Postoji jedna istina koju je, možda iz nehata, u razgovoru sa notornim direktorom Telekoma Srbija Vladimirom Lučićem, izrekao Sten Miler, novi direktor United grupe: Srbija, naime, ovih dana zaista eksplodira pod njihovim guzicama.
Sve ostalo o čemu su dvojica moćnika u svetu telekomunikacija i medija govorili u razgovoru do kog je došao i koji je prošle nedelje objavio OCCRP, međunarodna mreža za istraživanje organizovanog kriminala i korupcije, bilo je ili neistinito, ili neautentično ili prosto neukusno i, da ne zaboravim, protivzakonito.
Znate o čemu govorim: Miler i Lučić su se u ovom telefonskom razgovoru dotakli razbijanja medijskog pula United Media (UM) u Srbiji („moram tu kompaniju da učinim malom“, rekao je Miler Lučiću), smene direktorke Aleksandre Subotić, obećanja datih predsedniku Aleksandru Vučiću, obećanja koje su dali jedan drugom, uz stisnute šake, u nekom neimenovanom klubu koji, izgleda, vole da posećuju.
Poslednja faza borbe režima protiv nezavisnih medija
Pomenuti razgovor ogolio je do kosti poslednju fazu borbe režima protiv nezavisnih medija, nezavisnih novinara, urednika i redakcija koje posluju pod kapom UM u Srbiji. Bez konteksta, on izgleda donekle kao neumesna i neprofesionalna pijačarska nagodba oko smene Aleksandre Subotić, pod kojom u Srbiji godinama unazad slobodno posluju i izveštavaju N1, Nova, Danas i Radar; kontekstualizovan, razgovor predstavlja samo dokaz za ono što novinari ovih redakcija znaju i osećaju otkad u njima rade – da je ovaj režim spreman na sve da ih spreči da rade svoj posao, i da je u tom poduhvatu dobio i saveznike, i to ne ove iz podzemnih laguma, ove koji gmižu po studijima Pinka, Informera ili RTS-a, već, evo, i iz belog sveta.
Bombaš koji uzrokuje eksplozije iz Milerove izjave je poznat i već sam ga spomenuo: ime mu je Aleksandar Vučić. Kritikuju nas da mu ime izgovaramo prečesto, ali nemoguće je pričati o slobodi medija u Srbiji danas a ne videti senku Aleksandra Vučića nad njima – sve ostalo su prazne priče. Isto tako, nemoguće je pričati o slobodnim medijima u Srbiji danas, a ne videti da su mediji UM njihov stožer. Zato je On, u akciji pranja ruku od svog zaposlenog Lučića, u danima nakon skandala, morao da nastavi da zatrpava komatoznu javnost budalaštinama, koje ovde neću ponavljati, osim u jednom slučaju: „Da sam hteo da ih ugasim, ugasio bih ih.“
Budućnost medija UM u Srbiji ne samo što postoji, nego je i prilično svetla, jer se ne bazira na reklamama sa nameštenih državnih konkursa ili „reketiranih“ privatnih i državnih preduzeća. Na to ukazuju i jasni, transparentni i kredibilni pokazatelji o gledanosti i čitanosti
Razumem njegov problem: ovi ljudi i ove redakcije nisu fleksibilni i ne znaju drugačije da rade ovaj posao, jer raditi drugačije ovaj posao značilo bi za njih živeti neki drugačiji život. Da nije tako, neki mladi ljudi koji u njima rade izabrali bi i jednostavnija i lukrativnija zanimanja, možda i ona koja im on nudi svakodnevno. A, opet, neki stariji ljudi (poput glavne urednice i jednog od urednika nedeljnika koji čitate) izabrali bi mirnu penziju ili neku od sinekura u paradržavnoj mašineriji, koje takođe neštedimice nudi. Ali, to onda ne bi bili ti ljudi. I kako onda predsednik zamišlja da ih pacifikuje? On i može samo da ih ugasi, kad već ne može da ih ućutka.
To mu, međutim, baš ne polazi za rukom. Zato ova dešavanja i otkrića jesu, istovremeno, i alarm za građane koji tim medijima veruju, i pokazatelj panike u njegovim redovima.
Bokserski odgovor vlasnika
Kako su mediji UM na ove (ne više pretnje nego) otvorene napade odgovorili? Opet, odgovorili su na jedini sebi primeren način, tako što su o njima izveštavali, analizirali ih, komentarisali i iznova postavljali pitanja vlastima koje su odbile da sa njima razgovaraju davno, ili, kao u slučaju Radara, od starta. Postavljali su pitanja i međunarodnim institucijama: esnafske su odgovorile zgražavanjem i pre nego što smo ih išta pitali, a birokratske i dalje mahom ćute. Evropska unija, koja bi trebalo da u Srbiji bude poslednji garant civilizovanog pristupa javnosti, društvu i državi, odgovorila je rečima Evropske komisije koja je saopštila da bez slobodnih medija nema pristupa EU, i kroz pojedinačne stavove pojedinih poslanika, koji od početka oštro govore o namerama Aleksandra Vučića. To je bilo pre snimka. Od tad, međutim, novih reakcija nema. Da se ne lažemo, ono što fali, upadljivo, jesu postupci. Reči smo već čuli.
