Možda na prvi mah sledeći ekonomski postulat deluje kontraintuitivno, međutim rast prihoda se automatski ne prevodi u rast životnog standarda, naročito u slučaju kada se zarade, bilo u javnom sektoru, bilo kroz povećanje penzija, podižu uredbama, a da pritom nisu potkrepljene rastom produktivnosti. Aktuelni režim u Srbiji je tokom prethodnih godina često pribegavao populističkim merama poput jednokratne pomoći širokim slojevima društva, to jest i onima kojima je ta pomoć potrebna i onima kojima nije. Najpre su ciljna grupa bili mladi, ali pošto su se oni pokazali nezahvalnim, omiljena grupa za darivanje postali su penzioneri.
Dalje, intervencijama podstican realni rast plata sa vrha doveo je do stimulisanja potražnje, koja je sa svoje strane prouzrokovala rast cena. U pitanju je inflatorna spirala koja može biti obuzdana ili realnim ekonomskim rastom, ili pak nepopularnim merama štednje. Domaći populistički režim nije sposoban da obezbedi prvu mogućnost, a od druge strahuje u uslovima ionako poljuljanog rejtinga. Razumejući da mu je prebivanje na vlasti oročeno, režim će pribegavati sve destruktivnijim populističkim merama. To će već biti problem buduće vlasti, te to odveć ne brine trenutni režim. Posle mene potop je oprobana formula.
Komandna privreda
Kao sličan ekstremni primer ekonomskog populizma u regionu imamo postlitijsku Crnu Goru u kojoj je veštačkim podizanjem minimalne zarade na neslućeni nivo, uz istovremeno dupliranje poreza na dodatnu vrednost, izazvan talas naglih poskupljenja svih usluga, što je naposletku, između ostalog, dovelo i do kraha turističke sezone. Ekonomski populizam uvek, po pravilu, pruža kratkoročne efekte rasta, a zatim sledi pad, najčešće u srednjem roku, ali i u kratkoročnom periodu, ukoliko su date mere dodatno ekstravagantne.
Razumejući da mu je prebivanje na vlasti oročeno, režim će pribegavati sve destruktivnijim populističkim merama
Decenije komandne privrede kod nas, ali i u čitavoj Istočnoj Evropi, ostavile su dubok trag na to kako uopšte javno mnjenje doživljava ekonomski proces. U okviru opštih postulata slobodnog tržišta, ekonomija je samotekući sistem, u koji se država minimalno meša, upravo kako ne bi poremetila njen prirodni tok. Spoljne intervencije, kada nije doba cikličnih kriza kapitalizma, prihvatljive su isključivo u vidu antiinflatornog delovanja centralnih banaka, koje bi po idealnom arhetipu pomenute koncepcije trebalo da budu tela van domašaja izvršne vlasti.
Naravno da i na razvijenom Zapadu koncepcija slobodnog tržišta ne funkcioniše u praksi onako kako je to propisano u delima velikih ekonomista. Svedoci smo pokušaja izvršne vlasti u Americi da faktički poništi nezavisnost Federalnih rezervi, uz paralelni pokušaj uvođenja carinskog režima, koji s vremena na vreme privremeno suspenduju američki sudovi različitih nivoa.
Svesni smo i činjenice da se visokom koncentracijom kapitala, stvaranjem megakorporacija, konkurencija guši, što proizvodi kartelske uslove poslovanja na tržištu.
Intervencijama podstican realni rast plata sa vrha doveo je do stimulisanja potražnje, koja je sa svoje strane prouzrokovala rast cena
Ipak, na vlasti u SAD su upravo populisti, što treba da nas zabrine jer njihovi postupci ostavljaju dubok trag na globalnu ekonomiju, čiji smo deo. Iako trenutno i u Beogradu i u Vašingtonu stoluju desni populisti, njihovi elektorati se bitno razlikuju kada se vode ekonomske rasprave. Budući da Srbija nosi teret nasleđa komandne privrede, samo biračko telo gaji očekivanja da država svojom intervencijom može da obezbedi niže cene, više plate, punu zaposlenost, rast tržišta i ekonomije. Dakle, prosečan birač u Srbiji veruje u moć državnog intervencionizma u ekonomiji, što daje mogućnost Supermenu sa Andrićevog venca da sasvim legitimno manipuliše ekonomskim zakonima, na štetu onih koji to od njega očekuju.
Sam Vučić je prošao transformaciju, možda ne unutrašnju, ali svakako sudeći po odlukama, od pobornika veberovske protestantske radne etike, kada je držeći Srbiju van Evropske unije pokušao da pretvori domaću privredu u rezervat za jeftinu radnu snagu, do erdoganističkog tipa desnog populiste, koji stavlja izborne rezultate iznad bujajuće inflacije. Naravno, od Vučića Vebera do Vučića Erdogana prošla je decenija formiranja domaćih uvozničkih kartela, tesno povezanih sa vladajućom garniturom. To je uslovilo strateško stavljanje inflacije u drugi plan u odnosu na rejting režima i uvoznički lobi. Nažalost, Narodna banka se i zove narodna da ne bi bila nezavisna, te ona prati svaki mig našeg antiheroja.
Sve manje prostora za investicije
Podaci govore za sebe, Srbija je zabeležila najveći pad rasta u regionu, u prvom tromesečju tekuće godine, sa 3,3 procenta na dva odsto. Međugodišnja inflacija je takođe van zadatog cilja Narodne banke i iznosi 4,9 odsto. Ukoliko prethodni podatak prikažemo kroz rast cena, prema podacima Eurostata, ako se izuzme Turska gde je HICP iznad 30 odsto, samo su Rumunija i Estonija imale viši godišnji rast cena od Srbije. Ako se bliže fokusiramo na rast cena hrane i bezalkoholnih pića, stopa njihovog rasta u julu ove godine iznosila je visokih 8,1 odsto. Budući da deflaciji nismo svedočili, ovogodišnji skok cena hrane pridodaje se akumuliranom skoku od oko 20 odsto iz 2022. i 2023. godine.
