Postoje knjige koje u samoj najavi obećavaju da će postati hit. Jedna od takvih je i Nediplomatski životi koja će uskoro biti pred čitaocima na srpskom i engleskom jeziku, izdavačke kuće Clio, čiji su autori bračni par Vilijem i Lin Montgomeri. Vilijem je bio ambasador u Srbiji od 2000. do 2004. godine, pre toga istu funkciju obavljao je i u Bugarskoj i Hrvatskoj.
Zbog čega je ova nova knjiga bivšeg ambasadora posebno privlačna i znakovita danas, tačno 25 godina od petooktobarskih promena u Srbiji? Približno tačan odgovor bi glasio: zato što detaljno svedoči šta je sve radio ovaj diplomata u ime američke vlade da se u Srbiji sruši vlast Slobodana Miloševića. On precizno opisuje kako je njegov angažman počeo još dok je bio američki ambasador u Zagrebu, a po završetku mandata se nastavio u Budimpešti:
„Nisam nameravao da imam malu kancelariju u političkom odeljenju američke ambasade u Budimpešti. A to je značilo: prostorije u zgradi koja nije ambasada; odgovarajući smeštaj, sličan ambasadorskim rezidencijama širom sveta. Bio bi to dom za moju porodicu i baza za primanje posetilaca iz Srbije, kao i stranaca koji su se bavili srpskim pitanjem… Potpuna nezavisnost od ambasade.
Mislim da je Stejt department prihvatio ove prilično neobične zahteve, iz tri razloga. Pre svega, Srbija pod Miloševićem smatrana je za opasnu zemlju, ali i zemlju u kojoj smo želeli da doprinesemo promenama koje bi bile u skladu s našim interesima. Potom, moj rad u Hrvatskoj bio je dobro ocenjen.“
Niko nije očekivao pad režima
Važno je naglasiti da gotovo niko nije predviđao da će Milošević u doglednoj budućnosti izgubiti vlast. Očekivalo se da će Budimpešta biti naš centar, možda tokom niza godina. Sve se promenilo 27. jula 2000. godine, kada je Milošević neočekivano raspisao vanredne izbore za 24. septembar. Već sam se polako upoznavao s liderima opozicije. Počeli smo da radimo po dvadeset sati dnevno u sveopštoj kampanji podrške opoziciji u borbi protiv Miloševića, uključujući i njihovog kandidata za predsednika, Vojislava Koštunicu. Već u oktobru 1999, Nacionalni demokratski institut pozvao je aktiviste iz redova srpske opozicije da prisustvuju konferenciji u Budimpešti. Došli su na konferenciju, čiji su im rezultati bili od značajne pomoći. Ti rezultati obuhvatali su i istraživanja koja su pokazivala da Koštunica ima veće izglede da pobedi Miloševića, nego očigledni lider Zoran Đinđić. Đinđić je to prihvatio. Obezbedili smo značajnu materijalnu potporu za novoosnovanu protestnu grupu nazvanu Otpor, kao i za celokupnu opoziciju. Pored toga, u Mađarskoj smo organizovali obuku za posmatrače izbora.“
Niko nije predviđao da će Milošević u doglednoj budućnosti izgubiti vlast. Sve se promenilo 27. jula 2000. godine, kada je neočekivano raspisao vanredne izbore
Montgomeri se u Budimpešti sastajao sa pripadnicima srpske opozicije, a kao posebno zanimljive opisuje tri susreta sa Vukom Draškovićem, liderom SPO, u njegovoj kući u Budvi. Američki cilj je bio stvaranje pouzdane, ujedinjene opozicije protiv Miloševića, ali Vuk je želeo da ide samostalno na izbore.
