To svakako nije to što je Aleksandar Vučić na Sretenje u Sremskoj Mitrovici obznanio da je obojena revolucija u Srbiji propala. Najpre, niti je obojene revolucije bilo, niti tri četvrtine onih nazor dovedenih nevoljnika znaju šta je to. Jer, da bismo mogli da govorimo o obojenoj revoluciji, neophodan sastojak su stranci koji žele promenu režima. A ovde o tome ne može biti reči. Tačno je samo da Vučić dobro razume da se ovde ništa, od politike i ekonomije do kulture i medija, ne može sagledavati izvan uloga stranih sila i njihovih službi. Sasvim svejedno da li su ruske, kineske, evropske ili američke.
Otuda Vučić šalje ministra spoljnog Marka Đurića na sastanak sa Lavrovom koji lakonski zaključuje da je predsednik Srbije izneo konkretne činjenice o mešanju stranih država u pokušaju destabilizacije zemlje, dok istovremeno, u Minhenu, Zapadu druka studente, nazivajući ih ruskim špijunima. Time je Vučiću pošlo za rukom da za sada reši nekoliko strana Rubikove kocke, ostavljajući u Moskvi Lavrova zadovoljnim, a u Minhenu Marka Rubija i Ursulu fon der Lajen ohrabrenim. Njemu je dakle sasvim svejedno da li narod farba crvenom ruskom i kineskom farbom, evropskom plavom ili su to američke pruge sve dok igra namenjenu ulogu kolonijalnog upravnika Srbije, koji na sve strane isporučuje zahteve.
Naravno, sve je to duboko uzdrmalo Srbiju, čija vlast poslednjih meseci ne pita za cenu, kupujući stabilnost i opstanak na dane, čak i na sate. I njima je sasvim svejedno da li je reč o predaji Kosova, ustupanju Generalštaba Trampovom zetu, kopanju litijuma ili angažovanju stranih firmi u koruptivnim dilovima. I dok god bude tako, Rusi će tolerisati to što se Vučić grešno zabavlja sa Amerikancima, a Kinezi što je litijum namenio Nemcima. Do tada će i priča o obojenoj revoluciji biti zabava za budale i dvorske analitičare.
Nije reč ni o predsednikovom naprasno otkrivenom literarnom daru i njegovoj najavi da priprema svetski bestseler kojim će satrti svaki budući naum o obojenim prevratima. Ovde se radi o nečemu mnogo opasnijem. Reč je o njegovoj poruci studentima da „nema ništa od marša na Beograd“, niti od „zauzimanja Skupštine i RTS–a“ i poređenju studentskog hodočašća sa maršom Musolinijevih fašista na Rim. Šta nam to govori?
Režim funkcionalne institucije izjednačava sa sopstvenim krajem i zato je poruka da nema ništa od marša na Beograd, zapravo, depeša da je Vučić spreman za rat
Najpre, da je Vučić u deluzivnom stanju. Uprkos činjenici da studenti ne traže promenu režima, već samo da institucije počnu da rade, on taj zahtev vidi kao omču oko vrata. Očigledno, režim funkcionalne institucije izjednačava sa sopstvenim krajem i zato je poruka da nema ništa od marša na Beograd, zapravo, depeša da je Vučić spreman za rat. Jebeš obojenu revoluciju, ali to što je Vučić kao krunski dokaz da se sprema obaranje režima podastro deo studentskog filma, uz tvrdnju kako se uvežbavalo navodno gaženje studenata, jeste odvratan, koliko i opasan naum. Time se sugeriše da su ona gaženja studenata kojima smo svedočili bila inscenirana i iznova legitimiše svako bezakonje. Protiv „fašista“, razume se.
Zato politička artikulacija studentskih zahteva postaje imperativ. Jednostavno je, argumenti dijaloga na koji, navodno, poziva Vučić, nikada nisu ni postojali. Njihovo mesto oduvek zauzimaju argumenti fatalnog nasilja.
