30. novembar
U biznisu i investiranju postoji jedan opštepoznat i vrlo pažljivo osluškivan fenomen, takozvani „zakon umanjenog povraćaja“ (the law of diminishing returns). Drugim rečima, u raznim situacijama kada dosadašnja strategija bazirana na istim parametrima počne da se iscrpljuje, uvođenje novog parametra u početku može da poboljša rezultate, ali se i njegova efektivnost brzo iscrpi; povećanje količine novog pristupa ne daje srazmerno povećanje rezultata.
Na primer, uvođenje đubriva u obradu zemlje znatno unapređuje prinose, ali čim je dosegnut maksimum efektivnosti ovog novog parametra, samo povećavanje količine đubriva ne donosi više srazmerno povećanje prinosa. Za sve više dobijamo sve manje. I obično, brzo postane i aktivno štetno.
Tako je sada i sa režimom.
On sve teže laže narod i posledice njegove sveopšte korupcije i nekompetentnosti su sve ekstremnije. To je terminalno podrilo dosadašnju strategiju vladanja lažima i obmanama. Novi parametar je sve veće i ogoljenije nasilje: kriminalci i lojalističke kabadahije kao novi momenat uterivanja straha u birače. Problem je u tome što je taj novi parametar odmah pokazao koliko je slab povraćaj na tu investiciju…
Bez uvrede domaćima, ali mesta kao Mionica, Sečanj ili Kosjerić nisu politički epicentri, niti od rezultata izbora u ovim mestima zavisi sudbina zemlje. Ali oni su nešto drugo: dokaz progresivnim snagama da je režim ušao u fazu umanjenog povraćaja napora za grčevito ostajanje na vlasti.
Režim sve teže laže narod i posledice njegove sveopšte korupcije i nekompetentnosti su sve ekstremnije. To je terminalno podrilo dosadašnju strategiju vladanja lažima i obmanama. Novi parametar je sve veće i ogoljenije nasilje: kriminalci i lojalističke kabadahije kao novi momenat uterivanja straha u birače. Problem je u tome što je taj novi parametar odmah pokazao koliko je slab povraćaj na tu investiciju
Za ulog od samo par hiljada glasova, u mestima za koje solidan deo stanovnika Srbije zna samo maglovito, režim je mobilisao falange svojih orki da uteruju strah, ometaju glasanje, pomažu krađi glasova i maltretiraju slobodne posmatrače i novinare. Na to treba dodati i masovno ucenjivanje i podmićivanje najranjivijih slojeva građana, u sredinama u kojima gubitak posla ili par stotina evra znače ili ličnu tragediju ili bolju trpezu za porodicu čitavog meseca.
Razni mediji navode da su ovaj put, kao i za vreme ratova u raspadu Jugoslavije, iz zatvora dovođeni osuđenici kao batinaši na strani režima. Utisak je bio kao da su se vrata pakla otvorila; kao da je režim odlučio da na ovoj njivi poveća prinose samo tovarenjem oveće gomile đubreta. I kao i u gornjem primeru, kada ne ostane ništa drugo sem tog jednog novog elementa, prinos mu se brzo okrnji.
Sa svom tom silom, sa svim tim očiglednim krađama, sa svim tim strašnim kreaturama, sa svim podmićivanjima i nepravilnostima na glasačkim mestima, razlika u glasovima na ovim minornim izborima se svela na samo par stotina. Režim za svoje sve veće đubre dobija sve manje…
Naravno, ne radi se ovde o broju glasova, nego o simbolici. Režimska kula od karata se drži na prividima, na iluziji snage i moći. Izgubiti izbore čak i u najmanjoj opštini para iluziju – posebno u mestima u kojima većina stanovništva zbog informativne blokade i radioaktivne propagande režim doživljava kao prirodnu pojavu na koju može da se utiče koliko i na meteorologiju. Izgubiti izbore tu znači da stvari očigledno pucaju. A iluzije stoje na posebno staklenim nogama…
Sa svom tom silom, sa svim tim očiglednim krađama, sa svim tim strašnim kreaturama, sa svim podmićivanjima i nepravilnostima na glasačkim mestima, razlika u glasovima na ovim minornim izborima se svela na samo par stotina. Režim za svoje sve veće đubre dobija sve manje
Iz istih razloga, nesposoban da promeni bilo šta drugo relevantno, režim će pojačavati represiju do otvorene diktature. Iz istih razloga, za nju će dobijati sve manje prinosa u smislu reda, mira, stabilnosti, ekonomskog prosperiteta i – glasova. Bes naroda, to je sada očigledno, će sve više rasti. Duh je pušten iz boce.