„Strahovali smo da bi to moglo da rasparča opozicione glasove i dovede do Miloševićeve pobede. Zato sam otišao u Budvu da se sastanem s njim. Na prvom sastanku, objasnio sam njemu i njegovoj supruzi Danici da smo obavili opsežna istraživanja i da su rezultati sasvim jasni: ako bi učestvovao samostalno, Vuk bi dobio vrlo malu podršku. Oboje su se tome usprotivili, naročito Danica. Čvrsto su verovali da imaju vrlo odanu bazu podrške, mnogo veću no što su pokazivala naša istraživanja.
Rezultati istraživanja koje smo prezentovali opoziciji pokazivali su da Koštunica ima veće izglede da pobedi Miloševića, nego očigledni lider Đinđić. On je to prihvatio
Na dan 15. juna, u Budvi je pokušan atentat na njega. Pre toga je jedan takav pokušaj preživeo i na Ibarskoj magistrali, u oktobru 1999. godine. Otišao sam da ga posetim nekoliko dana kasnije, te da poslednji put pokušam da ga ubedim. Sedeo sam na sofi na kojoj je on sedeo u trenutku pokušaja atentata. Na sofi je bilo nekoliko rupa od metaka. Nesuđeni atentatori pucali su u njega kroz staklena vrata udaljena otprilike tri metra. Vuk je imao zavoje na oba uha, pošto su mu meci pogodili obe ušne školjke, praktično na istim mestima. Iskreno rečeno, gajio sam određene sumnje u pogledu tog atentata, s obzirom na paralelne pogotke u uši. Izgledalo je nemoguće da su ga promašili, a pritom precizno pogodili dve ušne školjke. Međutim, kada je premijer Đinđić ubijen, policija je tokom operacije Sablja uhapsila oko hiljadu ljudi, među kojima su se našli i nesuđeni atentatori, koji su priznali pokušaj ubistva Draškovića i u potpunosti potvrdili Vukovu verziju. Izvini, Vuče, što sam posumnjao u tvoje reči!“
Obezbedili smo materijalnu podršku za protestnu grupu nazvanu Otpor, kao i za celokupnu opoziciju. Pored toga, u Mađarskoj smo organizovali obuku za posmatrače izbora
Rezultati izbora bili su potpuno u skladu s onim što su istraživanja predviđala. Vuk i njegova partija praktično su ispali iz političke igre.“
Legija i DOS
Prisećajući se sastanka Đinđića i vođe tada moćnih Crvenih beretki, Milorada Ulemeka Legije, dan uoči 5. oktobra, Montgomeri piše da je to bio početak kobne povezanosti između Đinđića i DOS-a i Legije i Zemunskog klana.
„Legija je obećao da Crvene beretke neće intervenisati protiv demonstranata. Danas je sasvim jasno i to da je njegovo obećanje imalo visoku cenu. Uticaj kriminalnih klanova i Legije nije prestao s Miloševićevim padom. Taj pad je za njih značio samo to da je na scenu stupila nova vlada s kojom bi trebalo da pokušaju da sarađuju. Potpuno sam uveren da je premijer Đinđić mnogo bolje od mene bio upućen u ulogu i uticaj kriminalnih klanova, te da je verovao da je to možda jedno od ključnih pitanja koja je trebalo rešavati. Večito ću se pitati šta je sve znao, kada je to saznao, i kakve je sve kompromise bio primoran da napravi.“
Iskreno, gajio sam određene sumnje u pogledu atentata na Draškovića u Budvi, s obzirom na paralelne pogotke u uši. Izgledalo je nemoguće da su ga promašili, a pritom precizno pogodili obe ušne školjke
Nedelju dana po dolasku u Beograd, Montgomeri je dobio telegram iz Vašingtona u kojem je bilo navedeno deset različitih koraka koje bi nova vlast u Srbiji trebalo da preduzme kako bi dokazala svoj potpuni raskid sa delovanjem Miloševića i njegove vlade – sa posebnim naglaskom na nasilje počinjeno u godinama rata u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.
