23. maj
U pripovedanju je to poznato kao „mini klimaksi“, dramatični momenti koji guraju radnju napred i zakucavaju pažnju za priču. Momenti jače tenzije, momenti opasnosti, momenti transformacija i katarzi, momenti napetosti i iščekivanja…
Tu su studenti vrlo dramski pismeni. Skupovi, šetnje, evropska hodočašća, blokade – i sada, lista. Lista je verovatno najdosadniji narativni format, više vezan za nauku nego za dramu. Niko, sem nekoliko čudaka koje i lično poznajem, ne planira da provede zanimljivo veče fascinirano buljeći u Excel…
Ali, stavi listu u odgovarajući dramski kontekst, pretvori listu u neku ključnu transformacionu poruku, u pitanje života ili smrti, pobede i principa, nosioca Velike Ideje i Smisla, i lista odjednom proključa dramom. Šta je, ili ko je, na njoj, odjednom postaje suština i, često, razrešenje radnje.
Mojsijevih deset zapovesti je šoping lista moralnog života, verovatno najpoznatija tabela svih vremena.
Lista imena dvanaest Hristovih apostola je prvi telefonski imenik na svetu, prvi ljudi koji su dobili Poziv.
Šindlerova lista je simbol i najgoreg i najboljeg što postoji u ljudima, u mnogo čemu superiorna u odnosu na prve dve zbog svog opštecivilizacijskog i nadreligijskog naboja.
Željno i napeto iščekivana studentska lista imena za sledeće izbore, sudbinske za Srbiju, je jedna takva lista, jedan takav dramski momenat. Ako su studenti dobili auru stvarnog sekularnog narodnog mesije, njihova lista je apostolska lista; čak apostilska, jer bi trebalo da bude konačna i neopoziva overa kraja jednog kriminalnog i destruktivnog režima koji Srbiju već tri decenije drži u stanju prividne površinske stabilnosti i dubokog suštinskog truljenja.
Ako su studenti dobili auru stvarnog sekularnog narodnog mesije, njihova lista je apostolska lista; čak apostilska, jer bi trebalo da bude konačna i neopoziva overa kraja jednog kriminalnog i destruktivnog režima koji Srbiju već tri decenije drži u stanju prividne površinske stabilnosti i dubokog suštinskog truljenja
Ko će biti na njoj? Hoćemo li se složiti? Da li ćemo osetiti elektricitet istorije, pulsirajuću energiju bujice nade, tu realnu, dostižnu Veliku Ideju i Smisao – ili će lista, kao i prvi apostoli, biti samo ne mnogo glamurozni, ali kritično neophodni, početak Novog Doba?
Lista kao spasenje, kao borbeni poklič, kao izazov, kao zastava ujedinjenih nada, kao magična inkantacija, lista kao recept za novu, umereniju, jednostavniju, ali i manje gorku, manje bljutavu, manje otrovnu srpsku političku trpezu…
25. maj
I opet je bilo mimohoda u Kući cveća, iz autobusa pristiglih iz svih krajeva bivše „Juge“.
Ništa nas tako ne podseća, sem ako se živi u Sloveniji, na tragičnu nekompetentnost i civilizacijski neuspeh naših post-jugoslovenskih elita kao ovaj datum.
Niko normalan više ne glamurizuje Tita, koji je bio diktator. Ali teško je sporiti da je ta diktatura bila semiotički prilično različita, možda čak i jedinstvena u tamnoj enciklopediji istorijskih, a i sadašnjih, diktatura. One su obično mračne, sive, depresivne, dosadne tvorevine, društva koja isisavaju volju za životom iz duša svojih podanika. Diktature su Dementori političkih sistema.
Ako se jedna stvar može priznati Maršalu, to je da je uspeo da kreira jednu od najglamuroznijih i plebiscitarno najprihvaćenijih diktatura u istoriji. Vrlo je postmoderna ta diktatura u svojoj kultnoj personalnoj semiotici: eklektička konstrukcija holivudskog matine idola iz pedesetih godina dvadesetog veka koji podjednako ubedljivo igra i mašinbravara, i ustaničkog vođu i sofisticiranog bonvivana, uvek „čovek iz naroda“, čak i kada nije, benevolentni otac nacije koji decu pušta da se igraju do mile volje i daje im dobar džeparac, sve dok su poslušni „tamo gde treba“.
