Sadašnju situaciju vidim kao očekivanu posledicu sistematskog uništavanja političkog života u Srbiji od strane Vučićevog režima. To je počelo uništavanjem Demokratske stranke, zatim posledično kreiranjem ogromne asimetrije između vlasti i opozicije i na kraju razaranjem opozicije i stalnim usmeravanjem procesa kako ne bi došlo do formiranja zajedničkog fronta. Sa katastrofalnom tragedijom u Novom Sadu zemlja se suočila u takvim okolnostima i reakcija na to je zato bila vaninstitucionalna, budući da su već bile razorene sve političke institucije, ne samo državne, kaže Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i lider Socijaldemokratske stranke Srbije (SDS), u intervjuu za Radar, odgovarajući na pitanje kakav razvoj događaja očekuje s obzirom na dubinu krize u državi. „Dalji razvoj događaja zavisi od toga koliko smo kao društvo spremni da popravimo ono što je i dovelo do ovakvih tragičnih okolnosti, odnosno od toga koliko i dalje imamo kapacitet da borbu institucionalizujemo i vratimo politiku u politički život. Stihijske reakcije i amaterizam koriste samo Vučićevom režimu“, ističe Tadić.
Svedočimo ogromnim pritiscima na Univerzitet, pravosuđe, medije, surovoj represiji nad studentima, pa i srednjoškolcima, dakle, nad onima na kojima treba da počiva budućnost države. Šta to govori o prirodi režima?
I to je posledica razaranja političkog života – studenti i srednjoškolci su stavljeni u ulogu političkih aktera i ubačeni u polje surove političke arene. To govori o brutalnoj i kukavičkoj prirodi ovog režima, ali i o nama kao opoziciji koja nije uspela da se odupre tom režimskom razaranju političkog života. Najefikasniji način je bio da uprkos svim razlikama budemo ujedinjeni i da smo sve snage usmerili protiv ovog režima, a ne jedni prema drugima. Svi koji su u prethodnim godinama kreirali podele unutar opozicije su takođe odgovorni za to što je danas teret političke borbe na toj deci i mladima i što se pretpolitičkim sredstvima borimo protiv ogromne, iskusne i decenijama uigravane mašinerije.
Prošlo je već više od pola godine kako su studenti zatražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, ali jasnog odgovora vlasti nema. Da li je reč o strahu režima od odgovornosti ili o taktici u kojoj se čeka najpogodniji trenutak za izborni blickrig, uz već viđene mehanizme pljačke izborne volje građana?
To je zapravo isto – zbog straha od gubitka izbora, režim taktički bira najpogodniji trenutak za koji procenjuje da nosi najmanji rizik od njihovog poraza. Međutim, ključno je šta u međuvremenu rade studenti i opozicija, a ne kada će Vučić raspisati izbore. Vreme do raspisivanja izbora može raditi i za nas, ali i protiv nas. A na nama svima je da odlučimo da li ćemo dozvoliti da Vučić bira najpogodniji trenutak za njega ili ćemo učiniti da je za nas svaki trenutak najpogodniji. To, međutim, ne može biti efikasno kao pojedinačna odluka bilo kog aktera, već odluka koju moramo doneti svi zajedno. Koordinacija i zajednički front su ključni parametar i danas, kao što su bili i svih prethodnih godina.
Studenti i srednjoškolci su stavljeni u ulogu političkih aktera i ubačeni u surovu političku arenu. To govori o brutalnoj i kukavičkoj prirodi ovog režima, ali i o nama kao opoziciji koja nije uspela da se odupre tom režimskom razaranju političkog života
Umesto izbora dobili smo Ćacilend, simbiozu kriminala i vlasti, takozvane Mrdićeve zakone kojima se zaustavljaju najznačajniji procesi, uključujući i onaj za pad nadstrešnice. Kako vidite činjenicu da vlast na taj način spasava najodgovornije iz svojih redova, dozvoljavajući da država potone u bezvlašće?
Pa to je ono što ovaj režim radi od dolaska na vlast. Podsećam da su na vlast i došli lažima, obećanjima o servilnosti Zapadu po pitanju predaje najviših nacionalnih interesa, ali i obećanjem pomilovanja hiljada kriminalaca, od kojih su kasnije pravili svoje batinaške i kriminalne falange. Vlast koja je na tim temeljima i nastala, prirodno samo takvim oružjem i može da se brani kada je ugrožena. I tu se ne radi o „dozvoljavanju bezvlašća“, već o svesnom i sistematskom kreiranju bezvlašća sve vreme. Mi se suočavamo sa svojevrsnim političkim paradoksom – vlašću čiji opstanak zavisi od bezvlašća.