Trebalo je sprovesti istragu o ratnim zločinima svih srpskih vojnih i paravojnih zapovednika, a onda ih, ako to naloži Međunarodni tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, uhapsiti i isporučiti:
„To je nedvosmisleno zvučalo kao da je Srbija potpuno odgovorna za sve počinjeno nasilje. Znao sam na temelju tadašnje atmosfere i po tome kako su Srbi u proseku razumeli prirodu tih događaja iz svoje perspektive, da je potpuno nemoguće dostaviti takav spisak novoj vlasti na razmatranje. Preneo sam to Vašingtonu, i rekao da je neophodno da idemo korak po korak.“
Legija je obećao da Crvene beretke neće intervenisati protiv demonstranata. Danas je sasvim jasno i to da je njegovo obećanje imalo visoku cenu. Uticaj kriminalnih klanova i Legije nije prestao s Miloševićevim padom
Autor u knjizi nabraja i obrazlaže te korake, da bi zaključio:
„S današnjeg stanovišta, potpuno priznajem da su Sjedinjene Države slabo razumele značaj i snagu kriminalne mreže u Srbiji. Potcenili smo je i nismo joj posvetili pažnju kakvu je zasluživala. Jesmo bili potpuno svesni prečestih otmica i ubistava, ali nismo shvatali koliko veliku pretnju to predstavlja za novu vladu. Isto tako, nismo shvatali da te bande zarađuju veliki novac prodajom droge, zastrašivanjem, ’kupovinom’ javnih preduzeća praktično u bescenje i otkupninama plaćanim za otete osobe. Tako stečeni novac išao je u džepove mnogih, uključujući svakako i pojedine predstavnike vlasti. Tokom sankcija u Miloševićevoj eri, kriminalne bande stekle su veliku moć, pošto su upravo one organizovale šverc goriva u Jugoslaviju, a onda i kontrolisale njegovu distribuciju. To se pretvorilo u saradnju s vladom.“
Koštunica i poluge moći
Govoreći o političarima koji su došli na vlast posle 5. oktobra 2000. godine, Montgomeri najpre apostrofira Vojislava Koštunicu:
„U prvim danima zanosa nakon pada Miloševića, Koštunica je bio središnji lik. Mi smo DOS, uključujući i Koštunicu i sve ostale, posmatrali kao jedinstveno telo koje suštinski deli iste osnovne ideale. Zatražio sam susret s njim odmah po dolasku u oktobru, ali su on ili njegov kabinet izričito tražili da njegov prvi sastanak bude s nekim zvaničnikom iz Vašingtona, s tim da sam i ja mogao da mu prisustvujem. Tako je naš specijalni predstavnik za Balkan, Džejms O’Brajen, doleteo iz Vašingtona, pa smo se 12. oktobra sastali s Koštunicom. Uz njega je sastanku prisustvovala i njegova šefica kabineta, Ljiljana Nedeljković. Nije se ustručavala da prekine Koštunicu ili O’Brajena, i bila je jednostavno jedna od najdrskijih i najnevaspitanijih osoba s kojima sam se susreo u karijeri.
SAD nisu shvatile da bande zarađuju veliki novac prodajom droge, zastrašivanjem, „kupovinom“ javnih preduzeća praktično u bescenje i otkupninama plaćanim za otete osobe. Bili smo svesni prečestih otmica i ubistava, ali nismo shvatali koliko veliku pretnju to predstavlja za novu vladu
Sastanak je bio ljubazan, ali ne i topao. Nije spomenuo pomoć Sjedinjenih Država u izbornom periodu, niti se na tome zahvalio. Sećam se jedne njegove značajne izjave. Ubrzo nakon početka sastanka, Koštunica je rekao: ’Imam tri sveta pisma kojih se uvek pridržavam: Ustav, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, i Dejtonski mirovni sporazum.’ Kad smo otišli sa sastanka, Džim O’Brajen bio je zadovoljan zbog te izjave. Ja sam bio znatno oprezniji. Pre svega, Zapad je zanemario dva ključna dela Rezolucije SB UN o Kosovu. Prvi je jasan stav da se suverenost Jugoslavije mora poštovati. Drugi je onaj deo koji predviđa da će u nekom kasnijem periodu srpskim snagama bezbednosti biti dopušteno da se vrate ne Kosovo kako bi čuvale srpske verske i kulturne objekte. Mi smo do danas možda i ’zaboravili’ te dve stavke, ali Srbi nisu… Ustav nije predviđao izručivanje Međunarodnom sudu za ratne zločine, i to je postalo Koštuničin stalni refren: svako izručenje Hagu, u skladu s tim, bilo je protivzakonito.
