Među srpskim intelektualcima vlada velika konfuzija u pogledu razjašnjivanja suštine rata između Amerike i Izraela s jedne i Irana s druge strane. Najčešće se ovaj rat tumači kao rat između liberalizma i antiliberalizma ili između Zapada (kao sinonima za moderne oblike parlamentarizma čija je srž pravna država) i anti-Zapada (kao sinonima za antipalamentarizam), te intelektualci koji su antiliberalno (antizapadno) orijententisani otvoreno navijaju za Iran, pri tome afirmišu iransko unutrašnje državno ustrojstvo, a oni drugi otvoreno navijaju za SAD i Izrael, pri čemu afirmišu unutrašnje ustrojstvo ovih zemalja.
Ova konfuzija proističe iz činjenice što nemali broj naših intelektualaca ne pravi bitnu razliku između dva nivoa – između nivoa međudržavnih odnosa i nivoa unutardržavnih uređenja zemalja u svetu. Kada je reč o prvom nivou, od antičkih vremena do današnjih dana najmoćnije države imale su imperijalne ambicije. Drugim rečima, svaka država, bez obzira na njeno unutrašnje uređenje, teži da širi svoj uticaj, tj. svoju moć dokle god neka država ili savez država, kao kontramoć, ne uspe da je u tome ne zaustavi. I u vreme postojanja različito uređenih antičkh polisa, Atina je, iako je imala tada najdemokratskiji unutrašnji poredak (neposredna demokratija), nastojala da nastupa imperijalno u odnosu na druge gradove-države, ukoliko joj je odnos moći u odnosu na druge polise išao u prilog.
Svaka država, bez obzira na njeno unutrašnje uređenje, teži da širi svoj uticaj, tj. svoju moć dokle god neka država ili savez država, kao kontramoć, ne uspe da je u tome ne zaustavi
Da potkrepimo ovu tezu empirijskim faktima. Tukidid je, na primer, u svom napisu u kojem je dokumentovao tok pregovora posle rata između Atinjana i Meljana, isticao da su Atinjani naglašavali sledeću stvar: „I mi i vi treba da kažemo šta uistinu želimo i da težimo onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se pravda pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obe strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.“ Pri ovome treba napomenuti da su Atinjani, posle poraza Meljana, poubijali muškarce sposobne da služe vojsku, porobili žene i decu i dali ovom ostrvu kolonijalni status.
Otomani su uspeli da konstituišu ogromnu imperiju zbog njihove premoći nad narodima koji su postali deo te imperije. Kasnije, u moderno doba, prvo Holandija, zatim Velika Britanija, kao najjače kapitalističke zemlje, nisu se libile da zadovolje vlastite ambicije da uspostave kontrolu nad što većim brojem drugih zemalja i da steknu sve više kolonija u klasičnom smislu te reči, svaka u svojoj eri. Sovjetski Savez je tokom tzv. Hladnog rata vojno intervenisao u Avganistanu, Čehoslovačkoj i slično. Amerika, kao iznutra liberalno ustrojena, postala je posle urušavanja Sovjetskog Saveza i njegovog Istočnog bloka jedina supersila na svetu. Nameravala je da pomoću tzv. humanitarnih vojnih intervencija uspostavi dominaciju na svetskom nivou, ili, još bolje, da upravlja čitavim svetom iz jedne tačke – iz centra njene ekstramoći.
Lično sam pisao u svojim novinskim tekstovima i knjigama da se tzv. humanitarne vojne intervencije nisu opravdavale pozivanjem na međunardno pravo, već na ad hoc moralnu argumentciju, iz prostog razloga što u prvom nisu imale nikakvo uporište. Ali takvo usmerenje vodi ka neposrednoj moralizaciji pozitivnog prava čime se radikalno podriva jedno od osnovnih načela modernog doba – međusobna razdvojenost između prava i morala. Dakako, u samom proceduralnom postupku donošenja sistema pozitivnog prava, unutardržavnog ili međunarodnog, određeni moralni principi unosili su se u te sisteme, ali kada se jednom taj postupak završi i pozitivno pravo stupi na snagu, onda se ono mora posmatrati kao potpuno odvojeno od morala.
U protivnom, spoljna politika se ne obazire na međunarodno pravo, već se isključivo opravdava moralnim argumentima, čiju validnost određuje ad hoc najmoćnja sila saobrazno svojim interesima. Stoga sam tada osudio sve tadašnje američke humanitarne vojne operacije.
