Neki dan suočen sam sa veoma teškim pitanjem: Koga u zemlji kolektivnog ludila smatrati normalnim i po kojim kriterijumima? Može li takav, ako postoji, prihvatiti činjenicu da u Beogradu postoji 1.602.150 glasača, imajući u vidu podatak da je ukupan broj stanovnika prilikom popisa 2022. godine iznosio 1.668.327, od kojih je 325.000 maloletnika?! Prvo sam se setio stare maksime doktora Šanka: „Nema zdravih, ima samo nepregledanih!“, ali to nije sasvim zadovoljavajući odgovor. Previše su ovo ranjiva vremena i nisu odrasli svi naši zaboravi. Gde su hrabriji koji će glasnije od mene reći da je tom „matematikom“ Beograd ozakonjen kao poligon za izborne hohštapleracije u cilju rušenja prava na slobodan izbor svakog njegovog stvarnog građanina. Naša „nova normalnost“ ponovo potvrđuje da od istorije baš ništa ne naučismo.
U Srbiji u kojoj zastupnici Neba na zemlji muku muče oko Božjih zapovesti, a nosioci državne vlasti sve manje mare za pravo i pravdu, gde se solidarnost, čovečnost i dobrota smatraju prevaziđenim reliktom ružne prošlosti, ostaje sve manje prostora za razgovor oko vrlina onih koji pretenduju da, danas i ovde, ostanu normalni.
Što nekad beše pristojno ili etično sada su gluposti oko kojih ne treba traćiti vreme.
Vrednosti i vrline na kojima smo odgajani, prerasle su u neoprostive mane. Prećutno je prihvaćena „pa šta“ preporuka da nije časno imati kičmu, obraz i poštenje.
Pripadamo narodu skraćene memorije i uvećane napaljenosti. U Srbiji je važnije od nesumnjive istine ono šta priča osvedočeni lažov. „Patriote“, lopovi i dvorski šarlatani uvek imaju prednost u odnosu na nosioce ozbiljnih znanja i upozorenja. Gde gospodare partijske sluge, nema mesta za primere moralnih ispravnosti. Nasilje je stvarnost ovog društva. Uz to idu strah, ruganje i prevare. Srbija je dizajnirana da deprimira. Nije čudo što takva polako, ali sigurno nestaje.
Dotle je došlo da se neukusni hvalospevi „lideru slobodnog sveta“ više ne doživljavaju kao znak ulizičke bede, već kao jedina moguća forma samokandidature za napredovanje. Danas nijedan oblik ponižavanja gladnih, sirotih i nepismenih ne vidimo kao dokaz zajedničke nemoći, nego okrećemo glavu kako bi se sa što manje modrica prošunjali kroz život.
Srbija je dizajnirana da deprimira. Nije čudo što nestaje
Toliko puta prevareni, izigranih snova, pocepanih cipela na protestnim šetnjama, nagutanog suzavca i batina popijenih u demonstracijama, bez šanse da se možemo osloniti na Ustav, zakone i pravosuđe – ostajemo sa tužnom utehom da znamo najnormalnije među nama.
To su one ništarije i ljigavci iz devedesetih, sada vlasnici Srbije!
Šta imamo od toga što smo se smejali njihovim ratnohuškačkim pokličima, ozbiljno ih potcenjivali slušajući izlive otrovnih mržnji i lažnih obećanja? Zabijanjem glave u pesak mi smo dozvolili da se aždaja neograničeno hrani i razmnožava.
Naša je tragedija što primer njihove transmutacije nikada neće biti sankcionisan.
Naprotiv. Oni su uzor svim ambicioznim gadovima kako se ovde može. I kako treba.
Pokazuju nam svakodnevno da u Otadžbini ne postoji mesto i vreme gde se možemo osećati bezbedno i mirno odživeti ono što nam je preostalo.
Upormo oplemenjujući svoje „zlatno doba“ oličeno u korupciji, pljački, odvezanim predatorima, zaštiti korisnih kriminalaca, neosuđivanja nasilja i krađe izbora, sve pod kontrolom odanog pravosuđa, vladajuća sekta najavljuje „ozbiljnu duhovnu, kulturnu i umetničku obnovu Srbije“. To obećavaju osvedočeni uništitelji ove zemlje, njenog kulturnog nasleđa, prirodnih resursa, obrazovanja i zdravstva.
Zato su, paradoksalno, oni koji to prorokuju jedini normalni, jedini pametni… i jedini imućni.
S druge strane, živeti ispravno – sasvim je dovoljno, ali ne i poučno!
Ispada da je Bregović opet u pravu tvrdeći – Ko ne poludi taj ovde nije normalan!