Sa Koštunicom sam imao svega nekoliko sastanaka, i činilo se da je upravo on tako želeo… Pored Ljiljane Nedeljković, Koštunica je imao i jakog saradnika u liku načelnika tima za nacionalnu bezbednost, Radeta Bulatovića. Prema njemu sam instinktivno osećao odbojnost… Nakon ubistva premijera Đinđića, sumnjalo se da je Bulatović, zajedno s Acom Tomićem, bio umešan u sastanak s Miloradom Ulemekom Legijom i članom Zemunskog klana Dušanom Spasojevićem, na kome je bilo reči o atentatu. Optužbe su ubrzo odbačene. On će kasnije, u daljem toku Koštuničine vlasti, postati načelnik BIA, srpske obaveštajne službe.
Koštunica je imao još jednog vrlo značajnog i moćnog saveznika, Acu Tomića. Po ubrzanom postupku, postavio ga je za načelnika vojne kontraobaveštajne službe, koja je predstavljala značajnu silu; bio je odgovoran direktno Koštunici i bitno je ojačao ulogu vojne obaveštajne službe. To je u osnovi postala Koštuničina lična obaveštajna služba. Drugim rečima, postojala su dva segmenta vlasti, u međusobnom sukobu oko moći i ideologije.“
Đinđićeva teška iskušenja
Premijera Zorana Đinđića ambasador Montgomeri je prvi put sreo na jednoj međunarodnoj konferenciji, a onda i na sastanku u Budvi, nekoliko meseci pre izbora. U Budimpešti je imao redovne kontakte s ključnim članovima njegovog tima, posebno s Aleksandrom Joksimović, koja je u njegovoj vladi bila pomoćnik ministra spoljnih poslova.
Koštunica je imao još jednog vrlo značajnog i moćnog saveznika, Acu Tomića. Po ubrzanom postupku, postavio ga je za načelnika vojne kontraobaveštajne službe. To je u osnovi postala Koštuničina lična obaveštajna služba
„Ono što mi se kod Đinđića najviše dopadalo, pored njegovog opuštenog i prijateljskog načina ophođenja, bila je njegova brzina u donošenju odluka i jasno tumačenje onoga što bi mogao da uradi i onog što ne bi… Odluka da dozvoli da Koštunica dospe u prvi plan i postane predsednik za njega je svakako morala biti izuzetno teška. Stvarno ne znam da li je iko zaista znao svaku Đinđićevu odluku ili postupak. Različiti ljudi znali su različite delove. Onaj kobni deo, koji ja nisam znao, ticao se stvarne snage kriminalnih klanova i njihovog uticaja na postupke vlasti. To je delio s vrlo ograničenim brojem ljudi i nikad o njemu nije javno raspravljao.