Pravo jačega
Summa summarum, međudržavni odnosi zasnovani su na odnosima moći (Machtpolitik), na pravu jačega. Utoliko je posve pogrešno misliti da je liberalni poredak na svetskom planu moguć. Isto tako, velike sile, bez obzira na unutrašnje ustavnopravne poretke, teže da učvršćuju svoju moć i da proširuju broj zemalja koje će ih tretirati kao svoje zaštitnike. Ovde bih podsetio na tačnu Hobsovu tezu o odnosu između zaštitništva i pokornosti. Naime, moćni zaštitnici od slabijih država očekuju da ispoljavaju određeni stepen pokornosti. Kao što, kako se kaže, nema besplatnog ručka, tako nema ni besplatnog (velikodušnog, benevolentnog, bezinteresnog) zaštitništva.
Na osnovu svega prethodnog, da se zaključiti da su Amerika i Izrael agresori u ovom oružanom napadu na Iran, kao što je i Rusija bila agresor napavši Ukrajinu. Ranije su velike sile prvo zatražile „zeleno svetlo“ od UN za njihovo upuštanje u oružane operacije; međutim, ako UN ne bi odobrila njihove vojne intervencije, uz obrazloženje da krše međunarodno pravo, velike sile ne bi odustale od svoga nauma, pošto UN ne mogu sa svojim plavim šlemovima da ih kazne. Danas velike sile ni ne pitaju za odobrenje UN, da ne bi gubile vreme, već vojne operacije ili ratove upražnjavaju onda kada im najviše odgovaraju. Kritički intelektualci treba da, sledeći iste aršine, ovakvo ponašanje velikih sila, nezavisno koja je od njih posredi, javno osuđuju.
Ali postoji i druga strana. Iako sam protiv svakog pokušaja da se spoljašnjim, nasilnim načinom (ratom) menja unutrašnji poredak neke zemlje, bez obzira na to kakav je taj poredak, ne podržavam stanovište apsolutnog vrednosnog relativizma. Kad je reč o Iranu, kao javni intelektualac imam pravo da radikalno kritikujem ustav Irana čiji je fundament njegova verzija islama. Iako se u Iranu na izborima nadmeću različite stranke, to su samo islamske frakcije: jedne su ortodoksne, a druge naklonjenije reformama, onim unutarislamskim. Antiislamističke partije su po njegovom ustavu zabranjene.
Moćni zaštitnici od slabijih država očekuju da ispoljavaju određeni stepen pokornosti. Kao što, kako se kaže, nema besplatnog ručka, tako nema ni besplatnog (velikodušnog, benevolentnog, bezinteresnog) zaštitništva
U ne tako davnoj prošlosti, u Iranu su organizovana javna bičevanja. Pre neku godinu, njihova moralna policija je uhapsila Irankinju koja svoje lice nije prekrila na propisan način i u zatvoru je tukli do smrti. Nakon tog događaja, razvio se dosta široki pokret iranskih žena koje su zahtevale promenu takvog običajnog prava u vezi sa odevanjem, ali je ugušen u krvi; uzgred, u toj zemlji, žene nemaju pravo na zaposlenje, niti pravo glasa. Iako je Iran tehnološki razvijen (u vojnom smislu), njegova populacija (oko 90 odsto) krajnje je siromašna, te otuda poslednjih godina dolazi do širokih pobuna njegovog stanovništva protiv takvog stanja (u Iranu nema organizovane opozicije), no te pobune se pacifikuju krajnjim represivnim sredstvima, koja uključuju i streljanja (bez ikakvih prethodnih legalnih procesuiranja).
Dakle, po relativno nepristrasnim upoređivanjima unutrašnjih poredaka Amerike i Irana, lako je zaključiti da je unutrašnje ustrojstvo SAD manje zlo od onog fundamentalističkog u Iranu (recimo, Vrhovni sud u Americi – analogno Ustavnom sudu u Evropi – nedavno je presudio da su Trampovi carinski ratovi neustavni, jer takva ovlašćenja predsednici Amerike imaju samo u vanrednim stanjima).
Selektivna kritika
Međutim, pozamašan broj naših intelektualaca ne izlaže radikalnoj kritici napade SAD i Izraela na Iran iz navedenih razloga (zbog flagrantnih kršenja međunarodnog prava koje smeta maksimalizaciji vlastite moći na svetskom nivou), već zbog toga što ovaj široki intelektualni krug, nemajući uvid u bitnu razliku između spoljašnje politike i unutrašnjeg poretka, tretira liberalne zemlje kao oličenje apsolutnog zla koje će blok antiliberalnih velikih sila, kao opozit svakog zla, zatrti. S njime, i liberalizam, tj. parlamentarni sistem, i to u korenu. Pa makar to u krajnjoj liniji značilo i pretvaranje Amerike i Evrope u pustinju, bacanjem na taj geografski prostor najmodernijih atomskih bombi.