Kao sličan primer ekonomskog populizma u regionu imamo postlitijsku Crnu Goru u kojoj je veštačkim podizanjem minimalne zarade na neslućeni nivo, uz dupliranje poreza na dodatnu vrednost, izazvan talas naglih poskupljenja svih usluga
Gledajući krupnu sliku, Vučićev model stimulisanja inostranih investicija kroz subvencije u uslovima jeftine radne snage dostigao je svoj vrhunac još od invazije Rusije na Ukrajinu. Prostora za investicije je sve manje, a i mlađi, pa samim tim i mobilniji, deo radne snage dosetio se da sa istim veštinama može da se zaposli u zemljama Centralne Evrope, koje ponovo u uslovima ekspanzionističke Rusije stimulišu proizvodnju, nudeći znatno bolje uslove rada i naknadu za isti. Otuda će u skorijoj budućnosti Nepalci i Marokanci nadničiti u vučićevskim izrabljivačnicama u Kragujevcu.
Domaći nacional-populistički režim, čije su očinske misli večito rasplinute između slavnih Košara i jasenovačkog stradališta, držeći glasačke mase zarobljene u neprestanoj borbi sa fantomskim Albancima i Hrvatima, na mala vrata započinje promenu demografske slike, ne nebeske, već zemaljske Srbije. Uprkos tome da se politički marketing Vučićevog režima zasniva na terminu „budućnost“, njega na vlasti održava prošlost. Prošlost u prenosnom smislu, kroz dodatnu mitologizaciju srpskih poraza 90-ih i 40-ih, a u bukvalnom kroz čvrstu podršku dve demografske grupe – onih starijih od 65 godina i onih čije se obrazovanje završilo sa osnovnom školom.
Od Vučića Vebera do Vučića Erdogana prošla je decenija formiranja domaćih uvozničkih kartela, tesno povezanih sa vladajućom garniturom
Manjak investicija, odliv radne snage, demografska jama, konstantna inflacija, dramatičan rast cena prehrambenih proizvoda, nedovoljna tržišna konkurencija – sve se to pokriva merama ekonomskog populizma, koji navedene negativne faktore dodatno pogoršava. Povrh svega, nalazi se manjak političke konkurencije. Režim bez bilo kakve kontrole može da donese bilo koju odluku u polju ekonomije, a i sistem burazerskog kapitalizma, koji se kroz 13 godina neprekidne vladavine poput kancera proširio na svaki kutak naše zemlje. Nije moguće voditi biznis na višem ili srednjem nivou bez utaljivanja predstavnika režima.
Kratkoročni rezultati
Da je kojim slučajem živ, Marks bi zarad Srbije promenio svoju maksimu iz „religija je opijum za mase“ u „nacionalizam je opijum za mase“. Bilo da se nađu pred oltarom SPC ili RTS, Vučićevi birači suočavaju se sa propovedima o svetom srpstvu, svetom Kosovu, svetim žrtvama, a pod konstantnom opsadom nacionalnih, verskih, pa i inflatornih supostata. Koliko god Hrvata i Crnogoraca Srbija proterala, neprijatelji se sve više množe. Blokaderi sprečavaju ekonomski rast, vremenske nepogode, biće ili đavolska rabota ili HAARP, podižu cene hrane, doduše samo kod nas u tako visokoj stopi, ali samo smo mi izabrani narod u moru veštačkih nacija koje je izmislio Tito.
Prema podacima Eurostata, ako se izuzme Turska gde je HICP iznad 30 odsto, samo su Rumunija i Estonija imale viši godišnji rast cena od Srbije
Ono na šta veliki kušač srpskih duša nije bio spreman jeste naš predsednik u epizodi Sveti Sava protiv marži. Najpre, nipošto ne treba mešati aktuelnu iteraciju borbe protiv nemani cena, sa onom iz 2023, za koju, kada se novinari raspituju o njenim krajnjim rezultatima, dobiju samo kontemplativnu ćutnju od nadležnih institucija. Dobro, možda ograničenje marži ne menja odnos trgovinskih lanaca na tržištu, koji su faktički takođe u neformalnom kartelu, što je uzgred budi rečeno na jesen 2024. počela da istražuje i Komisija za zaštitu konkurencije. U redu, možda ograničenje marži ne menja ni usko grlo između proizvođača i dobavljača, što ovi drugi netremice iskorišćavaju. Na koncu, možda će cene samo kratkoročno pasti ili će ih prodavci nadomestiti podizanjem cena na drugim mestima, ali država se bori kao lav da ublaži simptome sopstvenog inflatornog ekonomskog populizma.
Sve ovo ne bi bilo toliko strašno da barem postoji dovoljan nivo razumevanja ekonomije u našem društvu, ali to nažalost izostaje i nije krivica sadašnjeg režima. Ovo i dalje ostaje zemlja u kojoj prosečni birač više kažnjava političku figuru koja priznaje sistematičnost zločina srpskog nacionalizma iz 90-ih, nego autoritarnog vođu koji mu jednokratno tutne 100 evra u ruku i posledično podigne cene u samoposluzi. Zato i ne čudi da se u okviru desetomesečnog opštedruštvenog bunta tema ekonomije spominjala vrlo kratko, i to u vidu kratkotrajnog bojkota određenih trgovinskih lanaca.
