Došla su, izgleda, poslednja vremena. Građani Srbije, sva je prilika, „farbani stranim bojama“ neće više Vučića, nariču dvorski analitičari na turneji po četiri medijske skakaonice – Pinku, Hepiju, Prvoj i Informeru. I eto prilike za Aleksandra Vulina, Vladimira Đukanovića i još nekoliko džuboks mozgova da zakukaju kako stranci uz pomoć studenata i bar polovine Srbije, oslonjeni na dve televizije i par nedeljnika razvaljuju zemlju obojenom revolucijom. Mo’š misliti. A oni kojima je Bog dao da budu malo vispreniji, Srbe opisuju kao političke adolescente, jake na emocijama, ali slabe u glavi, čim dobrovoljno pristaju da njihovim postupcima upravljaju beslovesna deca.
E sad, duboko svestan da je reč o suočavanju sa građanima koji dolaze da se naplate za deceniju i kusur prezira i poniženja, pljačke i laži, nenadležni predsednik poziva Rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu na dijalog, smirivanje tenzija, kako bi pronašli rešenje za blokadu nastave.
Čekajte, bre ljudi, je l’ ovo neka zajebancija? Da li je to isti čovek koji je profesore nazivao lažovima i plagijatorima, Je l’ to onaj što je blagoslovio gaženje studenata na ulicama, pretio im kobrama, poslao policiju ispred Predsedništva da ih tuku, nazivao ih falangama, pokušavao da potkupi jeftinim stanovima… Da li je to onaj isti čovek koji je pre nekoliko dana preteći zarežao da bes većinske Srbije raste i da ga se plaši.
Ali, ako se osvrnemo preko ramena i setimo se prvog velikog protesta u Novom Sadu 5. novembra, na koji je Vučić poslao stranačke huligane da razbijaju Gradsku kuću, razumećemo da nasilje nije incident, već način na koji režim artikuliše sopstvene, darvinističke interese. I kad je naoko jedva vidljivo, kao u slučaju ovog udvoričkog poziva na dijalog, ono je najrazgovetniji način ispoljavanja naprednjačke politike. Čak i kad pokušavaju da nas obmanjuju i manipulišu, kao kad su tvrdili da nadstrešnica nije ni rekonstruisana, nasilje je najprecizniji i, izgleda, jedini jezik koji vlast razume. Jer, u nasilju se vide svi njeni meandri, tu ih zatičemo bahate i uplašene, u isti čas.
Jednostavno je, sav taj politički i kriminalni ološ koji je oko Vučića i njegove stranke okupio puki interes, sledio je ovaj, davno definisani obrazac ponašanja. I upravo taj agresivni model okotio je kastu povlašćenih, nedodirljivih, zaslužnih
Zato samo potpuno inertne može da iznenadi Vučićevo potuljeno i zamaskirano opravdavanje batinaša koji su studentkinji u Novom Sadu slomili vilicu ili svakodnevno zaletanje na demonstrante, uprkos privođenjima i, navodno, visokim zaprećenim kaznama. Jednostavno je, sav taj politički i kriminalni ološ koji je oko Vučića i njegove stranke okupio puki interes, sledio je ovaj, davno definisani obrazac ponašanja. I upravo taj agresivni model okotio je kastu povlašćenih, nedodirljivih, zaslužnih…
I baš zato se Vučić, zatečen u svojoj svemoći, i našao u poziciji da bira između imenovanja mandatara nove vlade, što mu dođe kao konkurs za najposlušnijeg ili najglupljeg, novih izbora, na koje niko od opozicije neće izaći i neke vrste prelazne vlade, koju s razlogom vidi kao potezanje đavola za rep. Ali, najkomičnije u tom pozivu na dijalog jeste njegovo uverenje da radikalne promene treba da donese vlast sama, nešto poput diskontinuiteta sa samom sobom. Možda i izvedu revoluciju protiv sebe. Samo što je i to definitivno odocnelo.
A kako izgleda dijalog sa njim mogli su se svi uveriti tokom posete Rasinskom okrugu. Cinično, nevaspitano, bez trunke saosećanja, sa pozicije neupitne moći, upitao je čoveka sa teškim invaliditetom: „Što, ’oćeš da propadneš za 300 dinara?“ To je zato što se u Vučićevom svetu za 300 dinara ništa ne može kupiti. Čak ni jaja Tome Mone.
U ovom drugom svetu, čije su lice studenti, takođe se ne može ništa kupiti, jer Vučić nema tih para. Oni su ga za ova tri meseca protesta porazili više nego kompletna opozicija za deceniju i više. Zato i ne vidim o čemu bi sad profesori i studenti imali da razgovaraju s njim.