Kako vidite činjenicu da kod nas politika funkcioniše isključivo kroz lični narativ moći Aleksandra Vučića i, uglavnom, nemoći društva da se tome na pravi način suprotstavi? Da li se mi to približavamo modelu istočnjačkih despotija?
Mi odavno imamo hibrid takvog modela na vlasti. Pod uticajem jezive propagande građani koji glasaju za SNS ne glasaju za neku određenu politiku, već za kult ličnosti. Taj kult je organizovan od najbanalnijeg nivoa u kom svi predstavnici vlasti nose karirane sakoe kao Vučić, do obaveštavanja javnosti o bioritmu i divljenja digestivnom traktu predsednika države, pa sve do najviših strateških nivoa u kojima promoviše laži kao uspehe i kiti se tuđim perjem. Ova „karirana vlast“ nema politiku, već prilagođavanje propagande na dnevnom nivou. Tako ga jedan dan obojenom revolucijom „ruše strane ambasade“, a drugi dan se hvali kako je u celom svetu uvaženi državnik i veliki strateg koji održava odlične odnose sa svim svetskim silama. Narativ ove vlasti je uvek kombinacija dva suprotna ekstrema sa ciljem da konfuzija nadvlada interesovanje građana da se uopšte udubljuju dalje od aplauza vođi, šta god on rekao ili uradio. Zato među apologetama uvek ima i proruske i prozapadne plaćene naratore.
Na nama je da odlučimo da li ćemo dozvoliti da Vučić bira najpogodniji trenutak za izbore ili ćemo učiniti da je za nas svaki trenutak najpogodniji. To, međutim, ne može biti efikasno kao pojedinačna odluka bilo kog aktera
Vučića poznajete iz raznih faza njegove političke karijere. Koja je njegova najveća slabost?
To je vrlo kompleksno pitanje i ne bi bilo baš mudro kada bih javno ulazio u detalje, jer koliko je bitno da neko ne zna vaše slabe tačke, toliko je bitno i da protivnik ne bude svestan da vi znate njegove. Kod ovakvih režima i političkih ličnosti najslabija tačka je uvek ono što se određeno vreme čini kao najjača. Ako moć temeljite na kriminalu i korupciji, a podršku na uceni, zastrašivanju, potkupljivanju i euforiji, upravo ti elementi na kraju dovode do implozije.
Minulu godinu obeležili su, pre svega, veliki studentski i građanski protesti koji su iz temelja poljuljali Vučićev režim. Da li je, po vašem mišljenju, propuštena prilika da se on smeni ili je ovo što se događa evolutivni proces?
Po mom mišljenju jesu propušteni važni koraci koji su mogli biti izvedeni do juna. Međutim, propuštena prilika može biti i važna lekcija za formiranje sledeće prilike. Svi koji su razočarani zato što se već nije desila smena vlasti i zbog toga misle da je ipak nemoguće pobediti, trebalo bi da se sete da je režim bio 15. marta prestravljen i nije imao odgovor na stotine hiljada ljudi na ulici. Svakako da ovo jeste i evolutivni proces, ali od načina na koji se taj proces odigrava zavisi u kom smeru ide ta evolucija. Nadam se da u narednom periodu neće biti propuštena prilika da bude formiran najširi front, jer to je jedan od neophodnih koraka koji se do sada nije desio.
Na političkoj ravni nema ni koordinacije ni komunikacije između studenata i opozicije. Kakva bi u ovakvoj situaciji trebalo da bude uloga jednih a kakva drugih?
Kao što sam i rekao, uloga svih je da rade na ujedinjavanju i koordinaciji, a ne na novim podelama. Ne smemo zaboraviti da ovaj režim i opstaje svih ovih godina na našim podelama i da Srbija nema više vremena za nove eksperimente. Konkretne uloge bi trebalo svakako da budu posledica razgovora i ozbiljnih analiza, a ne jednosmernih predloga i ideja.
Nije reč o „dozvoljavanju bezvlašća“, već svesnom i sistematskom kreiranju bezvlašća sve vreme. Suočavamo se sa svojevrsnim političkim paradoksom – vlašću čiji opstanak zavisi od bezvlašća
Utisak je da vaša Socijaldemokratska stranka stoji po strani i nije previše uključena u ova turbulentna zbivanja. Zašto?