Redakcije UM odgovorile su i potezom koji je istinski nezabeležen u Srbiji – tako što su pitale sopstvene „gazde“ zašto im rade o glavi. Dva smo odgovora zasad dobili. Prvi je bio u formi sažetog saopštenja u kojem se priznaje autentičnost skandaloznog razgovora, osuđuje način na koji je taj razgovor objavljen i pribavljen i najavljuje eksterna revizija rada redakcija. U boksu, to bi bila kombinacija – kroše, aperkat, direkt.
Na otvorene napade mediji UM odgovorili su tako što su o njima izveštavali, analizirali ih, komentarisali i iznova postavljali pitanja ne samo vlastima i međunarodnim institucijama, već su pitali i sopstvene „gazde“ zašto im rade o glavi
E, drugi odgovor bio je baš skoro pa bokserski. Kada su kolege iz redakcija N1 i Nova.rs pokušale da na licu mesta dobiju odgovor od direktora UG, obezbeđenje hotela ih je izbacilo i zadržalo, a obezbeđenje direktora pretilo policijom. Koleginici Ani Novaković jedan advokat, poznat po saradnji sa Telekomom, tom prilikom, zapretio je i otkazom ako ne obriše snimke direktorovog „odgovora“. Tom čoveku na čast, ovu mu epizodu nećemo zaboraviti, ali i ti postupci i te pretnje bili su, zapravo, svojevrstan odgovor. Kafanski, ispod pojasa, kako oni vole.
Čitaoci i gledaoci su osnovni garant nezavisnosti medija
Pošto ovaj novinarski pristup nije dao momentalne rezultate, redakcije UM u Srbiji ove i minule nedelje nastavljaju da se sreću, organizuju i zajedno deluju u pravcu sopstvenog preživljavanja. U tom procesu, takođe nezabeleženom u Srbiji, najpre smo zajedno zatražili istragu i odgovornost (smene i otkaze, ako vam je draže) zbog snimka i svega što je u snimku izrečeno, i to ne samo od United grupe, nego i od BC Partnersa, fonda koji je njen većinski vlasnik. U njemu sedi i Nikos Statopulos, čovek koji poznaje predsednika Vučića. O njihovom poznanstvu je predsednik i sam govorio.
Iz odgovora vlasnika saznali smo da je skandalozni razgovor Milera i Lućića autentičan, da im smeta kako je snimak pribavljen i što je objavljen i da spremaju eksternu reviziju rada redakcija. U boksu, to bi bila kombinacija – kroše, aperkat, direkt
Nakon toga, redakcije su pristupile izradi jednog zajedničkog dokumenta koji predstavlja univerzalne uredničke smernice, koje bi trebalo da budu iznad i ispred svakog vlasnika, menadžera, direktora, urednika, pa čak i advokata Telekoma. One, a ne pojedinci, ma kako se zvali, biće garant uredničke nezavisnosti redakcija.
A prvi i osnovni garant te nezavisnosti ste vi, čitaoci, gledaoci i slušaoci medija UM. Hteo sam, zapravo, da pišem o tome da budućnost medija UM u Srbiji ne samo što postoji, nego je i prilično svetla, jer se ne bazira na reklamama sa nameštenih državnih konkursa ili onih „reketiranih“ od privatnih i, takođe, državnih preduzeća. Ko ne razume da je baš to garant boniteta firmi – ne treba da se bavi medijskim biznisom.
To da je budućnost svetla nije demagogija, jer je barem triput jasno pokazano samo ove godine: kroz prvi izveštaj Univerziteta u Oksfordu i agencije Rojters o digitalnom tržištu u Srbiji, a u kom se navodi da najveće poverenje u tom okruženju građani poklanjaju TV N1 i portalu Nova.rs (odmah potom i TV Nova i onlajn izdanju Danasa); kroz zvanična merenja gledanosti televizija koja su pokazala da su i N1 i Nova u više navrata ove godine bile najgledanije televizije, i to uvek kada je to bilo zapravo najvažnije; kroz tiraž Radara, najmlađeg proizvoda UM, koji je počeo sa 20.000 prodatih primeraka prvog broja, a i danas beleži čitanost više nego dvostruko veću od najbližeg konkurenta. To su prosti, jasni, transparentni i kredibilni pokazatelji.
Zato i ovaj naslov teksta: odbrana jeste naša zajednička, ali su poslednji dani njihovi. Naša je budućnost.