A režimska skladišta đubreta se ubrzano tanje. Nema ga dovoljno za svako glasačko mesto u Srbiji, posebno za velike gradove.
Sve veći deo njive vraća sve manje prinosa. A đubre sve više smrdi…
1. decembar
(Na dan stvaranja, de facto, Prve Jugoslavije… antiprovincijske utopije koja je, nažalost ostala samo to, prezrena „tlapnja“…)
U ovo vreme previranja, nagađanja i projektovanja, glasina i fantazija, očekivanja i oportunizma, svačija imena se provlače po kuloarima zaslužnosti za „staro“ i „novo“, za prošlost i budućnost, za našu propast ili za priliku da se iz nje izvučemo.
Tako i moje.
Dobronamerni prijatelji su mi preneli da, uprkos mojim raznim intervjuima i tekstovima u kojima je doticana i ta tema, i dalje ima mnogo njih kojima nije jasna moja uloga u tom nesrećnom Savetu za Kreativne industrije, sazvanim 2016/17. od strane Ane Brnabić.
Možda je ovo prilika za konačno detaljno objašnjenje.
Više od trideset godina borim se svojim pisanjem (a slažem se da to nije neka delotvorna borba) protiv nacionalističkog, antimodernog, antiistorijskog, antipatriotskog, antievropskog, lopovskog i samoubilačkog okruženja koje je Srbija sebi prizvala raspadom Jugoslavije.
Počeo sam vikend kolumnom u Našoj Borbi, pa je vremenom prenosio u razne portale i magazine: Baštu Balkana, Novi Magazin, Vreme, Radar… U međuvremenu, bile su knjige.
YU ratove sam proveo kao novinar, prvo u Radio Smederevu, onda kao „slobodnjak“ i PR konsultant. U Mančester sam otišao 1999, deset dana pred bombardovanje, slučajno, na poziv prijatelja iz detinjstva. Kada sam u Britaniji video da je bombardovanje neminovno, pukla je ta žica u meni. Nisam želeo da se vraćam. Sve mi se smučilo: i mi, i naša glupost, i naši ludaci koji nas vode, i naši mufljuzi koji nas pljačkaju…
Više od trideset godina borim se svojim pisanjem (a slažem se da to nije neka delotvorna borba) protiv nacionalističkog, antimodernog, antiistorijskog, antipatriotskog, antievropskog, lopovskog i samoubilačkog okruženja koje je Srbija sebi prizvala raspadom Jugoslavije
Jedanaest godina nisam pisao ništa na srpskom. I liste za samoposlugu su mi bile na engleskom. Dok se nisam ohladio, primirio, malo mentalno sredio – i onda napisao Cvjećarnicu u Kući cveća, i posle Čaj od šljiva.
I tako je bilo sve do jula 2016, kada smo napustili London, ja napustio Gugl, i preselili se ponovo u Beograd. Tada je Srbija izgledala mnogo drugačije nego sada i nego u Miloševićevo vreme.
Srbija je i proklamativno i faktički tada išla ka Evropi, kao nasleđe demokratskih vlasti posle pada „Slobe“. Nova EU poglavlja su otvarana neočekivanom brzinom. Našu saradnju sa EU su vodile neke fenomenalno pametne žene. Dobili smo jednu od prvih „gej“ premijerki na svetu – mentalna revolucija prve klase za tadašnju, a tek sadašnju Srbiju! Svetske firme su otvarale kancelarije kod nas. Mikrosoft je otvorio R&D centar na Novom Beogradu. Imali smo tužilaštvo za organizovani kriminal koje je tužilo. Imali smo poverenika za zaštitu ljudskih prava koji je štitio. Evropa je bila u vazduhu, u medijima, u izjavama zvaničnika, u novim zakonima i postmiloševićevskim institucijama…
I tako je meni tada, svežem u Beogradu, apstinentu od domaćih medija i ne mnogo upućenom u detalje naše „ispodžitne“ politike, stigao preko prijatelja poziv da se priključim novoosnovanom Savetu za Kreativne industrije, pod direktnom ingerencijom tadašnje premijerke.
Nije mi bilo mnogo sumnjivo, zbog drugih imena koja su već bila tamo, mnoga od njih dugogodišnji i žestoki protivnici naših nacionalista – i svi vrhunska imena u svojim profesijama. Kako bi mi bilo sumnjivo telo u kome su Biljana Srbljanović, Andrej Nosov ili Slavimir Stojanović Futro, lideri poznatih NGO fondacija, naučnih i kulturnih ustanova? Ni jedno, ali baš nijedno od tih imena nije bilo „kompromitovano“.