SDS je sve vreme aktivan i prisutan na svim protestima i u akcijama širom zemlje od početka. Funkcioneri naše stranke su zbog toga izloženi različitim pritiscima, ostajali su bez posla, a i završavali na haubama automobila koji se zaleću na blokade. Ne stojimo po strani, već smo u svemu rame uz rame sa građanima u svim borbama. Razlog zbog kog imate takav utisak je u tome što smo „po strani“ u medijima i nažalost zbog toga građani nisu u velikoj meri upoznati sa našim aktivnostima.
Kako se desilo da opozicija praktično pokloni Vučiću izbornu pobedu u Beogradu?
To nije pitanje za mene, koji sam najglasnije apelovao na to da moramo biti ujedinjeni i čuvati svaki procenat. Iz potpuno besmislenih razloga i na prošlim i na pretprošlim izborima najveći opozicioni blok je odbio da u njega uđe i SDS. Iza takve odluke stoje različiti interesi, ali sada sve moramo ostaviti po strani i ne upirati prstom jedni u druge, već svi zajedno isključivo u režim. Nažalost, zbog takvih odluka su se svih ovih godina gubili ključni procenti za pobedu. Posebno je paradoksalno što je SDS optuživan za samostalne nastupe, a zapravo je bilo potpuno obrnuto. Odbijanje da opoziciona stranka uđe u najveći blok je direktno predaja procenata Vučiću. Petog oktobra smo pobedili Miloševićev režim upravo zbog svesti o toj notornoj činjenici.
Četrnaest godina je i od vašeg odlaska sa vlasti, a u javnom diskursu vlast i dalje za mnoge probleme prebacuje odgovornost na prethodnu vlast. Kako vidite taj narativ i šta mislite da je bila vaša krivica, odnosno ljudi koji su bili sa vama na vlasti do 2012. godine?
Ključna strategija propagande ove vlasti je da se i dalje ponaša kao opozicija bivšoj vlasti. Oni to čine vrlo dobro razumevajući snagu i postignuća bivše vlasti, jer su dva puta izgubili izbore od nas i treći put uz širok spektar mahinacija jedva pobedili za tek nešto više od jednog procenta. Motorna snaga ovog režima je zapravo strah od bivše vlasti. I u pravu su – i treba da nas se plaše. Pritom, njihova propaganda je više usmerena prema opozicionim biračima, nego prema njihovim i nažalost, mnogi stereotipi koje su sistematski plasirali protiv naše vlasti su se „primili“ u našem biračkom telu.
Što se tiče krivice, mislim da nijedan predsednik nije govorio o svojim greškama više od mene. Vreme je da se konačno odupremo tom maniru koji odgovara samo Vučićevom režimu i da se podsetimo i velikih uspeha naše vlasti. A ako baš insistirate na krivici, danas kada vidim kako su se lako primile režimske laži i koliko lako je režim naše birače oterao u apstinenciju ili ih podelio, mislim da je naša ključna greška bila u polju komunikacije – nismo dovoljno ljudima pojašnjavali šta radimo i u kakvim okolnostima, pa su važne bitke koje smo dobijali uzimane zdravo za gotovo. Nisam želeo da zemljom upravljam podizanjem panike i plašenjem građana, već sam bio usmeren na to da normalizujemo naše društvo nakon tragičnih devedesetih godina i ubistva premijera i da što pre uđemo u tokove normalne demokratije. Realno, za to smo imali samo četiri godine izvršne vlasti – to je premalo za ostvarenje ciljeva koje sam zacrtao, ali je istovremeno neverovatno koliko mnogo smo postigli u tako kratkom vremenu. I to u uslovima najveće ekonomske krize u istoriji sveta, kada baš nijedna vlada u svetu nije ispunila svoje ciljeve. Svakako, sa iskustvom svih pobeda, a pogotovo tog poraza, danas bih mnogo toga uradio drugačije.
