Ž. F. Liotar je napisao jednu vrašku knjižicu naslovljenu sa Le Différend (ima joj već oko četrdeset leta), teško je valjano prevesti njen naslov, na srpskom je nešto kao Raskol. No, ne želim da vam pišem ovde o visokoparnim filozofskim temama i prevodilačkim minucioznostima. Umesto toga, reći ću vam prosto i na srpskom šta je njeno naravoučenije: Postoje situacije prividnih rasprava i sporova u kojima jedna od strana u navodnom dijalogu zauzima takvu poziciju da poništava samu mogućnost rasprave tako što pretpostavljenu drugu stranu postavlja na mesto sa koga je nemoguće govoriti.
Inače, povod za Liotarovu knjigu bili su argumenti izvesnog francuskog istoričara (ili pseudo-istoričara) koji je pokušavao da dokaže kako se holokaust nije dogodio. Znate zašto? Pa oni nad kojima je holokaust izvršen nisu ostali živi, pa da mogu da posvedoče kako su gasne komore i spalionice radile. Nema svedoka, nema dela – jeziva efikasnost holokausta zloupotrebljena je kao krunski dokaz da se on nije ni dogodio. Ovakva argumentacija u ondašnjim akademskim krugovima proizvela je svojevrstan kratak spoj i dovela u pitanje granice smislenog dijaloga. Da, tačno je da filozofi zaista vole o svemu da se pitaju, ipak, da li je umesno baš o svemu postavljati pitanja? Ponekad navodna zapitanost i spremnost na dijalog iza sebe krije želju za dominacijom koja se ne zasniva na pretpostavkama pravedne rasprave, već ih temeljno onemogućava.
Različiti primeri raskola koje Liotar navodi (valja ih pročitati, stvarno su zanimljivi) neodoljivo podsećaju na popularni diskurs savremene radikalne desnice u Srbiji, a koji se do iznemoglosti reprodukuje u opskurnim medijima sa akademskom aurom. Tu se često objašnjava kako je novokomponovana verzija recikliranog nacionalizma isključiva kičma savremenog srpskog nacionalnog identiteta. Svako ko se sa time ne slaže proglašava se „slučajnim“ Srbinom, svako ko se kritički odnosi prema politici zasnovanoj na principu naroda i zemlje (da ne kažem krvi i tla) biva proglašen „autošovinistom“, a svi oni koji razumevaju sopstveni nacionalni i kulturni identitet drugačije od arhitekata novosrpstva, postaju učesnici u kolektivnom projektu „duha samoporicanja.“
Gde je tu raskol? Pa, barem tamo gde oni koji se pozivaju na dijalog u ime nekakvog zamišljenog svenarodnog jedinstva upravo prizivanjem ovog „jedinstva“ isključuju svaku mogućnost dijaloga. Svi oni koji ne priznaju ono na čemu se to „jedinstvo“ zasniva – a zasniva se na ideologiji vulgarnog nacionalizma iznikloj iz nesretne politike ili anti-politike 1990-ih – postaju slučajni Srbi, pa se sa njima i njihovim stavovima može postupati kao i sa svime što je akcidentalno i suvišno. Ah, kada bi se svi ti „odrodi“ mogli preobratiti i vratiti na fabrička podešavanja koja su predstavnici nove desne inteligencije svojim ezoteričnim umovima uspeli da izbunare iz dubina izmišljene tradicije koja se svodi na povratak srednjovekovlju, ali samo onakvom kakvo oni zamišljaju, takvom da im se u njemu priviđa iskrivljeni lik moderne nacionalne svesti. Svako kome se norme novoizmišljenog srednjeg veka ne čine komotnim, treba da naprosto ćuti ili će kao kamenicom biti pogođen titulom „slučajnog“ Srbina, pogođen nazivom koji se koristi umesto fizičke, stvarne kamenice. No, kamenovanje je u savremenoj Srbiji za sada van zakona – nadajmo se da će tako i ostati.
Konačno, kada se jezičke rogobatnosti i kamenice poput slučajno-srpstva i autošovinizma koriste kao legitimni termini, onda se „logično“ postavlja i sledeće pitanje: Kako je moguće raspravljati sa slučajnim Srbima i autošovinistima, negatorima svog sopstva? Pa nikako, kada je jedna od strana u raspravi optužena za nedostatak „pravog identiteta“, toj strani je uskraćena legitimnost ravnopravnog govora, ona u najboljem slučaju može pasivno da prihvati ili odbije svoj „izgubljeni“ identitet. Eto nas opet kod raskola, šta god da jedan „slučajnosrbijanac“ izgovori, naprosto se ne može računati, jer je slučajno i uzgredno koliko i njegovo „srpstvo“. Šta je Vukov i Dositejev zdrav razum naspram monolita novopronađenog pansrpskog i svesrpskog jedinstva kao koca koji bi naši savremeni pronalazači „nacionalnog identiteta“ da proguraju kroz narodno tkivo koje se navodno razbolelo i uprljalo, koje se „odsrbilo“. Jednu stvar tu zaboravljaju, ponašaju se upravo kao dželati sopstvene kulture i tradicije koju likvidiraju tamo gde smatraju da je čuvaju, a svaki glas koji protiv toga ustaje za njih je samo „slučajan“.
Draga inteligencijo, uvaženi procenjivači stanja i količine tuđeg srpstva, pozdravljam vas rečima Karla Krausa, u mom nesavršenom prevodu, one zvuče ovako:
„Nacionalizam je ljubav koja me veže za tupoglavce moje zemlje, za one koji vređaju moje običaje i skrnave moj jezik.“
