Da se vlast spremila da koristi najprljavija sredstva protiv „plenumaša“ i „gube iz torine“, kako studente i pobunjene građane opisuje jedan od ideologa i dežurnih analitičara televizija pod kontrolom vlasti, bilo je jasno onog trenutka kad su predsednik države i takozvani predstavnici „studenata koji hoće da uče“ izveli koreodramu u zgradi Predsedništva.
On ih kao moli da napuste Pionirski park, a oni ga kao odbijaju jer su čvrsti u odluci da ostanu. On se onda kao glasno vajka da će se, u tom slučaju, država potruditi da ih zaštiti, a oni se kao izvinjavaju što ne mogu da ga poslušaju.
I, vlast je upotrebila sve što joj je bilo na raspolaganju da zastraši ljude i smanji broj prisutnih na protestu. Zaustavili su sve vozove i međugradske autobuse, ukinuli su 15. marta i gradski prevoz u Beogradu. Danima su, pre toga, sa televizija koje kontrolišu govorili kako se sprema neviđeni haos, gotovo građanski rat i državni udar koji zaboga organizuje grupa studenata bliskih opozicionim strankama, najavljivali su upade u Skupštinu i RTS, prikazivali snimke sa očigledno protivzakonitog praćenja i prisluškivanja. Intrigama i insinuacijama pokušavali su da prekinu svaku moguću komunikaciju između studenata i profesora, rektorskog kolegijuma, nevladinih organizacija i opozicionih stranaka.
Podmuklo, surovo, zlokobno i bolesno. Jer ceo mračni scenario aktiviran je u trenutku kad je sto, dvesta ili trista hiljada ljudi, zavisno od procene, zastalo u tišini i svetlima sa svojih mobilnih telefona poslalo moćnu poruku otpora
Na dan protesta, stotinak žestokih momaka isto odevenih u crne majice sa istim kačketima i istim ruksacima, javno je prodefilovalo ulicama da ih svi vide i snime. Ušli su u Pionirski park kao borbena jedinica od koje podilazi jeza i stali uz regularnu policiju. Kamenje ostavljeno po krovovima i ćoškovima koje su građani danima prijavljivali svedočilo je da su smišljeni incidenti kao mogući izgovor za intervenciju. A kad su studentski redari upravo zbog bacanja kamenja i flaša iz Pionirskog parka prisutne građane preusmerili sa platoa ispred Skupštine Srbije prema trgu Slavija i oni se bez reči tamo uputili, ostale su, gle slučajnosti, kamere televizije koja podržava vlast, da snime sve incidente. Nedaleko odatle nisu snimili trenutak kad se usred ćutanja, pod talasom neprijatnog zvuka koji se preteći približava, masa odjednom razilazi i beži.
„Podmuklo, kao sve što radite.“ Tako su akciju rasturanja najvećeg protesta ikad organizovanog ocenili studenti Pravnog fakulteta u Beogradu. I bilo je baš tako. Podmuklo, surovo, zlokobno i bolesno. Jer ceo mračni scenario aktiviran je u trenutku kad je sto, dvesta ili trista hiljada ljudi, zavisno od procene, zastalo u tišini i svetlima sa svojih mobilnih telefona poslalo moćnu poruku otpora. Izabrali su baš trenutke tišine da prekinu protest jer ih ta simbolika već dugo uznemirava i plaši. A osim toga, samo u apsolutnoj tišini zvučni efekti lomljenja i meteža koji su istovremeno pušteni na više mesta mogli su da proizvedu očekivani zastrašujući efekat. Tako je vlast izbegla da čuje i najveću buku koja je trebalo da usledi nakon petnaestominutne tišine.
Morbidno je čime se režim poslužio, nezavisno od toga ko je formalno izveo tu zakonom zabranjenu akciju. Ona je svakako stigla iz bunkera u Pionirskom parku, iz glave onog koji je očigledno spreman na sve, da lažira, blefira, spinuje, simulira, da kažnjava, „goni“ i zastrašuje.
Ali studenti svih fakulteta u blokadi su dan kasnije poručili: „Svakim svojim zlodelom širite i još jače utvrđujete front protiv sebe“, uz pitanje: „Ko ste vi?“ Četiri meseca studenti u blokadi stvaraju taj front i bude Srbiju. I probudili su je. Sada su počeli da bude i svet. I probudiće ga.
