Sve je, naizgled, onako kako smo navikli: vlast je silna (posle decembarskih i junskih izbora, još moćnija nego pre), opozicija slaba (na granici nepostojanja) a građani apatični, s tendencijom potpunog dizanja ruku od politike i nade u promene.
Od halabuke koja prati neprekidnu dramatizaciju događaja (revitalizovanim najavama atentata na predsednika sada je dodata i priča o pripremama NATO za rat sa Rusijom) nedovoljno se, međutim, vidi bitna novost: odobravanjem eksploatacije litijuma u dolini Jadra Aleksandar Vučić prvi put otvoreno kreće protiv volje većine građana. I to ne u oblasti koja se lako može ugurati pod tepih, već na temi za koju je već utvrđeno da je građanima izuzetno bitna – toliko, da su već jednom naterali vlast da odustane od rudarskih namera.
Teško da za nepopularan potez ima pogodnijeg trenutka od ovog – nakon potvrđenog mandata vlasti na decembarskim izborima, posle raspada opozicije i njenog katastrofalnog poraza na junskim izborima
Šta se može očekivati sada, s obzirom na znatno temeljniju pripremu terena za ostvarenje plana Rio Tinta nego pre dve godine, kada je, pod pritiskom protesta, projekat „Jadar“ stopiran? Da li nas čeka beskrupulozno ućutkivanje svakog kritičkog glasa, na šta ukazuju zabrane i progoni koji se učestano događaju? I sve to uz (litijumom kupljeno) ćutanje Evropske unije koja je trebalo da bude zaštitnik demokratije, naročito u zemljama kandidatima za članstvo, kao i posledični rast animoziteta prema Uniji?
Ili će, kao što je neko već rekao, litijum za Vučića biti ono što su litije bile za Mila Đukanovića?
Svršen čin
Jedno je jasno – uprkos (skorijim) pozivima na „dijalog“, vlast se odlučila za politiku svršenog čina i to – na prepad. Svega mesec dana nakon što je, u intervjuu za Fajnenšel tajms, Vučić javno, pre Ustavnog suda, „poništio“ odluku Vlade Srbije o prekidu projekta „Jadar“, najavivši otvaranje rudnika 2028. godine, napravljen je prvi korak. Neobavezujući, ali značajan: uz prisustvo nemačkog kancelara Olafa Šolca i potpredsednika Evropske komisije Maroša Ševčoviča potpisan je Memorandum o razumevanju između EU i Srbije o strateškom partnerstvu o održivim sirovinama, lancima proizvodnje baterija i električnim vozilima.
Pompezno pretvaranje Nemačke koja je, do juče, targetirana kao neprijateljska, u bliskog prijatelja i partnera, ali i ceo sled događaja koji je prethodio (uključivši konferenciju za novinare u nemačkoj vladi uoči Šolcovog polaska u Beograd, gde je rečeno da je Vlada Srbije ponudila ubrzani dogovor) proizveli su zaključke poput onog koji je sročio Florijan Biber, direktor Centra za proučavanje Jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu: „EU i Nemačka su menjale demokratiju, vladavinu prava i evropsku perspektivu Balkana – za litijum.“
Iz redova vlasti, kroz usta Gorana Vesića, stigla je suprotna tvrdnja – da smo, posle potpisanog Memoranduma, „suštinski ušli u EU“, ali se nije pojavilo ništa što bi je moglo potkrepiti. Za razliku od antievropskih stavova i razočaranja u proevropski nastrojenom delu društva, koji su pokuljali društvenim mrežama.
Nema jasnih informacija kada su, tačno, pregovori o Memorandumu počeli, ali, je, posle svega, u kontekst Biberove ocene lako dovesti, recimo, smandrljavanje junskih izbora uz potpuno odsustvo interesovanja „zapadnog faktora“ za brojne izborne manipulacije – iako se, samo nekoliko meseci ranije, u evropskim institucijama mnogo govorilo o prevarama tokom decembarskog glasanja.
Bilo je, doduše, onih koji su od starta verovali da je odustajanje vlasti od projekta „Jadar“ pre dve godine, bilo neiskreno i privremeno: na to je ukazivalo i „gubljenje“ narodne inicijative sa 38.000 potpisa građana protiv iskopavanja litijuma, o kojoj je Skupština po zakonu bila dužna da se izjasni. Delovalo je da se samo čeka pogodan trenutak da se Rio Tinto vrati na velika vrata, a teško da ima pogodnijeg od ovog sada – nakon potvrđenog mandata vlasti na decembarskim izborima, posle raspada opozicije i njenog katastrofalnog poraza na junskim izborima, usred leta obeleženog paklenim vrućinama, kad je teško očekivati masovan i istrajan protest.
