Ima raznih priča. Postoje one važne koje bivaju ispričane na manje ili više dobar način. Znamo i za one koje vrišteći moramo izbaciti iz sebe. Sve priče imaju svoj kraj, sa nastavcima ili bez njih. A ima i onih koje nikada ne mogu imati kraj, za koje su važni beskonačnost i način na koji ih pričamo. Takva je priča o „Ribnikaru“, priča bez kraja.
Ako smo se složili da priča o „Ribnikaru“ nema kraj, onda se moramo dogovoriti da je počnemo pričati, pričati onako kako ona to zaslužuje, jer je to priča o nama, svedočanstvo o onome kakvi jesmo, kakvi ne smemo biti i prilika (kako samo grozno zvuči ta reč u ovakvom kontekstu) da postanemo bolji, kako zbog sebe tako i zbog drugih, zbog sadašnjosti i budućnosti.
Očekivati od onih koji su tokom nekoliko decenija svesno gajili i stvarali preduslove za institucionalni i društveni zaborav svakovrsnih zločina, uz njihovu negaciju, da će omogućiti, dozvoliti i pomoći kulturu sećanja je puka glupost
Treći maj opominje i obavezuje. Makar bi tako trebalo biti. Ipak, izgleda da nismo ni opomenuti ni obavezani. Tokom deset i po meseci ništa nismo naučili, niti ćemo u trenutnoj postavci stvari.
Ne samo da ništa nismo naučili, već nismo pronašli, probudili i učvrstili elementarna svojstva ljudskosti.
Kopanje po ranama
U 317 dana od masakra u „Ribnikaru“, očitava se istorija pogrešaka, nesuočavanje sa tugom i tragedijom, produbljivanje umesto zaceljivanja rana – mi ih kopamo da bolje krvare i zasipamo ih virusima kakofonije, podela, sluđivanja, nedostojanstva, relativizacija, inverzija, zloupotreba, banalnosti i neljudskosti.
Od trećeg maja prošle godine naše društvo ispisuje stranice neke nove neosećajnosti, bazirane na nehumanosti koja razara ostatke društvenog tkiva koje je već bolesno. Neki su se navikli i pomirili sa takvim stanjem, drugi su aktivni u osmišljavaju i produbljivanju dehumanizacije, a malobrojni se bune i troše u prostoru predefinisanih nemogućnosti.
Razumevanje donošenje odluke o memorijalizaciji je neodvojivo od svesnosti, razumevanja i uvažavanja činjenica o dešavanjima tokom 317 dana od masakra
Tako je logična i nasušna potreba o memorijalizaciji mesta na kojem se dogodio masakr ozvaničena skorašnjom odlukom Vlade, posle deset i po meseci molbi, apela, protesta, dopisa, sastanaka i agonije, pre svega porodica ubijenih.
Vreme potrebno za donošenje jedino moguće odluke dovoljno govori o stvarnom odnosu vlasti prema „Ribnikaru“ i o njihovim namerama.
Sumnju budi ne samo datum donošenja odluke, već ponajviše oni koji su je doneli i njihovo ponašanje od trećeg maja do danas.
Očekivati od onih koji su tokom nekoliko decenija svesno gajili i stvarali preduslove za institucionalni i društveni zaborav svakovrsnih zločina, uz njihovu negaciju, da će omogućiti, dozvoliti i pomoći kulturu sećanja je puka glupost. Istovremeno, naivno je verovati da će društvo koje prangija, roštilja i opšti tokom praznika na stratištima i masovnim grobnicama razumeti i podržati memorijalizaciju „Ribnikara“. Negiranje i zaborav su naš kredo, a ne suočavanje i sećanje.
Memorijalni centar
Razumevanje donošenje odluke o memorijalizaciji je neodvojivo od svesnosti, razumevanja i uvažavanja činjenica o dešavanjima tokom 317 dana od masakra.
Prihvatanje šargarepe u vidu odluke Vlade RS o memorijalizaciji škole koja više nije, ne može i ne sme biti škola, pristajanje na formiranje raznih grupa i tela i najavljen dijalog sa onima koji se protive memorijalizaciji je duboko pogrešno i jalovo.
Kako izgleda i čemu služi dijalog sa onima koji organizuju i produkuju zaborav kao jedan od svojih osnovnih resursa? Pritom, potpuno je nevažno kako to rade, da li činjenjem, nečinjenjem, indukovanjem podela ili na neki četvrti način. O čemu mi sa njima zapravo razgovaramo?
Memorijalni centar DA, farsični dijalozi, simulacije, odugovlačenje i formalna zamešateljstva NE
O čemu razgovaramo sa ljudima koji se protive memorijalnom centru, roditeljima čija deca idu u školu gde je dete hladnokrvno ubilo devet nevinih duša i jednog čuvara? Kako se odrasli ljudi uče empatiji i solidarnosti, imaju li za njih kapaciteta ljudi koje nije prenulo to što je dete pobilo decu? Kakvi su to ljudi koji suočavanju sa nezapamćenom tragedijom pretpostavljaju fiskulturne sale, fudbalske terene i određeni broj zidova? Postoje ponašanja koja su na granici neobjašnjivog, koliko god zdravorazumskih varijabli uveli.
Šta kažu psiholozi, psihijatri, neurolozi i antropolozi – može li se tu, kada i kako napraviti pomak?
Dakle, memorijalni centar DA, farsični dijalozi, simulacije, odugovlačenje i formalna zamešateljstva NE.
DA razgovor o izgledu, projektno-arhitektonskim rešenjima, sadržaju memorijala, vremenskom okviru, aktivnostima i načinu funkcionisanja i NE razgovoru o tome da li stratište treba da bude memorijalizovano.
(Ne)kultura sećanja
DA uvažavanju reči, potreba i želja roditelja i porodica ubijene dece (jer moraju biti poslednje i obavezujuće, ne zbog toga što su oni uvek nužno u pravu, već zbog toga što oni imaju sva prava ovog sveta i da greše i da traže šta god hoće, a mi nemamo pravo da ih ne razumemo, ne uvažimo i da im se protivimo), na takav pristup nas obavezuju težnja i potreba za ljudskošću i NE razgovor sa onima koji ne razumeju ličnu i društvenu bol, već samo svoje sitne, malograđanske potrebe definisane konformizmom.
DA razgovor o izgledu, projektno-arhitektonskim rešenjima, sadržaju memorijala, vremenskom okviru, aktivnostima i načinu funkcionisanja i NE razgovoru o tome da li stratište treba da bude memorijalizovano
Važnije od fizičkog formiranja memorijalnog centra jeste njegov život kroz koji se moraju gajiti sećanja i uspomene na Bojanu, Anu, Katarinu, Maru, Emu, Sofiju, Andriju, Adrianu, Angelinu i Dragana i učiti o ljubavi, toleranciji, empatiji, solidarnosti i prevenciji, kako nam se nikada više ništa slično ne bi desilo.
Pomenuti neuslovi ne znače da od memorijalizacije „Ribnikara“ treba odustati, naprotiv, svim snagama se za taj cilj moramo boriti, inače ništa od nas neće ostati, ali moramo biti svesni da je i put do cilja, a ne samo cilj – važan.
Borba za memorijalni centar ovde i sada DA, ali NE na ovakav način.