Da li je moguće da u Srbiji ne postoji bar jedan tužilac svestan da predsednik sa vrlo skromnim ustavnim ovlašćenjima svakog dana po nekoliko puta krši najviši pravni akt zemlje, jer se, kao margarin, u sve meša. I kako li se bar taj jedan oseća dok svakog dana njegove kolege potpisuju naloge za privođenje i zadržavanje u pritvoru studenata i učesnika masovnih protesta pod optužbom da su ugrozili ustavni poredak zemlje.
Ili, još gore, da su planirali napad na neku od državnih institucija. Na koju, bre, instituciju? Zar ih aktuelni šef države odavno nije srušio do temelja i preuzeo sve njihove ingerencije?
I kako je moguće da nikome od njih nije palo na pamet da, bar kurtoazije radi, pokrene postupak za eventualno krivično delo trgovine uticajem. Tim pre što se Aleksandar Vučić time javno hvali. I nije mu prvi put. Proglašavajući još jednu pobedu nad „obojenom revolucijom“, celoj naciji ponovio je priču iz koje je kao dan jasno, bez potrebe da se izvode bilo kakvi drugi dokazi, da je počinio krivično delo.
Dodatni problem je što „najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta“ očito ne shvata da se hvali nečim čega bi trebalo da se stidi. I da zbog toga odgovara. Da ga pravosudni organi, kako bi on rekao, privedu poznaniju prava.
O čemu se zapravo radi? Vučić je 29. juna, dan nakon još jednog velikog skupa na Slaviji, na kome se, prema proceni Arhiva javnih skupova, okupilo oko 140.000 ljudi, nezadovoljnih njegovom samovlašću, naciji ispričao da ga je svojevremeno jedan poznanik zamolio da mu „nađem neko mesto u državnom sistemu, umesto nekog stranačkog kandidata, a on kao nije stranački, sa platom od 5.000 evra“.
Dobar ko leb, kakav samo on može da bude, predsednik mu je izašao u susret. Odmah je telefonom pozvao tadašnjeg premijera Miloša Vučevića „da ga smeste na neko mesto“. I smestili su ga, jer u Nemanjinoj 11 dobro slušaju i rade sve što im se kaže sa Andrićevog venca.
Vučić tvrdi da više nikada neće pozvati čoveka kome je „našao mesto u državnom sistemu za platu od 5.000 evra“. Veći je problem što ni njega niko nije pozvao. Da ga bar priupita šta s njim nije u redu? Ili da mu posavetuje da bar ćuti kada krši zakone. Kao da svi oni ljudi već osam meseci ne protestuju zbog toga što institucije ne rade svoj posao
U većini bajki glavni junaci živeli bi srećno do kraja života. Ova, međutim, nije imala srećan kraj. U suprotnom verovatno javnost tu priču nikad ne bi ni čula. Ali, ne lezi vraže. Na jednom od protesta, najverovatnije 15. marta, kad se u Beograd sjatilo oko 300.000 ljudi, pojavio se i Vučićev „dužnik“.
„Krenu demonstracije, eto njega na demonstracijama. Pozvao sam ga telefonom… Čekaj, bre, čoveče, protiv čega se ti buniš? Imaš tri puta veću platu nego ja. Ja sam ti to obezbedio, ti si me molio. Šta ti ne valja u ovoj zemlji? Osmeh i podsmeh koji sam osetio u njegovom glasu mi je pokazao kako izgleda naša zemlja… Kao veteran naučio sam da ništa kraće u životu od zahvalnosti ne traje, posebno u politici… I oni koji vam govore brate moj, hvala ti na svemu, nikada to nećemo zaboraviti, mali je broj oni koji to stvarno neće zaboraviti. Više ga nikada nisam okrenuo… Niti ću ikada više da ga okrenem“, ispričao je Vučić.
Ni njega, nažalost, niko nije okrenuo. Da ga bar priupita šta s njim nije u redu? Ili da mu posavetuje da bar ćuti kada krši zakone, umesto što se time hvali. Kao da svi oni ljudi već osam meseci ne protestuju zbog toga što institucije ne rade svoj posao. I neće, po svemu sudeći, odustati dok Srbija ne postane pravna država u kojoj će se za rušenje ustavnog poretka hapsiti oni koji ga stvarno ruše, a ne oni koji traže da se dosledno poštuju Ustav i zakoni.
A to ne zavisi samo od Vučića. Tim pre što se to, ako se on bude pitao, nikad neće desiti. Zapravo, sve mnogo više zavisi od onih koji bi trebalo njega da procesuiraju. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog krivičnih dela koje sam javno priznaje.