Narativ ove vlasti je uvek kombinacija dva suprotna ekstrema sa ciljem da konfuzija nadvlada interesovanje građana da se uopšte udubljuju dalje od aplauza vođi, šta god on rekao ili uradio
Mnogi su skloni da vaš pad sa vlasti tumače neslaganjem sa bivšom nemačkom kancelarkom Angelom Merkel zbog razmimoilaženja oko rešenja kosovskog pitanja? Odbili ste da ukinete srpske institucije na severu i poručili da Srbija nikad neće priznati Kosovo. Šta vam je Merkelova tada rekla, iz nekih izvora saznalo se da je razgovor bio vrlo neprijatan? Koliko je to doprinelo da izgubite izbore? Uostalom, EU je četiri sata pre zatvaranja birališta Tomislavu Nikoliću čestitala pobedu.
Ona nije imala neprijatan razgovor sa mnom, već sa svojim saradnicima koji su je pogrešno obavestili o mojim stavovima o rešavanju kosovskog pitanja. To nije pitanje slaganja ili neslaganja sa Merkelovom, već istorijski trenutak u kom ona pokušava da nametne novi koncept politike rušenja suvereniteta nezavisnih država i međunarodnog prava, a ja to pravo branim, braneći i naš nacionalni interes. To jeste u velikoj meri uticalo na rezultat izbora, ali je bilo još faktora poput činjenice da sam istovremeno otvorio front sa tajkunima, narko-kartelima i slabim karikama u našim redovima i oni su prirodno činili sve što je u njihovoj moći da pobedi SNS, kako bi obezbedili svoje interese u budućnosti. Čestitka EU Nikoliću pre zatvaranja birališta jasno govori da su jedina predizborna obećanja koja su naprednjaci nameravali da ispune ona koja su iza kulisa dali EU i Vašingtonu. Svakako ne ona da će poništiti sve što smo mi do tada ispregovarali sa EU – umesto toga su tehničke pregovore u Briselu podigli na nivo statusnih pregovora, time izmeštajući pitanje statusa Kosova iz UN u EU. Drugim rečima, ono za šta optužuju mene. A istina je da ono na šta su oni pristali zarad vlasti, mi nismo ni po cenu gubitka vlasti. Nažalost, građani to nisu prepoznali u dovoljnoj meri, pa smo došli u situaciju da o ishodu izbora i formiranju vlade više odlučuju strane sile, nego građani Srbije. Takođe, ne smemo zaboraviti ni ulogu belih listića i aferu istresanja džakova sa lažnim ukradenim listićima. Bele listiće ne bi trebalo da zaboravimo da bismo mogli prepoznati slične pojave danas, poput perjanica tog pokreta koji i danas drže lekcije, pogotovo one koje se tiču laži da smo mi „napravili i doveli SNS na vlast“. Podsećam da smo izbore izgubili za tek nešto više od jednog procenta, a kada uzmete u obzir sve ovde navedeno mi zapravo i nismo izgubili te izbore – pokradeni su spletom sličnih mehanizama kojima su naprednjaci nastavili da kradu i sve naredne.
S druge strane, kako ćemo videti, Vučić je bio vrlo kooperativan po pitanju Kosova. Da li ga je to suštinski preporučilo kao alternativu tadašnjoj vlasti?
Što se tiče Zapada, apsolutno. I ne samo predaja Kosova, već i prirodnih resursa, rasturanja naše ekonomije i pravljenja od Srbije zemlje jeftine radne snage. Ova vlast je formirana u Moskvi u razgovoru Putina i Nikolića i u skladu sa nemačkim i ruskim, a ne srpskim interesima. Može se reći da je ovo jedina vlast u našoj istoriji koja je u potpunosti formirana van zemlje i upravo zato našu vlast moraju da optužuju za to. Ovo je, dakle, prava izdajnička vlast koja počiva na interesima stranih sila.
Nakon dolaska naprednjaka na vlast, članovi DS-a bivaju hapšeni i proganjani, ali se rejting partije u narednih godinu dana drži stabilno. Nakon toga sledi okomiti pad. Šta je uzrok?
Nije vreme da govorimo o tome sada kada bi trebalo svi da govorimo samo o oslobađanju Srbije od političkog zla. Nije bilo realno da se zadrži rejting ukoliko se stranka izvinjava za politiku kojom je ne samo pobeđivala, već i uprkos greškama koje pravi svaka vlast, držala najveću branu protiv toga da radikalština preuzme Srbiju, ukoliko stranka ulazi u koalicije na lokalu sa SNS-om ili prihvata saradnju sa perjanicama belih listića. Ono što je činjenica jeste da rejting stranke nije pao porazom na izborima 2012. već promenom rukovodstva nakon toga. Važno je da se podsetimo toga ne zbog priča iz prošlosti, već zbog toga što je i to jasan pokazatelj da samo velika i obnovljena Demokratska stranka koja se drži svoje izvorne misije jedina ima potencijal da pobedi ovaj režim. Onako kako ga je uvek i pobeđivala.
