Kad god pomislimo da Ana Brnabić ne može biti gluplja i bezobzirnija, ona pronađe način da nas iznenadi. To se desilo i pre nekoliko dana, kada je obznanila da „ne misli da je nadstrešnica pala sama od sebe, niti da je bio nesrećni slučaj, tragedija ili bilo kakav proizvod nekih nesavesnih radnji, nego misli da je bila planirana diverzija i da je to bio početak obojene revolucije“. Za početak dobro je znati da Brnabićeva misli, mada me čisto iskustveno za sve ove godine „naprednjačenja“ nije uverila da je u tom procesu odmakla dalje od uloge poslušnog podlaca.
Ali, nije baš sve u njenoj izjavi bilo pogrešno. Složićemo se da nadstrešnica nije pala sama od sebe, niti je reč o nesrećnom slučaju. Reč je o ubistvu 16 ljudi, za koje je odgovorna režimska kamarila, kojoj i sama pripada. Možemo se, donekle, saglasiti i da se radi o diverziji, s tim što su glavni inženjeri sabotaže njen šef Aleksandar Vučić, na brzinu uhapšeni i još brže pušteni Tomislav Momirović, Goran Vesić, Nebojša Šurlan i ostali režimski ološ koji je ubrzavao rekonstrukciju stanice, tražio da se otvori bez upotrebne dozvole i pride „poplašio“ tričavih 115 miliona dolara. Dakle, promoteri korupcije, pohlepe i bahatosti. Onaj deo o obojenoj revoluciji mora da joj je na puškici napisao lično šef, ne verujem da Ana može sama to da domisli.
Ali, ni po jada zbog njenih nebuloza, Srbiju je mnogo više zabrinuo Vučić, najavljujući da će građani u narednih nekoliko dana videti svu moć države, te da će iskoristiti sve što mu je na raspolaganju da vrati mir i poredak u zemlju. Šta se dogodilo sa čovekom kome je Bog dao da bude prvi srpski predsednik posle tri decenije kome je popularnost kod kuće i podrška stranaca došla kao Forestu Gampu bogatstvo, pa nije umeo da uživa u tome i pomalo „kraducka“ nego je počeo da otima za gladne očeve, dedove, pradedove i askurđele i rasprodaje i zemlju i nebo i ljude? Umesto toga, u želji za samopotvrđivanjem, negdašnji Šešeljev potrčko stigao je da predsedničku funkciju spusti na nivo sopstvenog istorijskog i političkog značaja. A mera njegovog značaja ogleda se u tome da mu je svaki pedalj, čak i Beograda, postao minsko polje. Uostalom, videli smo to onomad kada ga je narod u Cvijićevoj počastio zvižducima i uvredama.
Nije baš sve pogrešno u izjavi Ane Brnabić, koja „ne misli da je nadstrešnica pala sama od sebe“, već da je to bila „planirana diverzija“. Samo što su glavni inženjeri te sabotaže njen šef Aleksandar Vučić, Tomislav Momirović, Goran Vesić, Nebojša Šurlan i svi drugi koji su tražili da se rekonstrukcija ubrza, a stanica otvori bez upotrebne dozvole
Previše je za tri decenije za ovom zemljom ostalo nasilne istorije, da bi odgovor na ovo pitanje mogao da bude lak i jednoznačan. Svašta su te tri decenije izrodile, pa je tako Vučić od političara koji Bošnjacima preti odmazdom „sto za jednoga“ stigao do toga da najbolji deo društva naziva teroristima, a sav politički ološ koji je oko njega okupio goli interes sledio je taj obrazac ponašanja. I upravo taj agresivni model okotio je kastu povlašćenih, nedodirljivih, braće, kumova, režimskih starleta, drogiranih propagandista, drotova sa isukanim pištoljima i batinaša… Koji se ne znoje ni od rada, ni od stida, dok ispod šinjela oberkomandanta buja plodno tlo za još jedan krug urnisanja Srbije.
Pred Vučićemsu, kako stvari stoje, dani teških izbora. Uvođenje vanrednog stanja je previše komplikovano, a i nikoga više ni batinom ne možete saterati u kuću. Izbori su, to je i budalama jasno, još manje prihvatljiva solucija – oni su siguran put ili na robiju ili u Emirate. Poslednja stvar na koju može da računa je obračun sa sopstvenim narodom. A istorija pokazuje da je to retko kada izašlo na dobro. Pre će biti da Vučić najavama obračuna računa na strah građana, ne shvatajući da njegova pozicija više nije popravljiva. Zato se mera beznađa Vučićeve Srbije meri njegovom ambicijom da po svaku cenu ostane u sedlu, a opasnost po njenu budućnost njegovom savešću. Iako na ovo poslednje ne treba previše računati.