Stoga srpski, antizapadno (čitaj: antiparlamentarno) nastrojeni intelektualci nisu pobornici apsolutno vrednosnog relativizma poput istaknutih postmodernista, već vrednosno primat pridaju ne samo u konkretnom sukobu iranskom fundamentalizmu, već načelno antiliberalnim, dakle, diktatorskim zemljama, čije vođe teže da, služeći se krajnjim represivnim sredstvima, doživotno vladaju.
Primera radi, Severna Koreja, u kojoj je njihov sadašnji vođa već, kao u naslednoj monarhiji, odredio svog naslednika posle svoje smrti, njihov je favorit u odnosu na onu drugu Koreju zato što je ona vezana za Ameriku, tj. za višepartijski unutrašnji poredak. Rečju, geslo ovog našeg intelektualnog kruga jeste – smrt liberalnih sistema znači oslobođenje sveta. Ali njih bi trebalo podsetiti da je Irak, na čijem je čelu tada bio Sadam Husein, tokom novije istorije bio agresor u dugogodišnjem ratu protiv Irana.
U načelu, nema nijedne moćnije antizapadno nastrojene zemlje koja nije bila agresor. One koji su poklonici fantazmagorične utopije da bi posle „propasti Zapada“ nastao „večiti mir“ treba upitati da li bi Rusija prihvatila mirno da bude u senci Kine kao moćnije zemlje od nje. Ako bi Zapad bio poražen i dotučen – što je potpuno nerealistična ocena apostola antizapada – sasvim je sigurno da bi između moćnih antiparlamentarnih ili fasadno parlamentarnih država došlo do ratnih sukoba. Dosadašnja istorija nas podučava da su i najveće antidemokratske zemlje imale imperijalne ambicije, hoteći da te ambicije ostvaraju osvajačkim ratovima.
Teza koja se čuje od ljubitelja Kine, da ova zemlja, mada velika, u osnovi nije osvajačka, predstavlja naivni mit. Uostalom, potpuno je ispoljavanje neznanja misliti da su samo zemlje na Zapadu u geografskom smislu jedine parlamentarne zemlje, pošto nemali broj država koje se ne nalaze na Zapadu ima parlamentarno ustrojstvo: Indija, Argentina, itd.
Na ruku doživotnim vladarima
Ovi koji favorizuju antiparlamentarne ili fasadno parlamentarne zemlje implicitno idu na ruku doživotnoj vladavini Vučića čiji je glavni cilj da ukine parlamentarni sistem i koji je odavno ostavio ono malobrojnih Srba na Kosovu na milost i nemilost albanskim etnonacionalističkim vlastima i njihovom snu da zasnuju čisto etničku državu.
S druge strane, oni naši intelektualci koji pozdravljaju vojne napade SAD i Izraela i njihovo bacanje međunarodnog prava pod noge, imaju iluziju da će se na taj način širiti krug liberalno-demokratskih država.
Teza koja se čuje od ljubitelja Kine da ova velika zemlja u osnovi nije osvajačka predstavlja naivni mit
Setimo se na primer tačnog upozorenja Kondolize Rajs upućeno Bušu mlađem da ih posle rušenja diktatora Sadama Huseina iračko stanovništvo neće pozdraviti kao oslobodioce, već će ih doživeti kao okupatore. Proamerička vlast u Iraku nekako je funkcionisala samo dok su u Iraku bile razvrstane mnogobrojnije američke vojne snage, posle čijeg povlačenja je i proamerička vlada ubrzo srušena. Usledio je rat između šiita i sunita unutar zemlje. Na kraju priče, Irak nije postao liberalno uređena zemlja. Naprotiv. Slično se desilo sa Avganistanom u kojoj su se na vlast vratili Talibani posle napuštanja NATO-vih oružanih snaga.
Dakle, transformisanje ovih antiliberalnih država u liberalne zemlje stvar je njihovih eventualnih unutrašnjih evolucija, čime može doprineti i rast intelektualnih kritika njihovih unutrašnjih sistema, kritika koje ne zagovaraju rat i nasilje od strane moćnih.
Posve je izvesno da prisustvujemo agoniji UN nalik onoj u nekadašnjem Društvu naroda, osnovanog 1920, čiji je zadatak bio razrešavanje razmirica između država putem pregovaračke diplomatije. Početkom Drugog svetskog rata, postalo je jasno da ovo Društvo naroda nije ispunilo svoju svrhu – sprečavanje budućih svetskih ratova. Kao što je i data međunarodna organizacija zavisila od velikih sila, takav je i slučaj sa UN koji prolazi kroz duboku krizu. Da li se UN može reorganizovati kako bi njen uticaj bio efikasniji i delotvorniji?