Ako se jedna stvar može priznati Maršalu, to je da je uspeo da kreira jednu od najglamuroznijih i plebiscitarno najprihvaćenijih diktatura u istoriji
Simbolička i motivaciona snaga Titove Jugoslavije je bila u tome da je imala vrlo kredibilnu priču o boljoj budućnosti (ne i stvarni plan, uglavnom priču), izvlačeći kredibilnost iz relativno dobre sadašnjosti koju su on i Partija svojeručno kreirali. To je upravo suprotno sadašnjim ex-YU vilajetima, izuzev Slovenije, koji su sposobni da samo gledaju u mitologizovanu i propagandističku prošlost kojoj su doprineli samo na tragične načine, nemaju ništa da kažu o svojoj budućnosti i nude svojim žiteljima prilično depresivnu sadašnjicu. Slovenija i ovde, kao obično, vodi, jer je njihov nacionalni narativ sada fokusiran na ekologiju – postati i biti najčistija zemlja na svetu – i na simboličku ulogu mediteranske Švajcarske u kojoj se možda ne dešava mnogo važnih stvari, ali u koju se može pobeći da se odmori baš od tih važnih stvari.
Mimohodi su, naravno, priča o nostalgiji ali i sadašnjem političkom trenutku koji više nema kredibilne narative o budućnosti, gde je pozitivna mašta i kreativnost glavni deficit političkih elita i sa nadom kao glavnom žrtvom naših bratoubilačkih ratova.
26. maj
Interesantno je s mog balkona u Bernandinu posmatrati „gikove“ kako igraju dole u kafeu pored plaže. Pesme su iste, uobičajeni DJ set za konferencijski svet, uglavnom „rejvovane“ verzije klasičnih hitova iz 80-ih, ABBA kao ložište atmosfere…
Za razliku od standardnih marketing konferencija, ovaj svet nije glamurozan. Nema šljaštećih toaleta, briljantno toniranih plastičnih butina, dubokih dekoltea, nabreklih tricepsa i pažljivo okresanih brada. Svakih deset minuta imam utisak da sam zalutao u epizodu The Bing Bang Theory ili The IT Crowd…
Gikovi igraju… slatko. Kada ovaj svet – koji živi u podacima, u automatizacijskim platformama i ERP-ovima, u CRM-u, menadžmentu dokumenata i mnogim drugim „dubokim“ tehnološkim aplikacijama koje nije lako objasniti ni meni koji nisam potpuni laik – želi da se opusti u grupi, da bude normalan, njihova očigledna introvertna priroda interveniše.
Druga planeta je to od propagandista, kojima je preterivanje, po treningu, tek početak priče. Ima nečega i naivnog i nevinog, radikalno autentičnog, u tome kako IT svet igra na žurci. Teško je ne voleti ih
Tela se njišu blago, skoro stidljivo, uglavnom cupkaju u mestu, ispod oka stalno mere kako drugi reaguju, da se možda ne pretera, da se od sebe ne napravi budala… Tu i tamo, u malo kreativnijem radu nogu, pokažu se kratke čarape sa nekim smešnim motivom, čarape osnovnoškolca, koje izviru najčešće iz olinjalih „starki“ ili nekih sličnih neglamuroznih, ali ultra-cool patika. Tu i tamo, snop svetla padne na dizajnirano ofucalu majicu sa neobičnim sloganom („I wish I’m an octopus, so I can slap more people at the same time“). Neki su u kostimima koji liče na pidžame, do njih sredovečne glave obučene kako su se u YU nekada oblačili „stariji referenti“. Žurka gikova je mirno mesto, uprkos gruvanju muzike.
Druga planeta je to od propagandista, kojima je preterivanje, po treningu, tek početak priče. Ima nečega i naivnog i nevinog, radikalno autentičnog, u tome kako IT svet igra na žurci. Teško je ne voleti ih jer sam, duboko dole, na mnoge načine, sličan njima, još i gori. Ne igram.
27. maj
Upoređuje moja Dana ginekološka iskustva u Londonu i u Beogradu.
Ordinacije su manje-više iste, ukoliko je u Beogradu, u principu, pregled u privatnoj.
U Londonu je specijalista bio muškarac, što znači da u ordinaciji sve vreme mora da bude i medicinska sestra; za svaki slučaj, sudski procesi su ovde beskrajno skupi… Lekar joj je prvo detaljno objašnjavao svaki korak u pregledu, pri tome se stalno izvinjavajući što neki od njih „mogu da proizvedu malo neprijatan osećaj“. I to je to, onda skidanje, bosim nogama na pod, pa na sto…
U Beogradu je isto bio muškarac, sestra je bila samo na početku. Nije bilo mnogo razgovora pre pregleda, samo brzo ustanovljavanje razloga i – opet na sto. Ali je razlika u tome što je u Beogradu prva akcija sestre bila da Dani odmah donese papuče. Da se slučajno ne stane na goli pod. Procedure „mogu da proizvedu malo neprijatan osećaj“, ali to se očekuje; ‘ladan pod, u međuvremenu, je ozbiljna stvar…
Pa posle kažu da mi ne znamo šta je korisničko iskustvo.
