Treći svetski rat kuca na vrata, a mi sad već nekako tradicionalno iz nekog razloga pokušavamo da se uguramo u prve redove. Ne mi kao građani, naravno, nego mi kao država, tačnije jedan čovek koji nas, nažalost, predstavlja u zemlji i svetu – tako mu glasi funkcija. Dakle, kada on izađe i nešto izlupeta, stranci to shvate kao stav cele države, jer on, jelte, predstavlja državu, pa ti posle objašnjavaj da nije to baš tako i da ne treba da obraćaju toliko pažnju na te njegove besede.
U prethodna dva svetska rata imali smo prilično veliku ulogu, možda i previše veliku za naše kapacitete, imali smo i srazmerno velike žrtve, pa bi se reklo da smo iz toga nešto naučili, te ćemo se kod sledećeg držati po strani što je više moguće. Možemo da radimo nešto što nije ratovanje, tipa da drugim zemljama pričuvamo dragocenosti dok su u ratu ili da im šijemo garderobu ili da ih lečimo i krpimo… Međutim, ne!
Srbija se saginjati neće i ne samo da se neće saginjati nego će i glavu da metne tamo gde neki ne bi ni nogu. Politika sedenja na pet stolica već je ranije počela da propada, a sada kada su se stvari na Bliskom istoku zakomplikovale napadom Izraela na Iran, ta politika propada taman brzo koliko i guzica koja više nema oslonac. Naš predstavnik u svetu, predsednik Aleksandar Vučić, ima mali problem sa logorejom, pa ponekad baš mnogo priča, a pošto ima takođe i mali problem s egom i poimanjem sopstvene veličine, ponekad ispriča i neke stvari koje možda ne bi trebalo, sve ne bi li sebe pred pravim svetskim bajama predstavio većim bajom nego što jeste.
Tako je pre petnaestak dana za Jerusalim post nadobudno izjavio da je on jedini koji izvozi municiju u Izrael, te da su ga mnogi kritikovali zbog toga, ali on se na to ne obazire jer je mnogo hrabar i je l’ ima neki problem možda?! Međutim, život piše romane i to često one pune ironije, pa se posle nekoliko nedelja Izrael obrušio na Iran, Iran uzvratio, umešala se i Amerika, a Iran je tada poručio da će svi koji snabdevaju Izrael naoružanjem i ostalom opremom od sada biti legitimne mete njihove vojske. Logoreični predsednik Srbije odmah je reagovao i saopštio da mi više ne izvozimo ništa nikome, pogrešno ste vi to razumeli, sve što napravimo ide u naše „stokove“, to vam je nešto slično onim „mesidž boksovima“ samo za municiju, uglavnom ono busanje u grudi od pre par nedelja svelo se otprilike na „Ma ljudi, mi uopšte i nemamo tu namensku, ja ne znam ni šta je metak, nikad u životu nisam video metak, molim vas nemojte da nam bacite bombuuu.“
Iako deluje da smo se trenutno zamerili svima kojima smo mogli da se zamerimo, nikad ne treba potcenjivati sposobnost ega jednog čoveka da nas uvali u nove i nove probleme
Ispostavilo se da više nismo ni sa Donaldom Trampom drugari, izgleda da je puklo kad smo izvisili za onu žurku u Mar-a-Lagu, pa sad Amerika više nije prijateljska država već država koja „gazi međunarodno pravo“, a da stvar bude još gora, oglasila se i Rusija sa pričom: „Pa čekaj malo, druže, mi smo kao neka braća, a ti ovamo Ukrajincima šalješ opremu da ubijaju naše vojnike i civile?! Neće da može!“ Kao da su se svi odjednom sinhronizovano setili grehova onog štrkljastog tipa iz Srbije, koji slatkoreči kad treba, a ovamo mulja gde stigne i kako stigne. I sada su barem videli kako je građanima ove zemlje, jer i oni ga gledaju kako mulja gde stigne i kako stigne, samo što im ne slatkoreči nego se uglavnom na njih dere ili ih, u najboljem slučaju, počasti nekom pasivnom agresijicom.
Suma sumarum, iako deluje da smo se trenutno zamerili svima kojima smo mogli da se zamerimo, nikad ne treba potcenjivati sposobnost ega jednog čoveka da nas uvali u nove i nove probleme. Stoga je najbolje, ako je to uopšte moguće, da nadalje budemo u inkognito modu i da ništa više ne komentarišemo na temu aktuelne situacije u svetu. Baš bi bilo blamantno da u istoriji ostane upamćeno kako smo u Trećem svetskom ratu nagrabusili jer jedan tip prosto nije mogao da ućuti na neko vreme.
