Nije malo onih koji su ostali zatečeni kad je Aleksandar Vučić mandat za sastav vlade poverio profesoru Medicinskog fakulteta, endokrinologu Đuri Macutu. Opet, nije da čaršija nije licitirala kako bi to mogla da bude nestranačka ličnost, pa i gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković. E sad, ima ta zajebancija oko Macuta – čovek nije nestranačka ličnost otkad se pojavio na bini naprednjačkog skupa u Jagodini i, mošmisliti, dobre li sprdačine, progovorio nešto o Vučićevim vizijama.
„Nestranački“ status cementirao je obilaskom Pionirskog parka, gde je studentima 2.0 poručio da politika ne treba da bude deo univerziteta. Okej, ne odričem pravo na takav stav, ali otkud onda veseli Đuro, profa medicine, u politici? Šta se za dve nedelje prevrnulo u Đurinoj glavi, pa je karijeru svetski priznatog endokrinologa bacio u blato Ćacilenda? Da nije možda uhvaćen sa prstima u tegli pa ga režim sad, kao dobrog endokrinologa, drži za jajne ćelije? Ili je prosto dobio kintu koja se ne odbija? Najgore će biti ako je sve ovo stvarno uradio iz uverenja. Onda nam se valja zapitati kako se dešava, kojom logičkom operacijom ili političkim alatom, da naizgled razumni ljudi prekonoć’ postaju budale.
Pojma nemam šta bi od nabrojanog moglo biti, ali Đuro, očigledno, nije pitao za iskustva kolege Zorana Radojičića i Danicu Grujičić, koji se već „spuštavahu“ niz Vučićevo uže. Samo što mandatara čeka još gora sudba. I nije samo reč o činjenici da će budući premijer biti kabinetski puzavac na Andrićevom vencu, već o faktu da će ma koliko kratkog veka bio, taj kabinet vladati u vremenima radikalnih lomova i opasnih zaoštravanja. Radi se o tome da je Vučić mandataru uvalio prljavi posao u kome vlada mora biti spremna na još drastičnije poteze od prethodne, uključujući i brutalno slamanje studentske i građanske pobune.
A gde je Macutu zaista mesto, nenadležni je pokazao faktički priznajući da je fotelju premijera najpre ponudio gradonačelniku Ljubljane Zoranu Jankoviću, čoveku bremenitom aferama, zatvorskim iskustvom i poslovnim vezama sa vlastima u Srbiji. Samo Janković nije „veverica“ i zna da bi kao premijer u ovom trenutku samo preuzeo Vučićeve „zasluge“ za stanje u državi. Ovako, muljaće zajedno oko Ekspa, pa ako ta pljačka prođe, eto Jankovića kao predsedničkog kandidata. Razume se, ukoliko Vučić „preživi“ pobunu.
Mandatar Đuro nije nestranačka ličnost otkad se pojavio na bini naprednjačkog skupa u Jagodini i, mošmisliti, dobre li sprdačine, progovorio nešto o Vučićevim vizijama
Osim toga, zna gradonačelnik Ljubljane da neće baš podići kvote na sebe kao potencijalnog predsedničkog kandidata ako udari na studente. Jer nema mnogo onih koji za poslednjih deceniju i kusur pamte da se tako jasno moglo videti da za Srbiju postoji drugi put. I nema mnogo onih koji pamte mesece sa toliko dobrih narodnih emocija, koje su pokazale da sa Srbijom ne samo da nije gotovo, već da duboko u biću kolektiva postoji zdrava energija, netaknuta dugim razaranjima svega što bi ovde moglo da bude dobro. Sa takvom energijom koju su probudili studenti sudario se Vučić i obilno krvari, a Janković ne bi da i njegove ruke budu obojene tom farbom.
U međuvremenu, u Vučićevoj Srbiji, u samo nekoliko dana, služba podmeće studentima žbira koji snima njihovu zajebanciju o preuzimanju aerodroma osmišljenu baš kako bi otkrili ko ih otkucava, Čeda Jovanović neobavešten da je emisija već krenula, na jednoj televiziji, govori o upotrebi soničnog oružja, Vesićev advokat Nemanja Aleksić, čovek sa licem Petra Panića Pane i manirima seoskog kabadahije, „urađen“ spidom nasrće na policajce, iz SPS-a curi Ružićev govor sa stranačkog sastanka, a vlast nam u amaterskom, ali opasnom uratku, dokumentarcu Zlo doba, poručuje da je ovo „bila duga zima, da je vuk preživeo, ali da hladnoću zaboravio nikada nije“. Nije teško odgonetnuti poruku – ni ko je vuk, ni ko su ovce. I, naravno, da vuk na ovcu pravo ima.
I tako… Sve ovo sačekaće veselog Đuru.