Kako objašnjavate činjenicu da su mnogi finansijeri Demokratske stranke pomagali formiranje SNS-a?
Radi se o tajkunima koji su finansirali DS pre nego što sam ja došao na njeno čelo. Čim sam preuzeo DS prekinuo sam tu vrstu saradnje i krenuli smo u izgradnju pravne države u kojoj ti finansijeri nisu mogli da finansiranjem stranke kupuju povlastice, koje su bile na štetu naše ekonomije i građana. Logično je da su tražili utočište za korupciju u novoj vlasti.
Nije pitanje slaganja ili neslaganja sa Merkelovom, to je istorijski trenutak u kom ona pokušava da nametne novi koncept politike rušenja suvereniteta nezavisnih država i međunarodnog prava, a ja to pravo branim. To jeste u velikoj meri uticalo na rezultat izbora
Kakva je uloga u svemu vašeg savetnika Mikija Rakića, koji je bio prijatelj i sa Aleksandrom Vučićem?
Miki Rakić je imao veliku i značajnu ulogu u rešavanju važnih pitanja, pre svega u borbi protiv organizovanog kriminala. Time je kao šef mog kabineta i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti mnogo više doprineo razvoju Srbije nego što je njegov kasniji odnos sa Vučićem doneo štetu. Pred kraj mandata i nakon poraza na izborima on i ja nismo imali iste poglede na dalji put Srbije i DS-a. Međutim, uz sve razloge koje sam vam naveo za rezultat 2012. i ono što je usledilo, naivno je tražiti uzrok u jednom čoveku, pa ma kakav da je bio njegov odnos sa Vučićem i ma koliko da su se naša gledišta počela razilaziti. I taj mit kojim se u procesu promene vlasti preuveličava uloga Mikija Rakića, takođe samo režimu koristi i ima za svrhu da se skrene pažnja sa stvarnih razloga i opet okrivi bivša vlast. Ono što je ključno je da njegov kasniji odnos sa Vučićem ni na koji način nije uticao na moje odluke, o čemu svedoči i činjenica da sam odbio da uđem u koaliciju sa SNS-om i da sam bio sve vreme najoštrije protiv bilo kakve saradnje DS-a sa SNS-om. Većina tadašnjeg DS-a je imala suprotan stav od mene, pa je i u tom smislu populizam govoriti samo o Rakiću. Cilj izdvajanja Rakića je zapravo da se meni pripiše ono čemu sam bio najveći protivnik i zbog čega više i nisam bio predsednik DS-a. Kada kažem većina, mislim na većinu funkcionera, a ne članova. U tome leži i jedan od razloga pada podrške DS-a – razilaženje između ciljeva i sklonosti kompromisu rukovodstva i većine članstva koje je želelo da ostane verno izvornoj misiji i bude beskompromisna opozicija naprednjačkom režimu. Iz svega toga samo je umesto istine plasiran stereotip kako sam ja napustio DS. A ja ga zapravo nikada nisam napustio i danas smatram da samo veliki DS može vratiti politički život u Srbiju i uspešno se suprotstaviti ovom režimu.
Ako me pitate da li sam ja idejni tvorac formiranja SNS-a, to je notorna laž. Formiranje te partije je isključivo ideja i delo Tomislava Nikolića. Taj jezivi mit kako je bivša vlast napravila SNS takođe su plasirali naprednjaci i samo njima koristi
Da li je postojala ideja da se Srpska radikalna stranka pocepa i tako oslabi i ako jeste čiji je to naum bio?