Kampanja
Početkom jula, prema saznanjima N1, provladinim medijima dostavljen je spisak sagovornika koji bi, tokom dve nedelje, trebalo na dnevnom nivou da učestvuju u kampanji za iskopavanje litijuma. Urednici su poslušali i zadatak sproveli intenzitetom koji je Đorđe Vukadinović uporedio sa „superćelijskom olujom“ – koja traje i nakon isteka najavljenog dvonedeljnog perioda.
Stručnjak nad stručnjacima, Aleksandar Vučić lično, za svega deset dana, u periodu od 10. do 20. jula imao je čak 20 obraćanja/uključenja putem kablovskih i televizija sa nacionalnom pokrivenošću, zabeležio je sajt Vučićomer. Briljirala je i Ana Brnabić, mada njene aktivnosti niko nije brojao. Da bi sve ostalo pod kontrolom, smišljen je i način kako da se, uprkos Zakonu o elektronskim medijima, i nakon 4. novembra produži mandat sadašnjih članova Saveta REM-a (uz očekivanu pomoć Ustavnog suda).
Jedina nepoznanica je koliko će žestok biti odgovor naroda. Što se tiče demokratije, ona odavno ne stanuje u Srbiji, tako da kampanja oko Rio Tinta neće imati uticaja na to, kaže Dušan Milenković
Paralelno, radilo se na pojačanoj satanizaciji medijskih i drugih kritičara vlasti i stvaranju utiska da za njih više u Srbiji nema mesta – na tapetu su, odmah po završetku izbora, bili novinari i mediji, u intenzivnoj kampanji koja ne prestaje. Zabranjena su dva festivala (Mirdita, dobar dan i Kikinda Short), jedan glumac i pisac sprečen je da uđe u zemlju (Feđa Štukan), odata je počast Staljinu, na mesto šefa BIA doveden je Vladimir Orlić, specijalac za obračun sa opozicijom, a akcija zastrašivanja neposlušnih dobila je i „filmski“ momenat, u vidu odsečene svinjske glave poslate organizatorima nepodobnog festivala.
„Mala“ nevolja za vlast je, međutim, u tome što se ogromna većina građana ne slaže sa dogovorom koji je postigla: pokazalo je to i prošle nedelje objavljeno istraživanje javnog mnjenja Nove srpske političke misli, a prigodna ilustracija nalaza stigla je u ponedeljak uveče iz Valjeva, gde je održan prilično masovan građanski protest protiv Rio Tinta (koji je, odmah potom, saopštio da nema nikakvih planova vezanih za taj grad).
Istraživanje NSPM pokazuje da se čak 55,5 posto građana protivi iskopavanju litijuma („za“ se izjasnilo 25,6 odsto, a uzdržanih je bilo 18,9 odsto). U istraživanju, rađenom u jeku prolitijumske kampanje (od 28. juna do 5. jula) učestvovalo je 1.000 ispitanika, a među zanimljivijim nalazima koje je izneo autor Đorđe Vukadinović je i onaj koji pokazuje da su protivnici rudarenja toliko heterogeni da se može govoriti o „celom društvu minus pristalice vladajuće koalicije“, odnosno o mnogo širem frontu nego što je snaga opozicije.
Ko veruje režimu
Može li, u takvoj situaciji, vlast da „progura“ plan o rudarenju litijuma „samo“ uobičajenim propagandnim tehnikama, ili je neminovan ozbiljan udar na ostatke demokratije?
Suprotno zvaničnoj verziji potkrepljenoj izbornim pobedama, Dušan Milenković, politički konsultant, ocenjuje da Vučić i njegov režim već dugo ne uživaju poverenje građana kada su u pitanju ideje i politike koje želi da plasira. Imali smo, podseća, nekoliko ključnih momenata u poslednjih pet godina, počevši od kovid zaključavanja, vakcinacije, Rio Tinta, ustavnog referenduma i na kraju Kosova.
„Rio Tinto je iznad svega, tema poverenja. Da li građani veruju ovom režimu da želi da sprovede projekat bez korupcije tj. gledanja u stranu kada su u pitanju zaštita životne sredine i stanovništva u zamenu za novac i druge povlastice, i ako veruju, da li veruju da je režim sposoban da efikasno nadzire i time zaštiti životnu sredinu i stanovništvo? Loša vest po režim je da odgovor na oba ova pitanja trenutno glasi NE i da je teško zamislivo da će oni uspeti da ubede građane u suprotno, i pored apsolutne kontrole javne sfere u Srbiji“, kaže Milenković.