Pošto takozvane „kreativne industrije“ jesu oblast koja me vrlo zanima i zato što sam video njihov doprinos razvoju društva kada je koncept, pod tim nazivom, prvi put primenjen u Britaniji, pristao sam.
Stalno kukamo da imamo stručne ljude u inostranstvu, ali ih niko ne zove. I sada kada su pozvali, u tom trenutku koji je obećavao, bilo mi je logično da uskočim. Da budem aktivan, da zasučem rukave i siđem u rudnik, ne samo da pišem o tome šta se sve u tom rudniku radi pogrešno…
Sve vreme u Londonu sam jako želeo da pomognem našem društvu da se iskopa iz duboke rupe u koju se zakopao propašću Jugoslavije. Eto mene, „čoveka iz budućnosti“, iz Gugla, u prilici da nešto doprinesem, umesto da samo kritikujem sa strane. Stalno kukamo da imamo stručne ljude u inostranstvu, ali ih niko ne zove. I sada kada su pozvali, u tom trenutku koji je obećavao, bilo mi je logično da uskočim. Da budem aktivan, da zasučem rukave i siđem u rudnik, ne samo da pišem o tome šta se sve u tom rudniku radi pogrešno…
Malo prijatelja me je odgovaralo, očekivano, neke javne ličnosti jesu negativno reagovale na Savet i (neočekivano) na moje ime, na primer Boris Tadić i – što me je posebno zabolelo jer ga izuzetno poštujem – pokojni umetnik Raša Todosijević.
Vrlo brzo, Savet je napravio listu od preko pedeset sistemskih intervencija koje su bolno nedostajale društvu; neke od njih je trebalo da isprave situacije koje se ne mogu opisati nikako drugačije nego ludilo. Na primer, da je član tadašnje akreditacione komisije Ministarstva prosvete – tela za akreditaciju novih akademskih predmeta i programa – zadužen za kreativne industrije bio nastavnik klavira iz Paraćina! (ili Ćuprije, ne mogu da se setim)
Neke od ideja za nove programe su bile:
Kreiranje zakonskog okvira za tržište umetnina. Naši umetnici koji izlažu na stranim izložbama nisu mogli da prodaju nijedno delo… morali su da vrate nazad u zemlju sve što su nosili na izložbu!
Rešavanje zdravstvenog osiguranja i penzijskog statusa slobodnih umetnika i kreativnih profesionalaca.
Novi i brži proces za nostrifikaciju stranih diploma. Mnoge napredne profesije nisu ni poznate ni priznate u Srbiji. Kod nas i dalje nije moguće studirati kognitivne nauke (cognitive science) kao jedinstveni predmet. Uz to, i brži i jednostavniji proces za ubacivanje novih zanimanja u Nacionalni okvir zanimanja.
Reverzni transfer znanja i iskustava iz prakse (biznisa) u (posebno visoko) obrazovanje, jer u mnogim profesijama i oblastima naša akademska sfera znatno zaostaje za praksom. A probajte da ubedite većinu (ne sve, ja predajem na jednom) naših fakulteta da daju predmete stručnjacima iz prakse ili ministrastvo da ih akredituje…
Dugoročni plan finansiranja kulturnih ustanova i projekata od nacionalnog značaja, uključujući i Narodno pozorište u Beogradu, Bitef, Fest i slične. To sada zvuči kao naučna fantastika…
Nacionalni konkurs za najbolja inovativna rešenja domaćih firmi – posebno „start-apova“ – za razne oblasti javnog sektora, sa obećanjem zaštite njihove intelektualne svojine i primene ideja u praksi kao „studije slučaja“ sa kojom onda mogu da izađu i na svetsko tržište. Tako bi „IP“ (intelektualna svojina) ostala u zemlji, umesto da je pokupuju strane firme i onda je mnogo skuplje preprodaju državi, dok bi sama primena unapredila život u društvu na širokom spektru.
I mnogo drugih korisnih sistemskih ideja.
To je bio plan. To je bio ideal.
Vrlo brzo, bilo mi je jasno da stvari nisu kako izgledaju. Prioritet je davan idejama koje su bile lake i brze za realizaciju i davale su odličan PR potencijal. Sistemske promene su se pokazale nemogućim.
