Sećate li se Bitefa? To je veliki festival započet još šezdesetih, koji s početka svake jeseni otkriva ovdašnjoj publici nove domete savremenog teatra, okuplja velike svetske trupe i svečano započinje pozorišnu sezonu. Sećate li se Martovskog festivala? To je ona značajna skupina domaćih dokumentarista, animatora i filmskih autora, koji su kreirali i održavali to važno festivalsko utočište dugih sedamdeset i kusur godina, na kome su prikazivali svoja dela i davali im time mogućnost da zažive dalje. Sećate li se Festa? E, to je jedan poseban filmski događaj, zbog kojeg je februar u Beogradu uvek bio tako čaroban, tračak posebne energije koji je davao živost zimi u punom zamahu, festival festivala sedme umetnosti s raznih meridijana, naš pogled u svet i u godinama najvećih kriza. I nadalje, sećate li se Sajma knjiga, Dana komedije, Joakimfesta, Egzita… E pa sećajmo se, jer sudeći po dometima pomenutih i brojnih drugih manifestacija u ovoj po svemu kriznoj godini, budućnost kulturne scene ne deluje nimalo svetla.
Od prekršenih zakona do ignorisanja potrebe kulturnih radnika, taktika ove vlasti je u apsolutnom nipodaštavanju svega što nosi prefiks umetnost, ne dajući pritom čak ni odgovor na sada već goruću dilemu – kako će scena uopšte izgledati već dogodine
To da ovoj vlasti kultura i kulturni poslenici predstavljaju samo teret, tokom minulih trinaest godina niko s državnog vrha nije se ni trudio da demantuje. U poslednjih godinu dana, kazna za nepoverenje u vlast obrušila se upravo na one koji teže da oplemenjuju, edukuju i kritički usmeravaju građanstvo. Oni koji su iz večeri u veče, igrajući predstave ili nastupajući na premijerama, izložbama, u javnim prostorima… većinom podržavali studentske proteste, zbog čega ih je publika još u većem broju zdušno podržavala, očigledno su prva meta i kolateralna šteta u nizu pogrešnih poteza ove vlasti. Od prekršenih zakona do ignorisanja potrebe kulturnih radnika, taktika ove vlasti je u apsolutnom nipodaštavanju svega što nosi prefiks umetnost, ne dajući pritom čak ni odgovor na sada već goruću dilemu – kako će scena uopšte izgledati već dogodine i da li će prevazići svu ovu krizu. Kažnjeni su i ljudi iz kulture i njihova publika, ali ostaje gorak utisak da sve dok ova vlast njih percipira kao manjinu, takva vrsta kazne predstavlja gotovo čist mazohistički užitak.
I kao da otkazivanje manifestacija, upitno održavanje naših najvećih festivala, poništavanje i neobjavljivanje rezultata konkursa i držanje u egzistencijalnoj neizvesnosti čitav niz aktera kulture nije dovoljan pritisak, državni vrh odlučio je dodatno da se ruga postavljanjem krajnje pogrešnih ljudi na ključna mesta čelnih institucija i simuliranjem neke normalnosti onako kako je oni vide. O nekim vrlo upitnim događajima koje bi oni proglašavali kulturnim, saznavali smo iz strogo kontrolisanih PR tekstova. O raportima državnog Ministarstva kulture više nema ni ozbiljnog govora, jer to deluje kao da je najmanje namenjeno ljudima koji se kulturom bave. Sudeći po onome što se na sajtu može pročitati, sve je u najboljem redu, jer, jelda, postoji čitav niz događaja gde publika ne aplaudira ljudima iz kulture dok pokazuju crvene šake u znak podrške studentima, niti iskazuju bilo kakvu pobunu protiv sistema.
I kako kultura u ovakvoj situaciji da se postavi pred bahatošću? Da li ipak mora da istrpi pritiske i dočeka kompletan politički slom, kako bi se resetovala i počela iznova? Aktuelna neposlušnost zaposlenih u Narodnom pozorištu ili protest protiv Sajma knjiga kakvim ga je vlast domislila, daju tračak nade da borba ipak ne jenjava. Ako se i taj tračak ugasi, ostaće samo da se sećamo.