Naravno da je uvek bila ideja da se oslabi SRS i to je normalno. Međutim, ako me, u stvari, pitate da li sam ja idejni tvorac formiranja SNS-a, to je notorna laž. Formiranje SNS-a je isključivo ideja i delo Tomislava Nikolića. Taj jezivi mit kako je bivša vlast napravila SNS takođe je plasiran od strane naprednjaka i samo njima koristi. I niko se svih ovih godina nije zapitao zašto to nikada nisu demantovali. Zar stvarno nikome nije bilo nelogično kako vlast koja počiva na „ja, ja, ja“ nikada nije imala narcisoidni problem da demantuje da ih je napravio politički protivnik? Oni preuzimaju i naša stvarna dela, od izgradnje puteva pa nadalje, a kamoli da ne bi preuzimali delo koje i nije naše, a još se i tiče njihovog nastanka (!). Ćute, jer im ta laž odgovara. i gotovo 14 godina niko ne primećuje tu „malu“ činjenicu, dok se ta laž horski širi kroz opoziciono biračko telo. Pobeda zahteva ipak i određeni nivo svesti i otvorenih očiju. Dok god gutamo ono što nam propaganda servira, pobeđivaće oni kojima je propaganda najjače oružje.
Osećate li se iznevereno zbog činjenice da su mnogi istaknuti članovi DS, poput Gorana Vesića, Siniše Malog, Aleksandra Šapića, Nebojše Krstića… pretrčali u suparnički tabor i postali perjanice naprednjačke vlasti?
Prvo, Goran Vesić i Siniša Mali nisu bili istaknuti članovi DS-a u vreme mog mandata, već Đinđićevog. Bilo je potpuno logično da jedva čekaju vlast u kojoj će imati mesto, jer je u našoj nisu imali. Ne osećam se iznevereno ni zbog jednog člana koji je promenio stranu. To su njihove odluke i njihov, a ne moj, odnos prema onome što su do juče bili. I ne bih ih sve stavljao u isti koš. Baš kao što nisu ni svi političari isti, tako nisu isti ni svi političari koji promene stranu. Svaki slučaj je individualan i kao takav se mora i posmatrati. Na primer, Šapić nije ušao u SNS iz DS-a, nego iz prethodno formirane svoje stranke i njene politike.
Da se vratimo aktuelnom trenutku. Pred nama su izbori u desetak opština. Kako bi oni mogli da izgledaju imajući u vidu ono što se dešavalo u Mionici, Kosjeriću, Zaječaru i Sečnju?
I ti izbori svedoče o onome o čemu sve vreme govorim – u ovakvim okolnostima jaki smo onoliko koliko je širok front iz kog nastupamo. To stoji i za izbore koje navodite i za sve prethodne i buduće. Znamo sve mehanizme koje će protivnik koristiti i tu nema ništa novo. Međutim, i dalje u dovoljnoj meri ne radimo na poboljšavanju opozicionih mehanizama i kreiranju okolnosti u kojima će izborni proces zavisiti od nas, a ne od Vučića. Umesto da prevazilazimo izazove koje postavlja režim, trebalo bi da se fokusiramo na kreiranje izazova koje režim neće moći da prevaziđe.
Možete li da zamislite kako će izgledati izborni dan na parlamentarnim izborima? Da li je Vučić spreman da, makar pod pritiskom spolja, mirno preda vlast i kakva je budućnost ove vlasti i njegova lično?
Na koji način će Vučić predati vlast, kada do toga dođe, zavisi od mnogo faktora, ali važno je da budemo spremni na sve, jer je njegov režim spreman na sve. Kako će izgledati taj dan ključno zavisi od toga na koji način će biti organizovani svi protivnici Vučićevog režima. Međutim, koliko budemo mi jaki, toliko će biti jak i odgovor režima. Jedini put ka pobedi je spremnost na takav odgovor režima, a to zahteva ozbiljnu analizu, pripremu, veliko iskustvo i organizaciju. Stihijski, čak i ako dođe do pobede, neće doći do rešenja. Pogotovo jer će pobeda na izborima biti najmanja prepreka u odnosu na sve koje dolaze tek nakon pobede.
Na kraju, vi ste psiholog, kako biste kao stručnjak opisali karakter ove vlasti i njenog neprikosnovenog lidera Aleksandra Vučića?
Bilo bi neodgovorno da ulazim u kliničku analizu, iako verujem da su njene ključne tačke svima već jasne. Ne morate biti psiholog da biste prepoznali ludilo koje generiše ovaj režim. Sve te dijagnoze su golim okom vidljive i s psihološke tačke mnogo je potrebnije da se bavimo time kako da se građani odupru toj nenormalnosti. Problem je što su i oni koji su protivnici ovog režima tokom godina izlaganja otrovu propagande, od kog se nije mogli pobeći, došli u stanje da duboko veruju u stereotipe koje im nameće režim, jer ne dolazi sva propaganda samo iz očigledno režimskih izvora. Zato i jeste tako efikasna.
