenu, sa istaknutim pojedincima ali bez organizacije. Ne treba da smetnemo sa uma da širom opština u Srbiji imate opozicione odbornike, pa i u pokrajinskom parlamentu, imate opozicione poslanike u republičkoj skupštini. Opozicija u Srbiji ima određeno institucionalno utemeljenje, za razliku od Belorusije gde je više bila na ulici nego u parlamentu. Taj zanatski element je važan, moramo kombinovati pritisak sa ulice i delovanje kroz institucije da bismo stvorili atmosferu u kojoj možemo da pobedimo.
A da li se slažete sa stavom: „Mi ćemo sve probleme unutar sebe rešiti, ne treba nam pomoć spolja.“ Da li je to moguće u svetlu tolike represije?
Naša sloboda mora biti pre svega delo građana Srbije. Ne treba očekivati da će bilo ko sa strane uraditi ono što je naš posao. Apsolutno stojim na stanovištu da oslobađanje od ovoga režima mora da bude kreirano iznutra. To ne znači da kao zemlja koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, ne treba da komuniciramo sa svim institucijama EU. Takođe, udaljavanjem od standarda i vrednosti EU, udaljavate se i od uslova u kojima je pobeda moguća. Zato je važno imati na pameti i jedno i drugo. Pre svega, organizovati sve što je u našoj moći da Vučiću vidimo leđa, a sa druge strane, razviti živu diplomatsku aktivnost i sa Evropskim parlamentom i sa Evropskom komisijom. Jer mi smo kandidat za ulazak u EU i pravo je apsolutno svih, pa i opozicije, da komunicira sa njenim predstavnicima.