Sasvim izvesno, jedina osoba koja bi mogla da u potpunosti osvetli taj mračni prostor jeste Čedomir Jovanović. On je bio studentski lider protesta protiv Miloševića 1996. i 1997, i ključni saradnik premijera Đinđića. Očito je i da je bio deo Đinđićevog timaza odnose sa klanovima i Legijom, te da je u tim odnosima imao vodeću ulogu. Premda se o tim kontaktima mnogo govorilo, nedostaju ključni činjenični dokazi. Znamo da je posetio u zatvoru najmanje jednog pripadnika Zemunskog klana (imao sam uvid u zapisnike čuvara), da je imao redovne sastanke u štabu pripadnika klana, da je prisustvovao pregovorima sa Legijom prilikom smirivanja pobune Crvenih beretki i znao za ustupke koje je Đinđić morao da učini kako bi okončao pobunu. Bio sam prisutan u Đinđićevom kabinetu i u trenutku, nedugo nakon preuzimanja vlasti, kad mu je stigao telefonski poziv sa odeljenja carine na jednom od graničnih prelaza. Službenik je javljao da je Čeda Jovanović stigao na prelaz vozeći novokupljeno oklopljeno vozilo i da pokušava da ga uveze u Srbiju bez plaćanja bilo kakvih carinskih dažbina. ’Da li je to u redu’, pitao je službenik. Đinđić je odgovorio da jeste. Nažalost, čini se da taj deo srpske istorije i Đinđićeve borbe verovatno nikada neće biti u potpunosti objašnjen.“
Miloševićevo izručenje, Koštuničino ćutanje i ubistvo Đinđića
Krajem maja 2001. godine Đinđić je zatražio sastanak sa američkim ambasadorom i u četiri oka mu objasnio da, uprkos velikim naporima, neće biti moguće procesuirati i osuditi Miloševića u Srbiji. Montgomeri beleži da je Đinđić bio krajnje frustriran zbog toga, ali je dodao i da je otvoren za različite predloge. Posle konsultacije sa državnim sekretarom, Montgomeri je ponudio paket usluga koje idu uz izručenje Slobodana Miloševića Hagu. A paket je podrazumevao: eliminisanje svih preostalih sankcija koje su SAD uvela tokom Miloševićeve vlasti, značajna sredstva na predstojećoj Donatorskoj konferenciji za Jugoslaviju, otpisivanje dugova, posetu premijera Đinđića Americi i susret s predsednikom i državnim sekretarom; podršku vladi u prebacivanju Miloševića u Hag i obećanje da će američka vlada poslati Kongresu sertifikat o saradnji Srbije, da bi naš program podrške mogao da se nastavi.
Čedomir Jovanović je očito bio deo Đinđićevog timaza odnose sa klanovima i Legijom, i u tim odnosima je imao vodeću ulogu. Znamo da je posetio u zatvoru najmanje jednog pripadnika Zemunskog klana, da je imao redovne sastanke u štabu pripadnika klana
Sve ovo je američka strana odobrila svom ambasadoru za manje od jednog dana, što njemu daje za pravo da zaključi koliko je za američku administraciju bilo važno izručenje Miloševića Hagu.
„Nekoliko dana kasnije, ponovo sam pozvan na sastanak s Đinđićem. Sastali smo se u njegovom kabinetu. Pozvao je telefonom Koštunicu, rekao mu da sam stigao, i zatražio njegov odgovor. Rekao je veoma jasno: ’Znaš kakav je predlog. Ako nameravaš da ga odbiješ, učini to sada.’ Usledila je potpuna tišina. Nakon tridesetak sekundi, Zoran je spustio slušalicu i jednostavno rekao: ’U redu je, prihvaćeno.’ Važno je naglasiti da je Koštunica, premda preko telefona nije rekao ništa, čvrsto verovao da je izručenje protivzakonito i nikada nije prestao da ga kritikuje. Istovremeno, međutim, nije bio voljan da preduzme aktivne mere kojima bi sprečio izručenje, mada je lako mogao to da učini…
Pozitivno je bilo to što smo mi ispunili sve svoje obaveze, uključujući i Zoranovo putovanje i susret sa predsednikom SAD, Džordžom Bušom.
