Fotografije na kojima se vide stravične povrede koje je tokom susreta sa policijom zadobila studentkinja Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i koje je cela javnost imala prilike da vidi na RTS-u (zahvaljujući prenosu skupštinskog zasedanja i opozicionim poslanicima, a ne zato što je nacionalni servis počeo da radi svoj posao), za Anu Brnabić su laž. Ne, ona nije pročitala saopštenje studenata Poljoprivrednog fakulteta u kome se navodi da je njihova koleginica u ranim jutarnjima satima protiv svoje volje odvedena sa radnog mesta i sprovedena u podrumske prostorije na „informativni razgovor“, sa dva uniformisana i jednim neuniformisanim licem, gde su joj glavom udarili o sto toliko snažno da joj je pukla arkada, zadali udarac pištoljem i vezali je jednom rukom za radijator. Umesto toga, ona je čitala samo izveštaj MUP-a koji je „izneo istinu“.
A o istini koju MUP iznosi svi već sve znamo – samo sat nakon što je studentkinja Nikolina Sinđelić prijavila mučenje od strane JZO i njihovog komandanta Marka Krička koji joj je pretio silovanjem, MUP je bez ikakve istrage (niti su saslušani svedoci, niti su pregledane nadzorne kamere) objavio da to nije tačno. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je bez imalo stida saopštio da „nije bilo primene sredstava prinude, vezivanja, zlostavljanja ili bilo kakvog maltretiranja“ i da je sve odrađeno „u skladu sa zakonom“ jer je pitao policijace da li su vršili torturu a oni mu odgovorli „nismo, majke mi“.
Dakle, baš profesionalno obavljena istaga.
E pa istu takvu su sproveli u najnovijem slučaju torture – uprličili su saopštenje tokom zasedanja parlamenta da bi ućutkali opoziciju koja je od Dačića tražila odgovore i saopštili da je tačno da je studentkinja A. (objavili su puno ime iako se u slučaju žrtava to ne radi) primljena na pregled u MediGroup, da je osoblje te zdravstvene ustanove obavestilo Policijsku upravu o tvrdnji devojke da joj je povrede naneo policijski službenik tokom informativnog razgovora, ali da je nakon izvršenih provera ustanovljeno da ona tog dana „nije bila u prostorijama PU za grad Beograd i da policijski službenici prema istoj nisu postupali“. Naravno, snimci nadzornih kamera opet nisu dostavljeni, nije dostavljena analiza podrumskih prostorija (krv ostavlja biološke tragove), a tvrdnja je izgleda potkrepljena samo činjenicom da su pogledali pisane dokaze o privođenju, ako su i to uradili.
Snimci nadzornih kamera opet nisu dostavljeni, nije urađena analiza bioloških tragova, a tvrdnju o sopstvenoj nevinosti MUP je potkrepio činjenicom da su pogledali pisane dokaze o privođenju iako policija prilikom nezakonitog postupanja to ne upisuje u knjige
„A kako su utvrdili da nije postupano ako nije bilo istrage? Kada policija nezakonito postupa ona to ne upisuje u knjige“, izjavio je Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava.
Ne, ne upisuje, tvrde i Radarevi izvori iz MUP-a jer je u ovom trenutku cilj takvih akcija nasumično biranje žrtvi i njihovo zlostavljanje i ponižavanje sa namerom da se priča prenese i zaplaše sve koji bi da protestuju, ali da ne ostanu materijalni dokazi koji bi okrivili policiju. Da ta tvrdnja ima uporište u realnosti potkrepljuje i nastavak torture nad studentkinjom A. – prvo joj je ostavljena u crveno obojena glava lutke, a potom joj je na ulici navučena kesa na glavu i ubačena je u automobil u kom su je vređali, ispitivali o protestima i neprimereno dodirivali.
Međutim, u ovom slučaju je „posao“ pomalo traljavo odrađen – neki dokazi su ipak ostali – pa je MUP u svom saopštenju istakao da je o slučaju obavestio Tužilaštvo (nisu valjda ludi da sami sprovedu unutrašnju kontrolu), ali da ono nije reagovalo. Po sistemu – ako je neko kriv, neka to budu oni. Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je shvatilo poruku i nakon toga podnelo zahtev MUP-u za prikupljanje obaveštenja o zlostavljanoj studentkinji, ako išta ima da se prikupi nakon tri nedelje od događaja.
Cilj takvih akcija je nasumično biranje žrtvi, njihovo zlostavljanje i ponižavanje sa namerom da se priča prenese i zaplaše sve koji bi da protestuju, ali da ne ostanu materijalni dokazi koji bi okrivili policiju
Na institucionalni odgovor ćemo očito morati da čekamo, ali ono što ne moramo je politički odgovor vlasti. Ivici Dačiću nije bila potrebna nikakava istraga da bi izjavio da se radi o „svesno plasiranoj laži“, a Marjan Rističević je uz istu tvrdnju dodao i dokaz laži jer je (ha, ha, ha) „student sa radnog mesta pokupljen“, kao da stvarno veruje u bajku da živimo u blagostanju i da svi mogu da studiraju bez da se dodatno izdržavaju. Međutim, apsolutno najmučnija i najogavnija je bila primedba predsednice Skupštine Ane Brnabić upućena poslaniku Borku Stefanoviću (on je prikazao fotografije i saopštenje studenata Poljoprivrednog fakulteta) da je senzacionalističko i da mu nije mesto na ovakvoj plenarnoj sednici.
Nije?
Po njihovom mišljenju bi građani koji su zainteresovani za sigurnost studenata u blokadu bili osuđeni da se o tome informišu samo preko društvenih mreža, a državna tortura nad jednom od studentkinja nije priča za taj „visoki dom“. Ali jeste kada neko u Pionirskom parku prsne biber sprej na 10 metara od „studenta koji hoće da uči“ Miloša Pavlovića i kada se zbog toga otkaže skupštinski Odbor za kontrolu službi bezbednosti i Odbor za odbranu i bezbednost, da bi svi jurnuli da vide kako je i gledali kako ga zdravog i pravog lično ministar zdravlja gura u invalidska kolica i hitno prebacuje u Urgentni cenar. Ako je to razlog da se cela skupština parališe, šta bi bilo da je doživeo stoti deo onog što je preživela studentkinja A.? Kolaps svih institucija, policijski čas ili dan žalosti?