Zato je nekoliko mojih ideja odmah ušlo u izradu; marketing, razumete…
Napravljena je platforma Srbija Stvara (Serbia Creates), kao brending čitavog Saveta. Slavimir Futro, ja i dve koordinatorke Saveta smo za oko pola sata formirali ideju. Ja sam insistirao da to bude glagol, ne imenica (tipa „Kreativna Srbija“). Slavimir je prvi izgovorio frazu „Srbija Stvara“, na šta sam ja dodao „ideje“, „nauku“, „tehnologiju, „muziku“ itd.
Druga ideja koja je videla svetlo dana su Kreativni Ambasadori. I danas, kada se uđe u naše ambasade po svetu, ne vidi se ništa od moderne Srbije; i dalje samo manastiri, sveci, folklor i šljive… Strani gosti u tim zemljama ne znaju za Exit festival (ugašeno), za naše svetske naučnike, glumce, muzičare, pisce, lekare, dizajnere, sportiste, inženjere i druge iz Srbije koji su u svetu dostigli vrhunce svoje profesije. Neki znaju za njih, ali ne znaju da su naši. Oni su najbolji ambasadori naše zemlje.
Vrlo brzo, bilo mi je jasno da stvari nisu kako izgledaju. Prioritet je davan idejama koje su bile lake i brze za realizaciju i davale su odličan PR potencijal. Sistemske promene su se pokazale nemogućim. Bilo mi je jasno da je Savet, u suštini dobra i potrebna ideja, u toj formi samo Potemkinovo selo i lični PR za premijerku. Nije tako izgledalo u početku, ili sam ja samo bio naivan. Posthumno izvinjenje Raši Todosijeviću
Preko četrdeset uglednih imena se odazvalo pozivu, svako je dobio svoj poster. Mnoge ambasade su ove postere postavile, mnoge nisu. Nije bilo obaveze, čak i tako jeftina stvar kao što je set postera je bio preveliki zalogaj za Ministarstvo spoljnih poslova koje je tada vodio sadašnji ministar policije.
Bilo mi je jasno da je Savet, u suštini dobra i potrebna ideja, u toj formi samo Potemkinovo selo i lični PR za premijerku. Nije tako izgledalo u početku, ili sam ja samo bio naivan. Posthumno izvinjenje Raši Todosijeviću.
Zato sam bio prvi koji je iz Saveta izašao, javno, 31. decembra 2018, posle šest meseci. Godinu dana posle mene je to isto uradio i Futro. Ne znam, što ne znači da nisu, da je posle toga bilo ko drugi… Savet je faktički, koliko znam, mrtav.
Da se razumemo, ideju Saveta, sa programom kao gore, bih i dalje predložio kao jednu od prvih novih institucija koje bih osnovao nakon pada ovog režima. Srbiji treba neizmerno mnogo više modernosti, brzine, fleksibilnosti, kreativnosti, mašte i „hibridnog“ razmišljanja da bi uhvatila korak sa svetom – i zato joj treba i nova institucija koja bi sve ovo povezala.
Discipline „kreativne ekonomije“ („industrija“ je prevaziđen termin) – IT i softver, „data science“, mediji, film i kultura, marketing i dizajn i slično – su najveći pojačivač svih drugih aktivnosti u društvu: i industrijske proizvodnje, i poljoprivrede, i obrazovanja, i energetike, i zdravstva, i transformacije obrazovnog sistema. Sve što „KE“ dotaknu dodaje na vrednosti drugima.
Sirovine postaju brendovi, podaci postaju inovacije, ideje postaju firme i praktično unapređenje života. Moderno društvo se bazira na disciplinama kreativne ekonomije.
Bilo je to moje vatreno krštenje o prirodi naprednjačkog sistema nakon povratka u zemlju. Nije trebalo dugo da se destruktivna kriminalna opruga, koju su neki videli već tada, otkači i da naše društvo završi u ambisu u kome je danas.
I to je to. Toliko o mojim opečenim prstima… Da li se kajem? Da. Da li sam bio naivan? Da. Čovek uči dok je živ.
A o abrovima, čisto za zvaničnu evidenciju: nisam ni na kakvoj/ničijoj listi, nisam ni u jednoj stranci (nikada bio), nemam interes za političko angažovanje formalnog tipa, u potpunosti podržavam studente i sve druge progresivne političke i građanske opcije. Toliko je valjda evidentno iz preko trideset godina mog javnog delovanja i lajanja na zvezde.
Ne kažem da je formalno političko delovanje loše, naprotiv, bez toga nema uređenog društva, bar još neko vreme. To će i studentima biti bolna tačka. Samo nije moja priča i moj senzibilitet.
Perfekcionisti ne daju dobre političare, posebno ne u zemljama kao što je naša…
