Red primamljivih obećanja i priče o napretku, pa onda red zastrašivanja velikom svetskom katastrofom, zatim najava izbora, pa priča o osnivanju pokreta, onda može najava povratka vojnog roka, pa priča o rekonstrukciji Vlade, onda opet red velikih obećanja i priče o prednjačenju Srbije u odnosu na druge zemlje, pa opet malo zastrašivanja, onda pominjanje datuma izbora, još malo obećanja, pa mrštenje na Vladu i najava njene rekonstrukcije, onda može opet priča o pokretu, pa onda o povratku vojnog roka, ili obratno…
Redosled, po potrebi, može i dodatno da se pretumba, važan je efekat: vlast godinama vrti nekoliko tema za skretanje pažnje, da se javnost zamajava dok vreme prolazi, a poslovne operacije pripadnika organizovane grupe koja kontroliše Srbiju neometano nastavljaju.
Vanredne vlade i rekonstrukcije izbora
U posebno kriznim situacijama, elementi godinama primenjivanog recepta mogu i da se zgusnu – pa tako sada imamo gotovo istovremenu priču o izborima krajem godine i rekonstrukciji vlade, što bi, u normalnijim okolnostima, trebalo međusobno da se isključuje, s obzirom na činjenicu da se približavamo martu. A to znači da, ako bi izbori zaista bili krajem godine, eventualni novi članovi vlade ne bi stigli pošteno ni da upoznaju osoblje u kancelariji pre početka zvanične izborne kampanje, a kamoli da se istaknu rezultatima kojima bi opravdali poverenje predsednika Aleksandra Vučića, nenadležnog, ali ljutog na aktuelni saziv. O nezadovoljstvu premijera – a taj šraf se trenutno odaziva na ime Đuro Macut – da ne govorimo.
U posebno kriznim situacijama, elementi godinama primenjivanog recepta mogu i da se zgusnu – pa tako sada imamo gotovo istovremenu priču o izborima krajem godine i rekonstrukciji Vlade
U vremenu obesmišljavanja svega, ta logička nedoslednost ne mora da bude problem, jer smo već imali rekonstrukcije vlade posle kojih su ubrzo nastupili izbori. A ima i mnogo razloga za uverenje da parlamentarnih izbora krajem godine neće ni biti. Termin za njihovo redovno održavanje pada između decembra 2027. i početka januara 2028. Najvažniji projekat Vučićeve vlasti, sporedna izložba Ekspo, održava se od 15. maja do 15. avgusta 2027, a njega ne sme ništa da ugrozi. Zgodno je, ipak, da se pričom o izborima zamajavaju oba pola Srbije – onaj pobunjeni, koji može da se nada takvom mirnom rešenju krize i onaj verni vlastima, koji dobija informaciju je sve u redu, da nema pada rejtinga, ni straha od gubitka izbora.
Ušima tog dela javnosti prija i priča o rekonstrukciji Vlade, jer se uklapa u verziju za poništavanje realnosti kojoj je sklon – onu prema kojoj je Vučić odličan, ali neobavešten o štetnim postupcima svojih saradnika. Činjenice tu mnogo ne pomažu, ni ove današnje, ni one iz prošlosti, iz vremena ranijih rekonstrukcija vlade i njihovih efekata.
Čak ni ona, najradikalnija rekonstrukcija posle 2012. godine, u drugoj godini premijerskog mandata Ivice Dačića, kada su iz vlade izašli Ujedinjeni regioni Srbije Mlađana Dinkića, a ušao jedan od Vučićevih najbližih saradnika Aleksandar Vulin (postao ministar bez portfelja zadužen za Kosovo i Metohiju) nije predstavljala bitnu prekretnicu na putu zarobljavanja Srbije, kojim je Vučić, tadašnji prvi potpredsednik Vlade, tek kretao.
Baš kao značajan efekat nisu imala ni kratkotrajna „zvučna“ pojačanja, u likovima Lazara Krstića, dvadesetdevetogodišnjeg ministra finansija uvezenog iz Amerike, Saše Radulovića (ministar privrede) i Ivana Tasovca (ministar kulture), recimo. Ili rekonstrukcija u kojoj je Lazar Krstić podneo ostavku, a na mesto ministra finansija došao Dušan Vujović, ni smena Bratislava Gašića sa pozicije zbog uvrede novinarke, ni odlazak Vujovića i dolazak Siniše Malog na njegovo mesto …
U svim tim slučajevima, reklo bi se, promene u Vladi najviše su se ticale samih gubitnika i dobitnika pozicija, pa nema razloga da ni sada bude drugačije: dok čekaju da Macut dobije odluku o tome da li će „njegova“ vlada zaista biti rekonstruisana ili ne, i ko bi mogli biti ministri koji se „pojavljuju samo na Instagramu i slikaju se i to je njihov doprinos“ pa zato moraju da budu zamenjeni, neki članovi kabineta možda se čak i nadaju da će biti otpušteni i tako dobiti priliku da se sklone u zavetrinu, za slučaj da se aktuelna kriza zaista završi promenom vlasti.