Potpuno sam uveren da Đinđić mnogo bolje od mene bio upućen u ulogu i uticaj kriminalnih klanova. Večito ću se pitati šta je sve znao, kada je to saznao, i kakve je sve kompromise bio primoran da napravi
Izručenje i saradnja s Hagom doveli su i do velikog pada Đinđićeve popularnosti, kao i popularnosti njegove vlade. Naravno, sve to je doprinelo i stvaranju klime koja će dovesti do atentata… Zorana je ubila smrtonosna mešavina različitih faktora. Jedan je bio saradnja s Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Mnogi Srbi snažno su se protivili toj saradnji, naročito oni iz redova Crvenih beretki ili vojske, koji su osećali da će pre ili kasnije i sami postati mete. Koštunica je bio žestok kritičar izručenja i središnja ličnost u suprotstavljanju Đinđiću i njegovoj politici. Delom i zbog tog suprotstavljanja, Crvene beretke su u svojoj pobuni imale posrednu ili neposrednu podršku. Smirivanjem te pobune, Đinđić je s Legijom i Zemunskim klanom sklopio sporazum koji im je praktično obezbeđivao imunitet protiv bilo kakvog krivičnog gonjenja. Kad je Zoran bio primoran da prekrši taj sporazum, to je bilo shvaćeno kao izdaja, i zato je bio ubijen.“
Uloga Bebe Popovića
U knjizi Nediplomatski životi, Montgomeri se osvrće na medijsku scenu početkom 2000-ih i navodi da je Vladimir Beba Popović bio samozvani medijski car.
„Imao je kabinet blizu kabineta premijera Đinđića i bio mu je očito veoma blizak. Svoju misiju Beba Popović je video u nastojanju da obeshrabri, blokira ili spreči svaki medijski sadržaj koji nije bio stoprocentno naklonjen premijeru Đinđiću i njegovoj vladi. Proganjao je urednike i novinare, pretio im. Postepeno sam postao svestan tog problema, pošto su nezavisni listovi i njihova uredništva o tome izveštavali moje osoblje i mene.
Svoju misiju Beba Popović je video u nastojanju da obeshrabri, blokira ili spreči svaki medijski sadržaj koji nije bio stoprocentno naklonjen Đinđiću i njegovoj vladi. Proganjao je urednike i novinare
Prelomni trenutak nastupio je kada su širom Novog Beograda osvanuli plakati s fotografijom Verana Matića, vlasnika i glavne pokretačke snage nezavisnog medijskog kanala B92, s natpisom: ’Traži se. Živ ili mrtav.’ Bilo je to delo Bebe Popovića. Zatražio sam sastanak sa Đinđićem, pomenuo Popovića i plakate, i istakao koliko bi negativan uticaj to moglo da ima na imidž njegove vlade. On je slegnuo ramenima, rekao da zna za to, ali da nije zabrinut. Ranije je imao s Bebom raspravu o tome. Tako je ostalo sve do atentata na Zorana. Odmah nakon tog događaja, Beba se ponovo pojavio i zajedno s Čedom Jovanovićem odigrao ogromnu ulogu u sprovođenju operacije Sablja. Odjednom su ponovo počele da mi stižu pritužbe nezavisnih medija. Bilo je pritužbi na to da su pritvarani nevini ljudi, da su narušavana građanska prava. Beba je besneo nad svakim člankom u kome je kritikovano vanredno stanje. Pozivao je predstavnike raznih medija, pa ih obasipao grdnjom i pretnjama.
Zatražio sam sastanak s novim premijerom, Zoranom Živkovićem, i na tom sastanku spomenuo Bebu, njegove postupke i moje ranije razgovore o njemu sa Đinđićem. Upozorio sam ga da ništa ne može naneti veću štetu ugledu njegove vlade u svetu od napada na medije. Taj razgovor imao je tri rezultata: Najpre, Beba je došao da me poseti u mojoj rezidenciji. Imao je sa sobom veliku fasciklu punu članaka u kojima se kritički pisalo o Đinđiću i novoj vladi, sa željom da mi objasni kako mora da se bori protiv tog zla. Ja to nisam tako video, što sam mu i rekao. Potom, Beba je otpušten. Na koncu, stekao sam doživotnog neprijatelja, rešenog da mi se osveti“, zapisao je, između ostalog u knjizi Nediplomatski životi nekadašnji ambasador SAD u Srbiji, Vilijem Montgomeri.