U tom smislu, dodaje, jedini način da se projekat sprovede jeste na silu, dakle brutalnim kršenjem Ustava i zakona Srbije i/ili fizičkim nasiljem. „Oba metoda su već standardni repertoar SNS vlasti, tako da im to neće biti teško da zamisle i pokušaju. Jedina nepoznanica je koliko će žestok biti odgovor naroda. Što se tiče demokratije, ona odavno ne stanuje u Srbiji, tako da kampanja oko Rio Tinta neće imati uticaja na to“, kaže Milenković.
Neku informaciju o odgovoru građana mogli bismo dobiti i pre 10. avgusta kada ističe rok koji je udruženje Ne damo Jadar dalo Vladi Srbije da usvoji zakonsku zabranu geoloških istraživanja i eksploatacije litijuma i bora. U slučaju da zahtev ne bude usvojen (a teško da se iko tome zaista nada) sledi radikalizovanje protesta uz blokadu „vitalnih tačaka“ preko kojih se prevoze rude iz drugih rudnika u Srbiji, najavio je Zlatko Kokanović iz tog udruženja nešto posle „svelitijumskog sabora“ u Loznici 28. juna.
U ponedeljak uveče, Kokanović je putem društvenih mreža pozvao građane da organizuju blokade već u četvrtak, u danu izlaska ovog Radara, zbog nezvanične informacije da će toga dana biti donet prostorni plan Loznice, krucijalan za namere Rio Tinta. Pomenuo je i mogućnost da (ponovo) bude uhapšen.
Šta misli SPC
Udruženje „lokalaca“ iz kraja u kome je planirano otvaranje rudnika nije, međutim, usamljeno u svojoj borbi. Uprkos ideološkim razlikama, sve opozicione stranke izjasnile su se protiv plana Rio Tinta – mada, osim načelne spremnosti za zajedničko delovanje, nije bilo informacija o konkretnijim dogovorima. Nebojša Zelenović je pozvao organizaciju Proglas da se stavi na čelo otpora, a Stranka slobode i pravde zatražila je vanredne izbore – što je, za sada, izazvalo samo cinična podsećanja da je, pre manje od dva meseca, isti taj SSP bojkotovao izbore.
Milenković ne očekuje da će se reakcija opozicije završiti samo na iznetim verbalnim protivljenjima. „Litijum je par ekselans tema za opoziciju i dobijanje veće podrške među onima koji su protiv projekta. Ne verujem da će propustiti tu temu, a ako propuste, rizikuju da ih sa scene počiste akteri koji će ozbiljno zajahati na toj temi“, rekao je sagovornik Radara pre protesta u Valjevu, u čijoj organizaciji aktuelna opozicija nije učestvovala. I odakle je stigla slika koja deluje kao ogledni primer prilike za rađanje novih lidera otpora.
Valjevci su svoj protest okončali šetnjom do gradskog hrama, kako bi zatražili od SPC da „stane na čelo naroda“, ali tamo nisu dočekani baš raširenih ruku
Valjevci su svoj protest okončali šetnjom do gradskog hrama, kako bi zatražili od SPC da „stane na čelo naroda“, ali tamo nisu dočekani baš raširenih ruku. Ćutanje uticajne SPC, uvek raspoložene da se meša u pitanja s kojim se ideološki ne slaže, prekinuo je samo mitropolit zvorničko-tuzlanski Fotije, koji je pozvao „ljude koji odlučuju“ u Srbiji da ne dozvole da se „Srbija zbog rudarenja prekopa uzduž i popreko“.
Uz pohvalu besedi mitropolita Fotija i poziv drugim episkopima da se oglase, teolog Vukašin Milićević primetio je, ipak, da je „simptomatično“ što mitropolit nije smeo da pomene ime sporne kompanije, a ni rude o kojoj je reč, što „govori u kakvoj klimi deluje i nastupa crkveni vrh“. A Bojan Pajtić, nekadašnji vojvođanski premijer, inače sveštenički sin, ocenio je da izjava mitropolita „verovatno predstavlja obrt u odnosima SPC i režima“. Ne radi se, tvitnuo je Pajtić, samo o uglednom arhijereju, „već i o sabratu patrijarha Porfirija iz manastira Kovilj“. U odgovorima na njegovu ocenu o „poruci s vrha“ i „ispitivanju terena“, međutim, bilo je pominjanja „ćutarine“, odnosno nove donacije iz budžeta koja bi mogla leći na račun SPC.
Samo što nije baš sigurno da je za ostvarivost dosetke o „litijumu i litijama“ neophodna SPC. Vlast, uostalom, najbolje zna kako na ljude utiče širenje straha. Ovoga puta, strah razvejava namera rudarenja litijuma.