Jedan od načina da se to spreči je i stalno lansiranje obećanja o boljem životu i nezaustavljivom napretku zemlje koja više nije samo „lider u regionu“, već često prednjači i u širim razmerama. Letvica se, međutim, neprekidno podiže – nekada je bilo dovoljno najavljivati razgovore sa građanima u ranom jutarnjem terminu, ili lepiti znak Mercedesa na Ikarbusov autobus, sve uz tvrdnju da će za samo mesec dana biti proizvedeni prvi srpski mercedesi (beše to još februara 2014), ali novo vreme traži nove teme, pa smo stigli do letećih automobila („u gradu veličine Beograda 2035. leteće 20.000 automobila po satu“) i veštačke inteligencije, koja je trenutni hit.
Činjenica da skoro ništa od davanih pompeznih obećanja nije ispunjeno, ne predstavlja nikakav problem: deo javnosti koji nije sklon kritičkom razmišljanju lako to zaboravi kad mu se ponudi nova atraktivna priča iz budućnosti. Ostali su, vremenom, postali nevažni – njima je namenjen štap, nikako šargarepa.
Vikend-ratovi, a nikad mira
Ni lojalne građane, doduše, ne valja previše razmaziti, pa se i oni redovno podvrgavaju tretmanima zastrašivanja: dugo su tome služili oni vikend-ratovi na Kosovu od kojih nas je predsednik u poslednjem momentu spasavao, ali je stiglo vreme za nove teme. Ona o vojnom savezu Zagreba, Prištine i Tirane, kao velikoj opasnosti za Srbiju, delovala je kao novi dugoročni hit, ali je (trenutno?) nestala u jednom prijateljskom razgovoru Vučića sa komšijom Andrejem Plenkovićem.
Nikakav problem, naravno – uz toliko žarišta u savremenom svetu lako je naći povod za ponavljanje pouke jednog Aleksandra: „Mi moramo da budemo mudri, da se malo sakrijemo ispod kamena, da sačekamo da kiša prođe.“ Važno je samo da znamo da je tu, ispod tog kamena, sa nama naš voljeni vođa i spasilac u svakoj kriznoj situaciji, od smetova u Feketiću do globalnih kriza.
Ono od čega još niko nije našao način da nas spase je upravo princip kruženja spina sa funkcijom zamajavanja, koji uključuje i periodično vraćanje tema poput uvođenja vojne obaveze, na koju snažno reaguju i tradicionalni i modernistički deo društva, a vlast dobija priliku da manifestuje svoju „državotvornost“. A tu je i priča o formiranju Pokreta za narod i državu, koja nam se, uprkos klimavom početku i klecavom nastavku, vraća već tri godine.
Snimci uvek zabrinutog i umornog predsednika i njegovih skromnih obroka stižu nam sve češće, što je najbolja potvrda da serijal Vučić koji jede izaziva interesovanje široke publike
Posle više promena imena, najavljenih, pa propuštenih termina osnivanja, politički entitet za koji se verovalo da je smišljen za svrhu rebrendiranja potrošene i duboko kompromitovane stranke, zvanično je osnovan i gotovo odmah zaboravljen, iako su njegovi „osnivači“ nagrađeni zvučnim funkcijama, poput premijerske (Macut) i ministarskih (Bela Balint, Demo Beriša, Boris Bratina). Upravo tu je, međutim, i potencijal za reaktiviranje teme. Recimo – u paketu sa pričom o rekonstrukciji Vlade ili o izborima koji će se, uprkos jačanju autokratskih tendencija, možda ipak nekad održati.
U međuvremenu, još jedna tema je, izgleda, pokazala solidan kapacitet za skretanje pažnje javnosti: šta je Vučić ručao u kratkoj pauzi žrtvovanja za našu budućnost?
Snimci uvek zabrinutog i umornog predsednika i njegovih skromnih obroka stižu nam sve češće, što je najbolja potvrda da serijal Vučić koji jede izaziva interesovanje široke publike. Nove epizode, zato, svakako valja očekivati. A što se tiče druge rijaliti forme koja nam je servirana u vidu pokazivanja hotelske sobe u kojoj je boravio tokom zimovanja u Davosu, još uvek nije jasno da li će se zapatiti. Odlučiće fokus grupe.
